Građanski rat 1941/45: Borba na Gatu

Datum objave: ponedeljak, 3 aprila, 2017
Veličina slova: A- A+

Na ovim stranicama donosimo uporedo obe verzije o čuvenoj bici u Hercegovini. Knjiga gatačkog četnika Alekse Tepavčevića, emigranta u Kanadi, tek sada je objavljena u otadžbini. S druge strane, komunističke knjige, koje su nekada bile jedine, odavno se ne štampaju…

Ekshumacija u selu Kukulje na Lijevča polju, 13. septembra 2002.
Ekshumacija u selu Kukulje na Lijevča polju, 13. septembra 2002.
Vod Vojske Republike Srpske odaje poštu palim četnicima
Vod Vojske Republike Srpske odaje poštu palim četnicima
Vladika Zahumsko-hercegovački Grigorije i sveštenstvo eparhije služe zaupokojnu liturgiju
Vladika Zahumsko-hercegovački Grigorije i sveštenstvo eparhije služe zaupokojnu liturgiju
Oproštaj rodbine i saboraca
Oproštaj rodbine i saboraca

Ekshumacija gatačkih četnika

Posle 57 godina, tela 20 četnika iz Hercegovine vraćena su sa Lijevča polja u njihov rodni kraj. To su posmrtni ostaci četnika pod komandom čuvenog popa vojvode Radojice Perišića, koji su izginuli 4. aprila 1945. godine u ataru sela Seferovci, u borbi protiv ustaša. Njihov komandant, vojvoda Perišić, tom prilikom je zarobljen i kasnije je svirepo mučen i ubijen u koncentracionom logoru Gradiška.
Inicijativa za prenošenje posmrtnih ostataka došla je od Udruženja boraca otadžbinskog rata 1991-1995, a nju je odmah prihvatila Opština Gacko. Posle višemesečnih priprema, ekspedicija je stigla na Lijevča polje 12. septembra (ove godine). Uz pomoć meštana, toga dana su eshumirani posmrtni ostaci Marka Zirojevića, Gojka Koprivice i jednog nepoznatog sveštenika. Sutradan, 13. septembra, ekshumirani su posmrtni ostaci još 17 četnika, sahranjenih pored crkve u selu Kukulje. Osim sitnih, ličnih predmeta (dugmad, nožići, ogledalca, i sl), pronađeni su i neki karakteristični predmeti, koji su jasno otkrivali identitet žrtava. Tako je, na primer, kod kostiju broj jedan pronađena srebrna duvanska kutija sa inicijalima BPT, što potvrđuje da je tu sahranjen Blagoje Tepavčević, komandant Jurišnog bataljona. Takođe, i preživeli četnici se sećaju da je Tepavčević sahranjen na mestu broj jedan.
Kod kostiju broj četiri nađen je zlatni prsten sa natpisom “Alaska“, Što je rodbini bio siguran znak da je tu sahranjen Vlajko Govedarica.
Već na prvi pogled moglo se zaključiti da su četnici bili masakrirani, a neki, ranjeni ili zarobljeni, svirepo mučeni. Dokaz su polomljene lobanje, vilice, izbijeni zubi, zakucan dugački ekser u glavu, i sl.
Posle ekshumacije i opela, koje je služilo pet sveštenika, posmrtni ostaci su ispraćeni u Gacko, gde su stigli 14. septembra. Zaupokojnu liturgiju služio je njegovo preosveštenstvo vladika Zahumsko-hercegovački Grigorije, uz sasluženje sveštenstva eparhije. Posle oproštajnih govora rodbine, predstavnika Opštine i udruženja boraca, kao i posle počasnog plotuna jedinice Vojske Republike Srpske, posmrtni ostaci 20 četnika položeni su u novosagrađenu zajedničku grobnicu pred crkvom u Gacku. Zajedno sa njima sahranjeni su posmrtni ostaci još devet četnika, koji su poginuli ranije u toku rata i bili sahranjeni pored crkve u Gacku.
Posmrtni ostaci kapetana Milorada Popovića i preko 70 gatačkih četnika stradalih 5. aprila 1945. u širem rejonu od sela Vilusi do sela Mašići, još nisu pronađeni. Ova grupa Gačana sa jedne strane je bila napadnuta od ustaša, a sa druge od partizana. Posle teškog ranjavanja, kapetan Popović je izvršio samoubistvo, da ne bi neprijateljima pao živ u ruke.
Proces pronalaženja i prenošenja posmrtnih ostataka četnika biće i dalje nastavljen. Svi koji znaju nešto pouzdano o pogibiji i sahrani četnika iz Gackog, mogu da se jave na telefon Udruženja boraca Opštine Gacko, broj 059/464-427. I najmanji podatak može biti dragocen.

KOMUNISTIČKA VERZIJA

Četiri bataljona iz dve proleterske brigade nisu uspela da na prostoru Gacko-Avtovac u Gatačkoj kotlini (nadmorska visina oko hiljadu metara) razbiju veću grupaciju hercegovačkih četnika. Ipak su doprinela da se spreči spajanje ove grupacije sa crnogorskim četnicima na planini Goliji i ugrozi partizanska koncentracija oko Vrhovnog štaba u rejonu Vrbnice i dolini Sutjeske.
Tri bataljona 1. proleterske brigade su zakasnila na početak akcije prema brdu Gat u selu Dulići, jer nisu uspela da blagovremeno pređu preko skoro neprohodnog kamenitog terena. Ostavljen bez sadejstva, Štab 4. bataljona 2. proleterske brigade se u zoru 11. juna (1942) odlučuje za napad, pod krajnje nepovoljnim okolnostima, protiv četničkog uporišta na uzvišenju Gat (nadmorska visina 1.120 metara) sa ostacima tvrđave koju je izgradila Austro-Ugarska saglasno odluci Berlinskog kongresa 1878. godine. Slabo naoružan i malobrojan, 4. bataljon ne uspeva da po danu zauzme uzvišenje. Skoro u četničkom okruženju, pri povlačenju gubi 32 druga i 4 drugarice, i uz 23 ranjena – oko jednu trećinu sastava. Iako i četničkom vatrenom preprekom smetena za neposrednu akciju – tri bataljona 1. proleterske brigade, uz žrtvovanje 11 svojih boraca, organizuju prihvat i onemogućuju četnicima gonjenje 4. bataljona.
Četnici ovoga puta postižu uspeh zbog niza nepovoljnih okolnosti kod partizanskih jedinica, od 650 – do 700 boraca; terenske i sopstvene brojčane nadmoćnosti (oko 3.000 pripadnika) i obilne pomoći u oružju i municiji iz italijanskih garnizona, pa i onog u Gackom (oko 1.500 vojnika).
Dva bataljona 2. proleterske brigade su na Gatu (4. bataljon 11. juna) i na Živnju i Lebršniku (1. bataljon – 12-14. juna) zaštitili i neboračke delove u dolini Sutjeske, posebno bolnicu i zbegove, i doprineli da se ostvari pohod pet proleterskih brigada u Bosansku krajinu, 24. juna 1942. godine.
(Prema – M. Antonijević: „Užički partizani u borbama u Hercegovini 1942. godine“, Užički zbornik, 8/1979).
Ni u jednoj od ranijih borbi naš bataljon nije imao takvu rešenost, ceo bataljon, svi borci bejahu kao jedan. Kroz sve nas strujaše samo jedna misao, došao je trenutak da se već jednom obračunamo sa četnicima, sad ili nikad.
Jurnuše borci silovito, iako već četvrtu noć ne spavaju, četvrti dan maršuju, a prethodni dan i noć proveli su bez hrane i vode.
Ceo bataljon zaustavljen na jednoj čistoj kosi, ispred nas četnici komešaju se, pribijaju i jurišaju, dva njihova juriša odbijamo. Na desnoj strani nadvisilo nas utvrđenje i banditi sa njega gađaju nas pravo u teme. Ranjavanje pojedinih drugova izgledaše nam kao nešto obično i prirodno, a sami ranjenici ne obraćahu pažnju na svoje rane, govorahu „drugovi i mi ćemo sa vama zajedno napred“, svi bejasmo zauzeti samo jednom mišlju: napred, izvršiti zadatak. Paklena puščana i mitraljeska vatra, ginu pojedini drugovi, ali to ostale ništa ne koleba, nastavlja se borba sve žešće i oštrije. Drugarice po brisanom prostoru prebacuju se od ranjenika do ranjenika. Sve se talasa i huji, svi smo kao jedan i samo plamti. Ovde se pojedinci ne primećuju.
Četnici su uspeli da nas zaobiđu sa desnoga krila, istovremeno vrše juriš sa čela i sa boka. Morali smo se povući. To nije bilo povlačenje da bi se izbega borba, to je povlačenje sa borbom prsa u prsa. Ti momenti – kada treba odoleti najmoćnijem neprijatelju, zaustaviti ga i izvući ranjenike – zahtevali su od nas da pokažemo našu vrednost, kao celina i kao pojedinci. I stvarno dokazali smo da smo dostojni imena proleterskog.
Jedan drug vodi ranjenog Dobrila, našeg političkog komesara, plače, jer ne može dalje, ali ga ne ostavlja. Dve gomile ljudi bejahu izmešane, jer su se četnici sjurili niz brdo za nama, i bojište ličaše na mravinjak, nije se moglo razaznati gde su naši a gde četnici, gde-god pogledaš ustremio se čovek na čoveka. Jedan se sprema da ubije jednog našeg druga. Boško iz revolvera ubi ga i oslobodi druga. Drugarice bolničarke ne prezaju od opasnosti, spasavahu ranjenike. Drugarica Mara, pošto je u odbrani ranila jednog četnika, biva zarobljena, nju ništa ne zbunjuje. Naterali su je da previja njihove ranjenike, a ona ih svesno truje. Streljali su je, ali odlučna volja da stigne drugove, da stigne bataljon pobeđuje i ona posle dva dana dolazi u svoj bataljon teško ranjena. Kostja nastupa zajedno sa četnicima, zastao je iza njihovog streljačkog stroja, probija se i stiže drugove. Milinko je opkoljen, on ima nemački puškomitraljez, ali se neprijatelj neće koristiti njim, skriva mitraljez a sam se sklanja u drugi žbun, noć je njegova, on produžuje dalje. Dobrivoje pada ranjen, ima snage da pomišlja na svoj mitraljez i poslednja reč mu je „drugovi, mitraljez“. Tuče nas italijanska artiljerija. Ranjenici su već napred, daleko iza njih grupica po grupica bataljon se prebacuje preko kamenjara i odmiče u brdo. Sunce je visoko, kamenjar se prosto usijao od vrućine, a već je dva dana kako vode nismo videli.
Palo nam je mnogo drugova.

Miodrag Milovanović Lune
(Iz monografije „Druga proleterska brigada“)

OSNOVNI TEKST:

Nije mi poznato kakvo su obaveštenje imali Milorad Popović i ostali komandanti o partizanskom kretanju u Crnoj Gori. Ranije se govorilo da su Bajovi četnici stupili u akciju i da imaju uspeha u gonjenju partizana. Pronosili su se glasovi da ćemo se sresti sa crnogorskim četnicima na Ravnom, u Pivi! Ovo navodim stoga što sumnjam u dovoljno obaveštenje o kretanjima partizana u četničkoj komandi, jer da su znali za ovu partizansku „silu i ordiju“, da se nalazi tu u neposrednoj blizini, u predelu Golije (oko Krsca), utvrdili bi se bolje i osigurali položaje, kao što je bio Gat!
Čobani su dotrčali te noći (početkom juna 1942) u logor 1. bataljona na Kamenječama, u s. Kazancima, i izveštavali da se „mase“ partizana nalaze na brdima u okolini sela. Jedna žena je dotrčala pred sam napad i rekla da ih „pljeva i mrav“ i da su sve „neka nepoznata milet“, da nastupaju dolinama i „samo što nisu udarili“.
„Mičite se, ako Boga znate, ne morete se održati – izginućete!“ – govorila je preplašena žena koja je imala sinove među nama.
Kuriri su izveštavali 2. bataljon i komandanta Steva Starovića, a on je izveštavao Nevesinjsku brigadu oko Gata. No, po svemu, kako se odigralo, vidi se da se nije bilo oprezno koliko je bilo potrebno.

ZAROBLjENE PARTIZANKE

Četnici su bili raspoređeni za prenoćište nižim lancem kamenitih kosa, od Gata do sela Kazanaca (oko 5 km), koje se proteže kao uže po sredini uvale Gata do Krsca, ispod kojih se nalaze mala polja i potoci. Položaj za odbranu bio je dobar od suprotnog pravca iz Golije, na koji se računalo. Za slučaj da se ne mogne održati, povlačio bi se u pravcu Gata, a on bi se morao braniti po svaku cenu. Partizani su, suprotno od zamišljenog plana odbrane, izvršili glavni i najžešći napad bočno, zaobilazeći 1. i 2. bataljon Gatačke brigade i udarajući na Gat, koji da su uzeli, Gatačka brigada bila bi u škripcu sa nepovoljnim izlazom probijanja, preko ravnog polja i partizanskih sela, u p. Sominu. Prvi bataljon bio je najdublje uvučen u „opasnu zonu“, zatim 2. bataljon Gatačke brigade do njega, u pravcu Gata.
Kako je bilo? Partizani, „vrhovni štab“ i sva „ordija“ bili su pritešnjeni, kao zmija u procepu, od crnogorskih četnika s jedne strane i hercegovačkih s druge. Morali su se nekud probijati iz opustošenih sela i planina. Cilj im je bio probiti se u zapadnu Bosnu, u predele braće po ideji i u pogledu uništavanja Srba. Hteli su još jednom da svi zajedno preplave preko hercegovačkog krša i da ga ostave potpuno pustim. No, šaka „Spartanaca“ u jačini jedne čete Nevesinjskog korpusa dočeka ih u prvom naletu na Gatu i otera nazad u potucanje po najvećim planinama Volujka i Maglića, između Bosne i Crne Gore, uz osetne gubitke. Neuspeh partizanskog proboja na Gatu odveo je Broza i partizane u Đurđevo, kraj reke Sutjeske, da se trebe od vašiju i da odatle šalju lažne izveštaje „Slobodnoj Jugoslaviji“ u Tiflisu o „uspesima“ partizana u Crnoj Gori i Hercegovini, a da te lažne izveštaje prihvate za istinu i neke partizanske korisne budale u Londonu i Americi.
Partizani su, kako je već rečeno, noću zaobišli četnike i pred zoru napali prvo stražu na Gatu pa odmah potom i druge četničke položaje. U početku napada na uzvišenju Gata nalazio se samo jedan vod sa 2-3 puškomitraljeza. Ostali su se bili spustili radi večere u selo Galešinu, koje leži istočno od Gata. Partizanski bombaši privukli su se pod same šančeve (bivša austrijska utvrđenja) i stupili u dejstvo bombama. Prisebni i hrabri četnički borci na Gatu nisu se dali zbuniti; odgovorili su vatrom iz puškomitraljeza i bacanjem bombi na podvučene partizane. Čim je zapucalo, skočili su i oni iz sela Galešine i brže-bolje istrčali na Gat, povećavši broj boraca koji su bili u opasnosti. Otpočela je tako žestoka borba od 3-4 časa; partizani su suludo nasrtali da pošto-poto zauzmu Gat. Noć ih je namamila da se privuku pod zaštitom mraka i kroz krševe do pod vrh, oko koga su, sa slabim zaklonima, postali pogodna meta braniocima Gata.
Dok su se partizanske prethodnice krišom provukle kroz Dobreljsku Ljut (krševit prostor) komandant Gatačke brigade Stevo Starović bio je u malom zaseoku Zavodičje, kraj s. Galešine. Ovaj bataljon s prva se zbunio, no ubrzo se pribrao i dao tvrd otpor po gredama oko Zavodičja. Uskoro je svanulo i dan je išao u prilog četnika. Partizanske prethodnice što su „prodrle“ do pod vrh i šančeve na Gatu bile su izložene bočnoj vatri i od 2. bataljona, pored stalne vatre spreda, sa vrha Gata, od boraca Nevesinjske brigade. Razdanjivanjem partizani su malaksavali i slabili u pojačavanju svoje prethodnice u pravcu Gata.

PRSA U PRSA

Prvi bataljon Gatačke brigade (u kome sam se nalazio) uvučen najdublje u partizanski polukrug i udaljen od Gata 4-5 km, napadnut istovremeno kad i ostali, sa tri strane, nije imao drugog izlaza ni mesta za odbranu nego da se povlači u pravcu Gata u sastav drugih četnika. Povlačenje je usledilo neprekidnim malim poljima, između glavica i kroz potoke, šibani partizanskom vatrom sa tri strane. Nije se bilo dobro razdanilo, te su partizanski meci promašivali. U protivnom, bilo bi teških gubitaka. Stigavši do sela Galešine, nismo se mogli popeti na Gat usled goletnog prostora i bočne partizanske vatre iz sela Dulića. Jedni smo stupili u sastav 2. bataljona, a drugi uvalama, pored Dulićevog Klanca, zaobišli brisani prostor i popeli se na Gat. Prilikom povlačenja između unakrsne vatre nađosmo u jednoj uvali, među glavicama, nekoliko konja i rastovarenu spremu koji su pripadali nevesinjskim četnicima. Među dva kamena dogorevala je vatra, gde su četnici logorovali, te na nj usedosmo ranjenog Đorđa Stanjevića i jedva uspesmo da se popnemo na Gat. U bisagama je bila arhiva jednog nevesinjskog četničkog bataljona, koju je vodio Grahovac, lepim rukopisom. Posle smo to predali našem komandantu bataljona. Na pomenutom mestu kod Dulićevog Klanca držali su stražu četnici Nevesinjske brigade prema partizanskom selu Dulići. Iznenadni napad na Gat nije im dao vremena da ponesu komorsku spremu, nego su zgrabili oružje i brže-bolje istrčali na Gat!
Bilo je odjutrilo kada smo se iskupljali na Gatu. Borba je prestala; partizani su se povukli u pravcu Manite Gore, Ravnog i dalje, bežeći preko pl. Volujka u dolinu reke Sutjeske. Tu na šančevima zatekosmo još nekoliko četnika iz one hrabre čete Nevesinjske brigade što je branila Gat od partizanskog napada (ostali su se povukli radi odmora). Behu to vredni momci, snažni i zdravi, kakvi se retko rađaju; obučeni u siva suknena odela, sa šubarama i šajkačama na glavama, zarasli u duge kose i brade, sa ispražnjenim redenicima, „milovali“ su svoje mitraljeze i pričali nam kako su ih zagrejane hladili dočekujući nalete partizanskih bombaša. Visoki betonski zid imao je puškarnice, a na mestima je bio isprovaljivan granatama svih vojski koje su tuda prolazile u oba svetska rata. Partizani su pokušavali da se provlače kroz te rupe, ali nisu uspeli. Ne dobivši naređenje za odstupanje i čekavši razdanjivanje oko šančeva, neki su živi pohvatani. Među njima 7-8 partizanki, koje su se valjda dobrovoljno javile da ubace bombe u četničke šančeve! To su sve bile „studentkinje“ iz svih krajeva zemlje, „proleterke“ u pravom smislu reči.
Napad na četničke položaje na Gatu partizani su platili teškim žrtvama; prosto je za čuđenje da ih je toliko poginulo u jednom kraćem naletu. Toga dana nađena su 72 mrtva partizana; ispod samog vrha bilo ih je više od 30, a ostali oko zaseoka Zavodičja, u podnožju Gata. Za nekoliko nedelja pronalaženi su i drugi mrtvi po škripovima i njihov broj mrtvih i ranjenih najverovatnije da se penje do 200, kao što su i oni sami, posle rata, pisali u „istoriji ofanziva“. Koliko mi je poznato, tu je poginuo jedan od „narodnih heroja“ neki Petar… i Rankovićeva žena (po komunističkom kasnijem priznanju, a onda to nije niko znao). Sve, mrtve, koji su pronađeni, seljaci su zakopali po livadama, gde su i poginuli. Četnički gubici bili su skoro neznatni; poginula su dva borca iz 2. bataljona Gatačke brigade i nekoliko ih je bilo ranjeno. Prvi bataljon je imao nekoliko boraca ranjenih u probijanju ispod partizanskih sela Dulića. Nije mi poznato koliko je bilo mrtvih i ranjenih četnika iz Nevesinjske brigade koji su držali vrh Gata; svakako da broj nije bio veliki, jer bi mi ostao u sećanju. Partizani su ipak uspeli da zaplijene svu stoku u selu Kazancima i da se njome hrane na Ćurevu nekoliko nedelja.
Na kraju ove junačke odbrane Gata, koja je ujedno odbranila veći deo Hercegovine od ponovne partizanske najezde – ubistava i pljačke, mi se sećamo narodne zahvalnosti, u ono vreme, borcima Nevesinjskog korpusa, na prvom mestu Grabovačkoj četi (iz sela Grabovice u Nevesinju) koja se više nego junački ponela u odbrani Gata. Narod ih je, umesto cveća, posuo blagoslovom i najboljim željama, što se za dugo neće zaboraviti.

(Iz knjige Alekse Tepavčevića „Borba za slobodu“)

(Pogledi.rs)

Izvor: Slobodna Hercegovina

Vezane vijesti:

Ruski istoričari: Pokret Draže Mihailovića nije onakav …

Nova postavka „Užička republika” spojila četnike i partizane …

Zločini u Foči i okolini 1945. | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top