Гордана Достанић: Тамо је душа васкрсла

У земљопису је уписано да Јонско и Јадранско море спајају Отрантска врата. То је истина земљописа. Наша повест и душа народа пишу да плаве гробнице Крфа и Пага спајају Срби који у њима векују уснули.

Ево ме на том светом острву. Свето нам дуже од века.

Кажу: плава је то гробница. Плава је! Таква је вода која од вајкада купа и глача стене, оне што са свих страна острва лењо у море урањају. И гробница је. Гробница наших исцрпљених, болесних костура у воду плаву спуштених кад су вечним сном успављивани.

А име му Видо. Том острву. Као свети Вид, као Видовдан. Не могу Срби без Видова дана, оног што нам се уткао у ген. Што нам је суђен занавек. Свети Вид се по зими спустио да на острву имењаку дочека и у недра прими оне своје кости на којима су се рите вијориле, са очима упалим и грозничавим, без сјаја.

Не могу да лебдим и свиленим крилом их загрлим, морам ногом на ту земљу. Како на њу, тако свету, да ногом станем? Хоћу ли их повредити, на рану им згазити? Хоће ли их моја нога притиснути до новог јаука?

Неће! Лагано ћу оним корацима који незаборавом шапућу.

Острво Видо, Јонско море, Грчка; ФОТО: Архива аутора

Вода је светлуцала под сјајем Сунца и благо се таласала као да се нека невидљива колевка у дубини лагано љуља и њену површину мрешка. Ветар благ ћућори неку своју вековну успаванку. Алге и трава морска им сплетене око тела. Тамо у дубини, на самом дну плавом као густо мастило.

Само сам једну жељу имала. Да спустим руку и дланом помилујем то светлуцаво плаветнило и њихове ране и болне душе које у тој плавој тишини одмарају.

Дахом ветра и водом плавом по којој се сребро разлива они љубе земљу своју, далеку. Ону што је далеко од мора, у којој не цвета бели крин него нежан, розкасти цвет шљиве отпоран, истрајан и пун наде. Ону за коју уронише у плаву дубину да је и ту бране и својим животом сачувају за нас. Песмом се памти: заједно отац и син. Свако слово и сваку ноту суза залива.

Гледам бескрајно плаветнило са разиграним сребром по површини. Из Србије пођоше, за Србију у бој кренуше и у плаветнило уронише, а они што претекоше у Југославију се вратише.

У Југославији им синови и браћа у другу плаву гробницу гурнути. Да ли су очеве и браћу срели на дну плавог бескраја? Да ли су им пут показале рибе, а спојиле их шкољке? Да ли су им се руке препознале, да ли су се загрлили станари наших двеју плавих гробница и за своје питали? За ону своју земљу далеко од плаве дубине у којој не цвета лимун жут и не рађа стара, квргава маслина.

У земљопису је уписано да Јонско и Јадранско море спајају Отрантска врата. То је истина земљописа. Наша повест и душа народа пишу да плаве гробнице Крфа и Пага спајају Срби који у њима векују уснули.

Помешала се со двају мора што се истим почетним словом пишу, утонуло плаветнило у плаветнило, у сребро претворене њихове помешане, испране кости сада сјаје на плавој површини. Треба ли за то доказ?

Нема више ни црних марама мајки, сестара, кћери и драгана. И оне уснуле тамо далеко где су их до задњег даха и свог уснућа у имену и крсној слави носиле.

Без црних марама, са поносом у души, у миру се држи опело херојима. Од нас због којих спавају у покрову од корала. Гордо, како је и песник желео.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.[1]

---

[1] Строфа песме Плава гробница, Милутина Бојића

---

Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Гордана Достанић

---