Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји.        

Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца…

После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила одлазећи преко лета у твој Вребац.

Ех, да си ту, па да од радости поскочиш кад ти, чим отворим врата, још са прага довикнем: Мама, била сам у Врепцу!

Да си ту, па да имам коме да причам како је сада тамо, ко је све обновио кућу. Да ти кажем да је Јадова некако плитка и да би преко лета могла засушити, и да се преко ње још пружа онај исти мост – ни време ни људи му нису наудили… А ти да кажеш: Јадова не пресушује. По цело лето смо се купали.

Ех, да могу да чујем како ме питаш има ли још који камен на старом кућишту оне куће у којој те је љуља зањихала, у неђељу, зором, а коју су усташе спалиле још првог ратног лета. И да ме питаш за оно старо јабуково дрво које је твој деда посадио кад је цуру из Дивосела довео.

А ја да избегавам одговор, и врдам, па причам како је сада школа само тужна рушевина, како је и штерна руина са које нико више не захвата воду, али је зато ту, под хладом дрвећа, подигнута дрвена сеница са клупама која, као неки домаћин, дочекује сваког путника. И да је Задружни дом обновљен и око њега неколико кућа.

А ти да све то слушаш и не запиткујеш даље о томе, не осврћеш се на ту другачију стварност, него се поново враћаш на питања о свом огњишту: А како стоји кућа коју је мој ћаћа после рата подигао? Може ли се поправити? Ја бих поново врдала и окретала причу на то како је Градина зарасла и дошла ми некако нижа, како је и споменик на њој баш видно пропао, а да црква још није подигнута, али стоји крст на месту старе…

И све тако, ти питаш једно, а ја о другом причам и смишљам како да ти одговорим да те мање заболи. Онда настављам како је гробље покошено и како дедин споменик треба очистити и вратити слике, исписати нову плочу. Кажем ти и како нисам нашла гробове твог ујака, деде и бабе по мајци…

На крају бих се морала предати и на твоја питања одговарати. Ко зна да ли бих ти рекла истину, ону сурову, да те до саме сржи жигне: Не знам, мама. Све је у густиш зарасло, не може се прићи. Ни са пута се, од растиња, ништа не види. Она стаза између наших и Поповића кућа више не постоји. Појело је грање. Није трава, него густо грање и трње. Нисам могла прићи, нити сам видела од тог растиња дедину кућу. Сигурно се урушила. Ем рат, ем деценије прошле, а да тамо нико није крочио…

Не, не бих ти то тако могла рећи. Довољно је оно о школи, и штерни, и зараслим стазама, и поиспадалим сликама са споменика. Што да ти кажем тако грубо оно што ће те највише узнемирити и дуго болети? Све бих ублажила и овако пробала: Па, имање је некако зарасло, пуно траве. Није ни чудо. Дуго тамо нико није одлазио. Дедина кућа није у добром стању, али средићемо је. Чини ми се и јабука је још тамо. На њој je више сувоњавих него зелених грана. Кад уклонимо коров и очистимо двориште, око њеног стабла поређаћемо беле каменчиће. У круг. Нека остане успомена на твог деду. Ићи ћемо тамо чим нађемо мајстора да све уреди…

Да ли би ми поверовала?

Не бих чекала да размислиш и схватиш да ти причам бајке и зато бих још наставила о Врепцу: Била сам и у Горњем крају, има лепих, нових кућа. Видела сам имање где је твоја Маша рођена. Ти би се насмешила: Да, биле смо другарице, од Врепца заувек. И Јела са нама. А како је на Јелином имању? То бих приграбила као спас да се удаљим од оне теби најболније теме о којој сам избегавала да кажем горку истину, а којој би се ти поново и поново враћала. Па, тамо, на Влашком брду, тамо су три куће обновљене. Иде исти пут, као и раније. Раскрчен је. А кућа твоје тетке, е видиш, она је пропала. Није за обнову. Као ни Николина, ено и она још стоји зарасла и оронула. Са ливаде, иза теткине куће, онај дивни поглед, који сеже дужином до на Велебит, исти је каквог га се сећам. Леп, као да сву Лику обухвата.

А ти би, као што си некад, много пута, поновила и сада: Ма, ни принеси! Каква теткина кућа? Наша је била сто пута боља и са лепшим погледом… А ти увек контра. Никад нисам разумела што ти је дража била теткина.

И да ми докажеш потражила би, сигурна сам, ону стару слику на којој ти, као девојчица, вириш иза балатуре. Онда, давно, кад си ми причала како је та ваша кућа, у којој си рођена, била лепа и велика, ја сам се у себи, гледајући слику, са благим подсмехом питала: Шта је овде лепо и велико? Тада нисам схватала да је лепота у топлини, успоменама, сигурности у којој дете одраста тамо где је рођено, на истој земљи на којој су се рађали и умирали сви његови вековима уназад. А ти би онда узела и другу слику и рекла: А на овој смо ми, деца, и наш ћено, Лисо.

Знам те слике, ништа ми то није ново, све сам безброј пута видела и упијала у себе твоју љубав према дому, и Врепцу, и Лици. А знам и за сиротог Лису што је чувао кућу и са њом изгорео кад су је усташе палиле.

Ех, мама, да си ту, па да ти причам о твом Врепцу. А нема никога са ким бих причу могла поделити тако да се радује и одлута у прошлост, у сећање, и да тугује због зарасле и оронуле вребачке садашњости, и да нам се суза заједничка суши на образу.

Нема више ни маме, ни икога од мојих ближњих Врепчана. Само векови иза нас, две зарасле рушевине и Лика која зна, и памти, и чува све, па и наше успомене.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји.