Gordana Dostanić: Tamo je duša vaskrsla

U zemljopisu je upisano da Jonsko i Jadransko more spajaju Otrantska vrata. To je istina zemljopisa. Naša povest i duša naroda pišu da plave grobnice Krfa i Paga spajaju Srbi koji u njima vekuju usnuli.

Evo me na tom svetom ostrvu. Sveto nam duže od veka.

Kažu: plava je to grobnica. Plava je! Takva je voda koja od vajkada kupa i glača stene, one što sa svih strana ostrva lenjo u more uranjaju. I grobnica je. Grobnica naših iscrpljenih, bolesnih kostura u vodu plavu spuštenih kad su večnim snom uspavljivani.

A ime mu Vido. Tom ostrvu. Kao sveti Vid, kao Vidovdan. Ne mogu Srbi bez Vidova dana, onog što nam se utkao u gen. Što nam je suđen zanavek. Sveti Vid se po zimi spustio da na ostrvu imenjaku dočeka i u nedra primi one svoje kosti na kojima su se rite vijorile, sa očima upalim i grozničavim, bez sjaja.

Ne mogu da lebdim i svilenim krilom ih zagrlim, moram nogom na tu zemlju. Kako na nju, tako svetu, da nogom stanem? Hoću li ih povrediti, na ranu im zgaziti? Hoće li ih moja noga pritisnuti do novog jauka?

Neće! Lagano ću onim koracima koji nezaboravom šapuću.

Ostrvo Vido, Jonsko more, Grčka; FOTO: Arhiva autora

Voda je svetlucala pod sjajem Sunca i blago se talasala kao da se neka nevidljiva kolevka u dubini lagano ljulja i njenu površinu mreška. Vetar blag ćućori neku svoju vekovnu uspavanku. Alge i trava morska im spletene oko tela. Tamo u dubini, na samom dnu plavom kao gusto mastilo.

Samo sam jednu želju imala. Da spustim ruku i dlanom pomilujem to svetlucavo plavetnilo i njihove rane i bolne duše koje u toj plavoj tišini odmaraju.

Dahom vetra i vodom plavom po kojoj se srebro razliva oni ljube zemlju svoju, daleku. Onu što je daleko od mora, u kojoj ne cveta beli krin nego nežan, rozkasti cvet šljive otporan, istrajan i pun nade. Onu za koju uroniše u plavu dubinu da je i tu brane i svojim životom sačuvaju za nas. Pesmom se pamti: zajedno otac i sin. Svako slovo i svaku notu suza zaliva.

Gledam beskrajno plavetnilo sa razigranim srebrom po površini. Iz Srbije pođoše, za Srbiju u boj krenuše i u plavetnilo uroniše, a oni što pretekoše u Jugoslaviju se vratiše.

U Jugoslaviji im sinovi i braća u drugu plavu grobnicu gurnuti. Da li su očeve i braću sreli na dnu plavog beskraja? Da li su im put pokazale ribe, a spojile ih školjke? Da li su im se ruke prepoznale, da li su se zagrlili stanari naših dveju plavih grobnica i za svoje pitali? Za onu svoju zemlju daleko od plave dubine u kojoj ne cveta limun žut i ne rađa stara, kvrgava maslina.

U zemljopisu je upisano da Jonsko i Jadransko more spajaju Otrantska vrata. To je istina zemljopisa. Naša povest i duša naroda pišu da plave grobnice Krfa i Paga spajaju Srbi koji u njima vekuju usnuli.

Pomešala se so dvaju mora što se istim početnim slovom pišu, utonulo plavetnilo u plavetnilo, u srebro pretvorene njihove pomešane, isprane kosti sada sjaje na plavoj površini. Treba li za to dokaz?

Nema više ni crnih marama majki, sestara, kćeri i dragana. I one usnule tamo daleko gde su ih do zadnjeg daha i svog usnuća u imenu i krsnoj slavi nosile.

Bez crnih marama, sa ponosom u duši, u miru se drži opelo herojima. Od nas zbog kojih spavaju u pokrovu od korala. Gordo, kako je i pesnik želeo.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.[1]

---

[1] Strofa pesme Plava grobnica, Milutina Bojića

---

Više od istog autora: Kolumnisti – prijatelji – Gordana Dostanić

---