GOSPOJINA U SVRAČKOVOM SELU

Danas je veliki pravoslavni praznik – Velika Gospojina ili tačnije, Uspenje presvete Bogorodice. Slave danas brojne porodice, sela i gradovi…

Piše: Đurđica Dragaš – Beograd, 28.8.2024.

I da ovaj datum ne pamtim kao dan u kojem sam 1991. postala izbeglica, sećala bih ga se samo po lepom, po seoskoj (zavetnoj) slavi u Svračkovu selu. Živela je tamo baba Bosa, babina jedina sestra i nije bilo šanse da „omašimo“ i propustimo priliku da posetimo nju i porodicu i proslavimo, uz nezaobilaznu ličku jagnjetinu.

Slavila se Gospojina u Svračkovu selu, baš onako kao i slave u skoro svim ličkim selima… bez liturgije, sveštenika, bez odlaska u crkvu, sa pomalo nejasnom mišlju o tome šta se ustvari obeležava. A kako bi i slavili drugačije kad su u većini sela crkve odavno bile zapuštene, prazne ili potpuno uništene?!

Al’ čudo je onaj naš narod koji je, iako zaluđen komunizmom, titoizmom i ateizmom, ipak imao tu neku iskonsku potrebu da održi tradiciju i očuva ozbiljno poljuljani nacionalni i verski identitet. Reći će mnogi danas da je potreba da se slavi, zabavi, pije i jede bila jedini motiv za „slavu bez crkve“, ali ipak mi se čini da stvari nisu bile tako jednostavne.

Ne pišem ovo, međutim, da bih još jednom otvarala komplikovanu priču o Ličanima i veri već zbog lepih uspomena na Gospojinu kod babe Bose

Sećam se koliko sam se, kao dete, radovala putovanju od Gospića do Svračkova sela. Tih 30-ak kilometara danas izgleda smešno, ali tada je to (posebno za dete) bio ozbiljan put. Sećam se radosti s kojom sam se spremala i priželjkivala da ne idemo ‘asfaltom“, dužim, ali mnogo udobnijim putem već da tzv. Vrebačkom stazom, odnosno šumskim putem „preprečimo“ od Vrepca do Svračkova.

Dobro utabani makadam kojim je u to vreme još prolazilo dosta stoke i na konjima i traktorima se izvlačila drva, nije bio neka velika prepreka našem Moskviču. Tata je uvek bio ponosan na auto koje može da „povuče kao traktor“, a on mu je uvek „vraćao“ to poverenje i sigurno nas dovozio na svako željeno mesto… „Izdao“ je samo jednom, al’ to je neka druga priča. Putovanje „stazom“ za mene je ipak bilo uzbudljiva avantura, nešto poput safarija. Uporno sam očekivala da iz šume pred nas iskoči medved, vuk ili bar neka lisica. Na put je istrčavao samo poneki zbunjeni zeko, ali bila sam ubeđena da zverke vrebaju iz žbunja, samo čekajući trenutak da nas se dokopaju.

Razmišljala sam o tome svaki put kad smo morali da stanemo… da baba povraća. Njoj je nepogrešivo bilo muka čim sedne u auto, a nisu pomagali ni otvoreni prozori, ni vožnja „brzinom“ od 10-20 kilometara na sat.

Dok se naš safari bližio kraju, a šumu smenjivali obrisi Krbavskog polja, sa čudnim rupama i kamenjem koje kao da je neka viša sila razbacala po livadama, ubuđenje je raslo. Radovala nam se baba Bosa i dočekivala nas nasmejana, žustra, sa prepoznatljivim razmakom između dva prednja zuba i maramom povezanom na potiljak. Ova vedra žena bila je deo porodice koja je živela „kao nekad“ , u zajednici. Dva brata, njihove žene i sinovi delili su istu kuću i poslove.

Sve mi je u tom domaćinstvu bilo beskrajno zanimljivo i drugačije. I to što su svi živeli zajedno, i dve štale prepune „blaga“ , i čatrnja (bunar) koji se nazirao u daljini, na livadi koja se prostirala ispod kuće, i to što nisu imali komšije s kojima bi „delili“ ogradu. Sećam se i ćurki koje su se šepurile po dvorištu dok smo im ja i sestra uporno žviždale, a one još upornije odgovarale „ćurlikanjem“. Trajalo bi to dok neko od starijih ne podvikne i rastera raspevanu družinu.

Gledala je moja baba pomalo ljubomorno velike šarene krave dok su se, punih stomaka, same vraćale s paše. Vrtela je glavom i gunđala što i u Vrepcu nema jedno Krbavsko polje i što se stalno mora paziti da stoka ne uđe u tuđe. Dok se dvorištem širio miris jagnjetine s ražnja, a ja i sestra jurile za ćurkama, mačkama i psima, stariji su, uz kafu, rakiju i pivo, „bistrili“ razne teme. Nije se tada pričalo o politici već o životu, porodici, komšijama, svadbama, deci..

Bilo je to neko pitomije vreme, a čini mi se da su i ljudi takvi bili.

Nismo, posebno mi deca, mnogo znali o tome šta i zašto slavimo, ali radovali smo se jedni drugima. Radovali smo se tom danu koji smo provodili zajedno, a kad čovek razmisli… šta je i važnije od toga…

Odlazili smo siti i zadovoljni, s „miloštama“ koje je baba Bosa pakovala. Odlazili smo, znajući da ćemo opet doći.. dogodine, sledeće Gospojine. I bilo je tako… do onog zla koje poče baš na Gospojinu.

Imanje u Svračkovu selu danas neko drugi obrađuje, nema ni moje babe ni babe Bose, a mi što ostasmo iza njih malo čemu se više i radujemo.

Život je to… ne možemo mu ništa osim da pamtimo, da se sećamo i makar u mislima još ponekad Vrebačkom stazom odemo na Gospojinu u Svračkovo selo…

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji