Губећи српски језик и ћирилицу губимо и национални идентитет

На Филозофском факултету на Палама вечерас је промовисана књига „Стазама српског рукописног насљеђа“ аутора Биљане Самарџић.

Самарџићева, професор на Катедри српског језика и књижевности, навела је да је књигом жељела да поручи да је крађа српског језика и ћирилице истовремено и крађа српског националног идентитета.

„Јасно указујем колико ти спољашни фактори утичу на историјске процесе, а који су лингвистику окренули на поље политике“, каже Самарџићева.

Према њеним ријечима, то се посебно види у радовима о такозваној босанчици и хрватској ћирилици, гдје указује колико се политика према језику одвојила од науке о језику.

Истичући да се, губећи српски језик и ћирилицу губи и национални идентитет, Самарџићева је нагласила да формула за њихов опстанак гласи „српски језик једнако српска ћирилица једнако српски народ“.

„Ова књига показује да морамо да пробудимо нашу националну свијест и да укажем на то да Срби често ниподаштавају свој језик и писмо, а то не смијемо да радимо. Српски народ не смије да се са таквим ниподаштавањем односи према властитом писму“, поручила је она.

Ова књига прати историјски пут развоја српског језика и ћирилице, односно његов положај и статус.

„Књига је у том смислу један идеалан спој српске историје и српске лингвистике јер јасно показује да, пратећи судбину српског језика и ћирилице, пратимо и судбину српског народа и обратно“, рекла је Самарџићева.

Она је навела да се књига састоји од два дијела, од којих је први историјски гдје се представља положај српског народа у средњовијековној босанској држави, његов развој, културне и црквене прилике.

„Други дио је уже лингвистички, а то значи да сам на различитим пољима језичке анализе описала језик и писмо српских повеља са подручја БиХ од 12. до 15. вијека“, појаснила је она.

Лингвиста и професор на факултетима у Београду и Источном Сарајеву Милош Ковачевић оцијенио је да није постојало боље вријеме да се појави оваква књига.

„Никад Срби нису били тако оспоравани у БиХ колико данас. Ако хоћемо да кажемо да нисмо оно што други говоре о нама, да нисмо дијаспора у БиХ, да смо дошли тек у 18. вијеку, да нас је Српска православна црква претворила из Босанаца у Србе – онда овакве књиге на најбољи начин демантују такве произвољне констатације“, поручио је он.

Ковачевић истиче да је језик једино што памти, јер „ако нема памћења у језику онда нема памћења ни у самом народу“.

„Са те стране ова књига на најбољи начин показује шта је српска културна баштина БиХ и постоји ли БиХ мимо Срба и постоје ли уопште и други народи у историји који не воде своје поријекло у културној и језичкој историји, а да нису Срби“, рекао је он.

Ковачевић је упозорио да је „босанчица“ једна врста подстрека која се данас повампирује као босански језик и као босанска култура из које проистичу сви други.

„Књиге као што је ова, које су научно засноване и које се држе само чињеница и нема никаквих спекулативних закључивања, него само на основу чињеница показују да је Босна била искључиво српска покрајина, односно дио српске земље, да су сви споменици који нешто вриједе у самој Босни писани српским језиком и углавном српском ћирилицом“, истакао је познати лингивста.

Ковачевић каже да данашња реинтерпретације показују да Срби дуго времена прије Биљане Самарџић нису имали праве историчаре језика и да су историју језика тумачили они који су жељели да кажу како српске историје у БиХ нема.

Ова књига настала је као резултат ауторових вишегодишњих истраживања историје српског језика и писма у БиХ.

Центар истраживања односио се на српску средњовјековну грађу у БиХ, односно на до сада недовољно обрађиване средњовјековне повеље на графијском, ортографском, те фонетско-морфолошком плану.

О књизи су, осим Ковачевића, говорили и професори Милан Стакић и Михаило Шћепановић.

Извор:

Везане вијести:

Ћирилица – чир на дванаестопалачном цреву хрватских шовиниста

Ћирилица у дигиталном добу, све од нас зависи

Ћирилица у нестајању