Goran Vasić: Kratak osvrt na „tisućljetnu“ nekulturu Hrvata

 „Znate li koliko je ljudi ubijeno u Jasenovcu“? „Ovisi ko tumači. Ako tumači neprijatelj domovine, jako puno, ako prijatelj domovine, onda je druga priča“.

Pitanje je postavio novinar RTRS-a Denis Bojić a odgovor dao „prijatelj domovine“. Još je dodao da je u Jasenovcu stradalo najviše Hrvata i potpuno samouvereno dodao:

„Sto posto“.

Nije jedini koji je u toj anketi dao odgovor da je Hrvata stradalo najviše. „Hrvati, Hrvati, najviše je hrvatski narod stradao“. Neki su tvrdili da su najveće žrtve Jasenovca ipak bili, kako oni kažu, „Židovi“, pa Hrvati, pa možda i, to svakako nije sigurno, i Srbi.

„Baš me briga. Ne predstavlja mi to nikakvu važnost“, rekao je jedan od studenata Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Neki su morali na predavanje, neki na kolokvijume. Nije im predstavljalo važnost. Naravno da nema nikakvu važnost, ali da su, kako tvrde mnogi od ispitanika tamo najviše stradali Hrvati, predstavljalo bi, jer bi mnogi anketirani bili potomci ubijenih. Ovako su, moguće je, potomci onih koji su logorima upravljali, onih koji su najsvirepije ubili najviše Srba, potom Jevreja, pa Roma, pa zatim Hrvata i muslimana.

Oko cifre se narodi nikad neće dogovoriti. Čak ni kada se približno izbroje svi stradalnici. Prema nekim procenama stradalo je 700.000 Srba, nekoliko desetina hiljada Jevreja i Roma, dok druge procene, uglavnom hrvatske, „izbacuju“ čak od 3.000 do 30.000 hiljada mrtvih, kako kažu, antifašista. Tih tričavih 30.000 bi možda, ako bi se stvorili uslovi za to, „antifašistički“ državni vrh s Kolindom Grabar Kitarević na čelu, rado priznao.

Ne bih da kažem da je broj žrtava samo cifra i da nije važno koliko ih je. Važno je. Mnogo je važno! 700.000 puta važno. Ali, za trenutak, uzmimo da je 30.000 stradalih.

„Baš me briga. Ne predstavlja mi to nikakvu važnost“.

Da, zaista, šta je 30000?! Ništa. Za zločince iz Nezavisne države Hrvatske ni 700.000 zverski ubijenih nije ništa. Važan je cilj koji im je zadat. Do 3 odsto Srba na „historijskoj zemlji hrvatskoj“, ostalo poubijati, pokrstiti, proterati. To je, vidimo, ostvareno.

I tih nekoliko procenata Srba je skoro potpuno asimilovano.

„Sinovi tisućljetne kulture“, nisu se zločini desili pre tisuću godina, pa da mogu da se podvedu pod prošlost! I ne, nije se Jasenovac dogodio tamo negde u „prapostojbini Slovena“ iza Karpata, dogodio se u lepoj vašoj, na svega 110 kilometara od Zagreba. Stoga, neznanje o stradanjima u Jasenovcu je isto takva drskost kao i negiranje istih.

A stradali su.

Toliko je ljudi stradalo, toliko dece je ubijeno da su se i Nemci zgražali nad izveštajima iz NDH. .Logor za decu ni Albert Šper u Nemačkoj nije projektovao. Brojna su svedočenja o zverstvima ustaša nad nedužnim zarobljenicima. Ali to vama nije važno. Da su hrvatsku decu klali, silovali, čerečili, učili biste o tom na časovima „historije“. Bilo bi važno da su stradale vaše bake i dede, a da je na mestu koljača bio neki srpski Vjekoslav Luburić.

S obzirom da su mnogi od ispitanih sa Filozofskog fakulteta, verovatno su čuli za Edmunda Berka, a možda i nisu, jer šta se kod njih uči, ne može da bude sasvim jasno, jer ni za Jasenovac ne znaju, ali za Berkovu pouku možda jesu:

„Oni koji ne znaju (svoju) istoriju, osuđeni su da je ponove“. Ako je i to za mlade studentske mozgove isuviše tuđe i teško:

„Narod koji zaboravlja svoju prošlost, slijep ide u budućnost“, rekao je, vama mnogo bliži, ustaša dr Ante Starčević.

Stoga razmislite, slepci, da li ste Za dom spremni, da li ste spremni da ponovite „podvige“ vaših predaka?!

Autor: Goran Vasić