Godišnjica Srebrenice i poruke

Mirjana Radojičić*

Svaka godišnjica masovnog stradanja bosanskih muslimana iz okoline Srebrenice jula 1995. godine, bilo da je „okrugla“ ili „obična“, povod je za nove salve više ili manje diskretnih optužbi, pretnji i ucena upućivanih prekodrinskim i ovdašnjim Srbima. Ta loša i dve decenije duga tradicija neće, reklo bi se, ni ovoga puta biti izneverena. Tako je nedavno, gotovo dva meseca pre obeležavanja nove godišnjice tih tragičnih događaja, govoreći o njegovoj pripremi, gradonačelnik Srebrenice upozorio da niko ko negira genocidni karakter srebreničkog zločina tih dana ne kreće prema mezarju u Potočarima jer mu pristup neće biti dozvoljen. Više niko od potencijalnih gostiju, pojašnjava on, neće ni biti pojedinačno ili institucionalno pozivan na obeležavanje „zato što je ovo postao planetarni događaj. Mi ćemo slati samo obaveštenja, a oni koji budu želeli da dođu na komemoraciju moraće prethodno da se najave.“

U svetlu ovakvih izjava teško je oteti se utisku da bosanski muslimani neće lako odustati od nezasluženo stečenog moralnog kapitala koji status naroda žrtve „zločina nad zločinima“ obezbeđuje, a još manje od političke dragocenosti u koju bi taj kapital po svemu sudeći trebalo da bude konvertovan – centralizovane i unitarizovane, sadašnjeg srpskog entiteta „rasterećene“, BiH.

Retorika pomirenja je u BiH svih ovih godina očigledno bila samo iznuđeni obol političkoj korektnosti

To što rečena upornost džinovskim koracima udaljava od pomirenja i vaspostavljanja teško narušenog poverenja između donedavno zaraćenih naroda čini se da je za njene bošnjačke praktikante od vrlo malog, ako ne i nikakvog značaja. Retorika pomirenja je uostalom svih ovih godina očigledno bila samo iznuđeni obol političkoj korektnosti iza koje se više ili manje vešto skrivala namera nastavka rata drugim, neoružanim –medijskopropagandnim, diplomatskim i, ponajviše, međunarodnokrivičnopravnim sredstvima, do ostvarenja konačnog i jedinog stvarnog cilja – željenog državnopravnog dizajna jedne nove i sasvim drugačije BiH. Srebrenička tragedija i na njoj nastali politički mit, jedan od, kako je Edvard Herman poodavno primetio, najvećih u dvadesetom veku bili su, jesu a zasigurno će i u bliskoj budućnosti biti neiscrpni resursi oruđâ za tu neoružanu ali ne stoga i manje žestoku borbu, koji će kao takvi biti bespoštedno eksploatisani. I to će se, reklo bi se, činiti intenzivnije što se broj uglednih nesrba širom sveta koji su taj grandiozni mit kao takav prepoznali i javno markirali bude uvećavao.

U tom ključu treba tumačiti i najavu gradonačelnika Srebrenice Durakovića da će i ove, kao i svih prethodnih godina, 11. jula u Potočarima biti

sahranjeni posmrtni ostaci stotinak u međuvremenu „identifikovanih“ žrtava masakra, sasvim u skladu sa one tri tačke iza, i od strane samog Haškog tribunala u više presuda osporene cifre od više od osam hiljada stradalih ispisane u srebreničkom memorijalnom centru. Poruka sadržana u tom kratkom grafičkom simbolu bila je, naime, nedvosmislena: uvećavaćemo ovaj broj sve dok ne postane dovoljno velik da može da posluži kao poluga za ništenje na genocidu nastalog srpskog entiteta, odnosno definitivnu unitarizaciju u Dejtonu razjedinjene države. U tom smislu nedavna poseta bošnjačkog člana Predsedništva BiH jednom od brojnih srpskih stratišta iz nedavnog rata pre bi se mogla tumačiti kao ponuda političke trgovine („Mi vama pijetet i prema vašim žrtvama, a vi nama priznanje genocidne kakvoće zločina u Srebrenici“) nego kao iskaz iskrenog saosećanja sa bolom i patnjom ratnog suparnika.

Sumnju u tu iskrenost osnažio je i sam Izetbegović prigodnom izjavom da je poseta njegov lični čin na koji se odlučio kako bi izrazio poštu svojim stradalim sugrađanima. Činjenica da je reč o zverski ubijanim sarajevskim Srbima ostala je, čini se, u „drugom planu“ izrečenoga. I tajming posete bio je, po svemu sudeći, precizno planiran – samo nekoliko sedmica pred obeležavanje godišnjice srebreničkog masakra, vremenski dovoljno blizu istome da ostane u sećanju srpskom narodu i, što je mnogo značajnije, njegovim zvaničnicima.

O snazi individualnih i kolektivnih opsesija u politici ispisane su u prošlosti brojne i značajne knjige. Nastajaće one, nema sumnje, i u skoroj i daljoj budućnosti. A bosanskomuslimansko poglavlje u nekoj od njih će, zasigurno, biti jedno od najobimnijih.

*Naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu

Izvor: POLITIKA, ponedeljak 20 jun 2016., str. 12

Vezane vijesti:

Duraković: Ko negira genocid ne može u Potočare | Jadovno 1941.

Iguman Luka demantuje „klevete“ načelnika Durakovića …

„Standard“: U Srebrenici nije počinjen genocid | Jadovno 1941.

Srđa Trifković: Srebrenica – postmoderni mit u funkciji …