Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Горе куће, чардаци и амбари

Кревеље се црно-жути солдати, скачу око труднице, препаднуте, поцикуjу, са исуканим баjонетима. Убадаjу jе у раздрљене груди. Воjаку успи ракиjу, даj меса, понуди дувана, све си му дао

Крвави поход оружника Фрање Јозефа I
Крвави поход оружника Фрање Јозефа I

АКО они, тежаци, умилостиве небеса те лине киша, и солдатима ће бити лакше у тоj нимало лакоj ратничкоj радњи… Напротив, тешко jе бити воjак, па и опасно, поготову у походу ратном, у туђоj земљи! Смрт ти jе, такорећи, сваког трена за вратом! Чим су пребродили Дрину и Саву заjаха их аветиња смртна. Она jе, покаткад и видна, и на плећима српских воjника. И не само ратника, већ, богме, и наjстариjих па и наjмлађих Јадрана и Мачвана.

Тешко jе домаћинима, али ниjе лако ни гостима. Истина, незваним па и наоружаним. Но, мисле, можда се и такав немио походник може умилостивити. Добротом дочекати и, акобогда, испратити.

Зато ће и остати ту, код Записа.

На окупу.

Ако им се ратници приближе, дочекаће их што наjбоље умеjу. Отворених руку, пуна срца. Понудиће их хлебом и сољу, ракиjом и вином. Месом овнуjским. Коjа то воjска не воли месо и ракиjу? Нема такве. Воjаку успи ракиjу, даj меса, понуди дувана, све си му дао! Преживи ли ратни поход памтиће таj солдат руку па и лице онога коjи му jе пружио парче погаче и шаку резаног дувана.

И то су људи.

Пуцњава све ближа.

И ватре.

ГОРЕ куће крстоносаца. И чардаци, амбари, млечари и штале. Швапски воjници склапаjу круг око Записа. Смањуjу кружницу пуцаjући чак и на животиње, домаће, такорећи, на све што се миче.

Пред ћесарским воjацима одjедном искрсну старац, Слепи Спасоjе. Не разумеваjући долазнике, не видећи како су одевени и наоружани, али чувши сав таj жагор и прасак, Слепи ипак стаде у правцу одакле се малоброjна колона приближава. Наићи ће они краj њега, неће ваљда дирати божjака коме jе свет – мрак.

РАЗЛИВА СЕ КРВЦА ХРИСТОВА

Униформисани се одмичу од мириса палежи. Пуцаjу сад на краве и телад, разjарене псе, кокошке и пилад, на петлове и ждребад и прасад, на овчице и jагањце. У бурад пуну прошлогодишње ракиjе, меке. И у буриће заливених и претестерисаних чепова. Да остану судови тако затворени/заливени све док не дође време унапред одређено од домаћина: рођење унука, крштење, венчање, испраћаj регрута, повратак из воjске, из рата… У тим jе бурићима препеченица стара две-три, шест-седам, седамнаест-осамнаест година. Шикља чиста шљивовица одлежала у храстовим и дудовим судовима, болеснога да излечи. Она коjа из мртвих диже. Пролива се суштаство златног плода, узрио на гранама, преврео, печен и препечен, у бурету сазрео, очишћен, да га пиjеш па да све осетиш. Стрељаjу окупанти и мању винску бурад са црвеником вином од прокупца и ружице. Нађе се и тамjанике. Разлива се крвца Христова.

Чак се Спасоjе помало обрадова долазећима. Сад ће он са њима прозборити коjу. Докле ће ова суша? Да ли jе тако и у њиховим краjинама? Има ли тамо дажда? Је ли ово опет, босанскохерцеговачка буна? Шта их jе то наљутило, па толико пуцаjу, као помамни? Нису ли их потерали аjдуци?

Затражиће им лулу дувана. Људи се, док издуване по jедну, смире.

Потекне и прича.

Наће се и ракиjе, бар шљивовице има.

Згледаjу се воjаци, неки се и подсмехуjу што Слепи иска дувана, прича о кишама коjе не падаjу, шљивки.

Други не веруjу да безвидан jе.

Провераваjу, машући ножима, испред очиjу замрачених – слеп ли jе, одистински? У тоj провери неки солдат из помињане, поробљене земље Босне, Слепога ножем закачи по врату. Наоружани кретоше даље. Остаде старац на капиjи, копрцаjући се, жив-клан-недоклан, док му jе крв капала, истицала, све док се тело не смири. Паде земно телесо, а старац, лак, закорачи по расцветалим небесним ливадама.

Земља себарска намах упи крв.

СОЛДАТИ дичне, моћне и славне Царевине, ступаjу даље.

– Помаже Бог, ђецо! – ослови их старица испред трошне кућице.

Гледа она таj помор, од чуда ни да се прекрсти. У први мах помисли да се што даље од дома скриjе у некоj од зградица, повртњаку или, можда, у овчарнику, али, остаде ту, пред кућерком. Јер понада се, ако стане на вратнице, неће прилазници никакво зло чинити. Неће им у дом убацити црвеног, пламтећег кокота. Стога им и назива Бога, држећи корпу. У од врбова прућа плетеноj корпици су понуде пролазницима, jабуке илињаче. Узеће они jабуке. Приђоше воjници, само се jедан, добар човек, послужи. Други се на узреле, крупне jабуке не осврнуше.

Неко од њих рече да баба, у ствари, и ниjе баба, већ – комита.

Прерушена jе баба.

Бабушка – комита!

Како по други пут паде та реч – паде и старушка.

И то што им jе jабуке изнела, не поможе старамаjци, реуматизмом укочених ногу, па тешко покретноj чуваркући, осталоj код убогог домазлука. Сасушеноj, спеченоj, нема у њоj, сада, док лежи испред капиjе ни педесетак килограма. И неки грам мање, jер душа jоj управо узлеће у небеса.

НЕ ОСВРНУВШИ се на старичино телесо, крећу наоружани, љутити људи,оружници Ка-унд-Ка монархиjе.

У стогу jош неовршенога жита виде солдати – нешто се миче. Приђоше стогу и из њега, ухвативши jе за русе косе, сплетене у jаке, моћне плетенице, извукоше Цветиjу.

А Цветиjа, снаха, у благословеном стању. Поодмаклом, трбух до зуба.

Кревеље се, скачу око труднице, препаднуте, поцикуjу, са исуканим баjонетима. Убадаjу jе у раздрљене груди, у ребра, у врат. Жртва брзо, чврсто рукама обви стомак, брани плод утробе своjе, не би ли га заштитила. Вриска двадесетогодишње жене замуче.

Сроза се Цветиjа.

Воjници Фрање Јозефа I коjе води Јозеф З-ски, распорише jоj утробу.

ДА АУСТРОУГАРСКА не жели да пороби Србиjу те да се тако споjи са тадашњим и будућим савезницама, Турском и Бугарском, да Гаврило Принцип ниjе устрелио престолонаследника, поробљивача Фердинанда, да су ти босански Сербови мирни и захвални за све благодети Аустроугарске, да, опет, та њихова земља-матица толико не брани ту своjу слободу а нашла се, столећима се разлива баш на том осваjачком путу Drang nach Osten односно на сливовима Саве и Дунава, па и моравско-вардарскоj котлини, да ћесарски воjници нису неколико дана и ноћи доста гинули по том Церу, па бежећи пролазили кроз то сеоце, да им код првих кућа не устрелише солдата, да им Слепи не затражи дувана, да се сићушна Старица-комита не нађе на вратници са кошарицом jабука, да се Цветиjа боље сакрила а не у стог садевене пшенице, да… – роди/о/ла би се Он или Она! Чедо! И звао би се Цветин, по jедном, или би био Радован, по другом деди. А можда би на крштењу добио оба та имена. Ако би на свет стигла она крстили би jе – Цветом или – Радованком! Али, шта ћеш, та велика средњоевропска, па и европска, па и шира светска гибања се, видиш, побратиме млађани, не могу зауставити пред маленим стогом жита, скривеном трудницом и чедом у утроби.

Са баjонета Нерођен/и/а Радован/Цветин, Цвета/Радованка хитнут/а лети у стог.

Остаде ти, мили моj, свет без Цветина/Радована, без Цвете/Радованке!

ПОТПАЉУЈУ садевено жито, гори слама, у влаћу зрно житно. Уз запаљени стог цврче телеса Маjке и Младена/Младенке. Замириса нагорела погача, три-четири хиљаде погача.

Колико ли се воjника могло нахранити топлим хлебом а не да глођу пексимит, ломећи и овако расклиматане зубе. А тек воjацима безубим, каквих jе у свакоj воjсци мноштво, и те како би приjала мека лепиња. Ко ће мислити о зубалу када гледаш да ли те неко гледа кроз ороз.

Пише: Јанко Вуjиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Фељтон Преображење на Церу (1)

Фељтон Преображење на Церу (2)

Фељтон Преображење на Церу (3)

Фељтон Преображење на Церу (4)

Фељтон Преображење на Церу (6)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: