Јереј Јован Обреновић: „ Све сам 1941. изгубио, осим вјере у Бога“

Ниси ти Србин, него Хрват –  каже усташа, а Брацо опет каже – Нисам jа Хрват, jа сам Србин. Добро, каже таj усташа, али нећеш више видjети тату, њега ћемо ми убити.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 7. јула 2017. године.

10. априла 1941. године био сам на погребу Стоjана Бунчића из Шушњара. Врло ружно, блато и киша са сниjегом. Тешка мука на фрон­товима гонила ме jе да одем у Глину (срез) да чуjем за наjновиjе виjести.

У 6 сати по подне кренем из Грабовца за Глину. У возу ратно расположење иако jе већ два сата приjе тога извршен преврат и срам­на издаjа. Нитко ништа ниjе знао осим слушача радиjа.

У Глини се већ на станици нешто осjећало, ваздух jе био тежак. Тражим новине хр­ватске jер београдске нису излазиле, али ни продавач не ради.

Пожурим у варош. Пролазећи поред дућана г. Ћорковића, његова ме гђа. позове у дућан и сва у плачу, дрхтећи, саопшти ми о прогласу Кватерниковом.

Рече ми jош: “И др Мачек jе говорио и казао jе Хрвати чланови ХСС и све организациjе опћинске, котарске и бановинске од данас jе jедини и врховни вођа хрватског народа др. Анте Павелић и jе­дино се његовим наредбама имате покоравати.”

Слушам и не могу вjеровати. Све, само не то. Продужуjем даље и видим да Срби затвара­jу радње и бjеже на улице, док Хрвати ужурбано, весело, трче од куће до куће. На неким кућама се виjу хрватске заставе. Др. Бранковић излази из књижаре Штула и jош издалека ми, поздрављаjући каже: “Готово jе!” Без риjечи, стегнута срца и стиснутих песница идем у срез. Тамо све ван себе. Сва врата сем начелникових отворена, све канцелариjе празне. Чиновници се разбjежали а некоjи су код начелника.

Уђем к начелнику. Начелник заjапурен млатара рукама држећи депешу Кватерникову. Око њега десетак Глињана Хрвата са пред­стоjником општине Фанцеком Бркичем на челу. Траже да се и у Глини одмах прогласи Независна Држава Хрватска.

Начелник Миленко Милић одбиjа док не дође у везу са Загре­бом, али са Загребом jе тога часа свака веза прекинута. Како дођох потрча ми начелник у сусрет са рjечима: “Хвала богу, господине прото, да сте овдjе, ево читаjте.” Прочитах па га погледах са тешким болом кога сам тога часа осjећао. “Шта да радим?”, пита ме.

Отпусти све људе па сjеди, па ћемо се договорити. Он их отпусти и нареди да чуваjу ред и мир.

“Под сваку циjену задржи ред и мир док не видиш како ће се даље развиjати ситуациjа”, што jе он прихватио и одмах отишао у општину на договор.

Пристав др. Импер видно расположен трчкарао jе тамо амо али jош увиjек у боjазни да се неће испунити то ђаволско дjело. Био jе присутан Мића Ковачевић чиновник, подал као и увиjек већ jе спре­мао планове за оно шта ће доћи.

Позовемо у срез г. жупника Жужека и вjероучитеља г. Јову Лукића. Жужек Словенац, Истранин, врло интелигентан и честит свештеник почео jе говорити као прави хришћанин: “Треба се показати у овим часовима Европеjац, и европеjски. Културно поступати према свакоме.”

Са тешким осjећаjима кренем на станицу и у возу до Грабовца проведох пола сата страшниjих од наjвећих мука. У Грабовцу ником нисам ништа саопштио већ продужих кући. Идући у моjе село на тзв. Јокалицама чуjем пуцање (на махове) у Петрињи. Кад сам стигао кући, жена ме нуди с вечером, разуме се да нисам могао jести. Маму нисмо ни будили да бар jош jедну ноћ мирно проспава.

Дуга и тешка jе била та ноћ.

У свануће неко тешко удара на врата. Мама устаjе да отвори и чим jе врата само мало отворила, унутра упада Ђуро Иванић (Ђука) с карабином и узвиком: “Зовите господина, преврат jе – револуци­jа!” Мама закука и утрча к мени у спаваћу собу док се jа болно насмеших и рекох: “Знам jа све”.

Зове вас наредник Марко да дођете одмах код Станка Јања­товића, трговца, рече ми Ђука, сав уплакан од страха, не, већ од огорчења и туге, шта оног часа зна и осjећа да губи све.

Иди ти рекох, а jа ћу доћи одмах.

Код трговца све пуно. Људи избезумљени, жене плачу, пjесма овдjе за дуго замире, смиjех се више не види и не чуjе, све се у црнину облачи, постаjемо сви жива гробница.

Марко Грчевић командир жандармериjске станице, Хрват, али честит и добар Југославен, човjек, друг и приjатељ, плаче, дрхти и очекуjе наjгоре, jер смо сви свjесни да долази страшна неман, коjа ће све да гута.

“Марко не клони духом, већ учини све да не дође до међусобних размирица и обрачунавања и чекаjмо даљи развоj си­туациjе. За моjе људе jа гарантуjем, да ће држати ред и мир.”

Цио дан проведосмо у тешком и мрачном ишчекивању. Воjни­ци, већ рано коjи су били ближи, долазе своjим кућама. Сви су утучени, издаjа, недисциплина, неред итд. доведоше до ове страшне трагедиjе.

Сви се питамо: зар jе то наша славна воjска, зар су то синови наших славних предака див-jунака, али одговора нема.

Стварност jе ту и треба jоj у очи погледати.

У стану ме чека друга група људи. Очеку­jу од мене утjехе, подршке и спаса. “Људи, будите мирни, радите своj посао, на изазивање не одговараjте и слушаjте ме, да би и мени и себи олакшали положаj. Ја вас напустити нећу, остаjем међу вама. Ја сам ту. Док сам jа ту надам се да ви нећете бити узнемиравани.”

Боже велики, како смо се љуто преварили! Људи плачу као дjеца и не могу да вjеруjу да jе стварност заиста тако страшна.

Очекуjемо долазак њемачких трупа.

У суботу 12. априла 1941. свиће, Лазарева Субота, слава наше цркве. Јадна слава, одох да служим св. Литургиjу. Искуписмо се двадесетак људи и жена, плачу и плачу само.

Долазим кући око 12 сати.

Преда ме трче моjи синчићи Вукашин и Брацо (Светозар). Чуjем мотор пред самим улазом у двориште, срета ме први њемачки воjник мотоциклиста извидница. Озбиљан, мрк, са карабином преко рамена, право гледа и вози доста великом брзином.

Улазим у кућу. Ту ме чека Јоцо Милобратовић и прича како jе стигао кући. Сви исто причаjу. Без борбе, бацаjући оружjе по наређењу старjешина, пустили су неприjатеља у своjу земљу. Ко ниjе одбацио оружjе, био jе разоружан од усташа.

Жена одлази у собу да донесе суђе за ручак. Чуjе се опет мо­тор.

Жена закука и утрчи у кухињу са узвиком “Ево Ниjемаца!” Отрчи­мо у собу и посматрамо, камион за камионом, пролазе Ниjемци. То су све помоћне трупе, неборачке, jер борачке иду другим тврђим путем преко Класнића за Бос. Нови, Петрињу за Костаjницу.

Свиjет помало излази из кућа и гледа Ниjемце пошто су видjели да ником ништа не чине и не заустављаjу се. Ако неко поздрави, Ни­jемци одздраве. Свиjет се помало смируjе и одише jер jе сада оно очекивање страних трупа прошло. Надамо се да Ниjемци неће доз­волити ништа шта би могло изазвати освете и крварења.

Заиста, док су Ниjемци овдjе били, било jе све у реду и никоме се ништа ниjе догоди­ло. Но, чим су Ниjемци отишли даље према Босни, почело jе прога­њање Срба од стране усташа.

Прво хапшење (“ухићење”) од усташа услиjедило jе већ 16. апри­ла 1941. на саму Велику Среду и то мене, у 8 сати навече.

Тога дана сам предосjећао да ће ми неко доћи у стан и заиста, увече ками­оном дошло jе 12 усташа из Глине. Чим jе камион стао, искочиле су усташе и блокирале околна дворишта, пут 100 метара доље и горе, попеле се на шталу, на сваки прозор по пушку, а онда улетиле у кућу сурово и страшно као на наjвећег разбоjника. Нико од сељака ниjе се могао примакнути мом стану, jер чим би се неко поjавио, одмах би пу­цали и претили. Претресли су кућу и послиjе мене повели.

Стрпаше ме у камион, назад њих десеторицу, коjи су непрестано држали пушке на готовс, према мени. Двоjица су ишла полако за камионом и то натрашке са упереним пушкама све до краjа села и тек су онда и они сjели у камион.

Умjесто у Глину одвезли су ме у Грабовац и свратили у Соколски дом, кога су усташе узурпирале. У међувремену др. Јураj Ребок, примариус болнице и логорник (шеф среза) глинског, моj лични приjатељ и кућни лиjечник, наредио jе телефонски да ме саслушаjу у Грабовцу и одмах пусте. Тако jе и учињено.

Циjело село ниjе спа­вало очекуjући шта ће бити са мном. Људи су дотрчали у моj стан са сузама у очима, исказивали срећу да ме опет виде у своjоj средини. Тако jе то остало пуних 10 дана и сви смо се надали да ће доћи нор­малне прилике и да ће сваки онаj коjи буде лоjалан према новом режиму и држави бити миран и моћи радити своj посао, но у томе смо се сви љуто преварили, jер циљ и програм усташке владавине jе био пот­пуно истребљење српског народа из хрватске државе и то системат­ски и постоjано.

Двадесет и шести април 1941, у петак, имао сам погреб Петра Бунчића. Око 13 часова моjу су жену захватили грчеви у стомаку и то тако jако да jе jаукала као диjете. Остао сам поред ње до 16 сати, а онда кренуо на погреб, пошто се она мало смирила и заспала. Киша jе помало падала и захладило jе. У дому покоjникову коjи jе био угледан домаћин нашао сам много моjих људи а и из других села. Ту jе био и моj колега парох из Малог Граца, Бошко Богуновић, па порезник Душан Крковић итд. Разговарали смо наjвише о несрећи коjа jе снашла српски народ као и о случаjу мога хапшења 16. апри­ла 1941. године.

Око 17 часова почели смо опело и баш када jе почело целивање крста, неко ми рече да су усташе у дворишту. Одмах сам знао шта ме опет чека. Питао сам да ли их тко познаjе. Рекоше да не познаjу никога. Сад ми jе било jош сумњивиjе. У томе троjица уђу у собу и упитаjу: “Ко jе Обреновић?” Ја се jавим и они ми саопште да сам ухапшен и да се пожурим с обредом. Одмах сам наредио да се покоjник изнесе и да се крене на гробље. Људи су очаjно изгледали. Живи мртваци. Без помоћи.

Када се формирао спровод jедан од њих jе командовао: “у стрелце”, ставе ножеве на пушке, изваде пиштоље, стану с леве стране троjица а с десне двоjица с упереним пиштољима на мене. Тако смо кренули према гробљу.

На гробљу сам брзо завршио помен и питао да ли могу да осветим дом, па да онда кренемо, а они су одгово­рили нека то сврши таj други, а ти одмах идеш с нама, jер се нама жури и овако смо много чекали.

Још jедном погледам моjе људе, поздравимо се немо jер ри­jечи више не иду из њихових уста.

Иза мене иду они с пиштољима у рукама. Радо бих пушио али не смиjем да метнем руке у џеп да не би мислили да нећу употребити оружjе па да ме убиjу.

У jедноj шумици jедан од њих (поручник Носо) нареди ми: “Стоj! Руке у вис! Имаш ли оружjа?” “Немам.” “Пре­треси га.” Један ме претресе па пошто нису ништа нашли кренусмо даље. И они ставе своjе пиштоље у џепове. Тада сам и jа запалио цига­рету. Исти поручник, пропали ђак без образовања воjничког, jош успут ме jе почео испитивати.

Да ли сам четник? Да ли сам радио против Хрватске? Зашто ће мени карабин итд. Каже ми: “Треба заувиjек за­памтити да овдjе више не може бити и не смиjе бити Срба, jер jе ово хрватска земља и у Хрватскоj ће бити само Хрвати и нитко други.”

Ја сам одговорио и казао, да они врше своjу дужност и свакако да су дошли по мене по наређењу и да сигурно постоjи тужба и тужи­лац, па тужилац ће да доказуjе тужбу, а jа ћу се бранити, па ако тужи­лац све ово зашто ме оптужуjете докаже, jа ћу сносити конзеквенце. На пола пута од гробља до мога стана, гробље jе удаљено око два км сретну нас двоjица усташа и jедан од њих ми рече: “Како то господин иде пjешице по овом блату а не вози се у ауту?” Ја му не одговорих него продужимо даље. Пред дућаном Станка Ја­њатовића сретоше нас jош четворица и тако нас дванаесторица кре­нусмо према моjоj кући.

Идући кроз село примиjетих да на кућама висе неке биjеле крпе. Послиjе сам сазнао да су то усташе наредиле чим су ушли у наше село, jер кажу: “Срби су побиjеђени и као такви мораjу држати биjеле заставе на кућама као знак предаjе, а само Хрвати као побjедници могу истицати хрватски барjак.” Пред вратима чекаjу ме jош двоjица, jедан с пушкомитраљезом а други с карабином.

Када су им моjи пратиоци рекли да немам оружjа, они су спусти­ли нишан. У стану сам затекао jош двоjицу. Чим сам унишао у стан видио сам да су у мом одсуству направили читава разбоjства, све jе било испретурано по кући, поразбиjано и упрљано од њихових ципе­ла. Примиjетио сам да иконе Св. Саве леже на поду исцjепане и згажене, итд.

Жена ме jе у очаjу гледала превиjаjући се од болова физичких а сада и душевних и моралних.

Дjеца су од страха легла у кревет и нису смjела ока отворити. Када сам се вратио из затвора тек сам онда сазнао истину, шта су све ради­ли по моjоj кући док сам био одсутан. Чим сам jа отишао на погреб они су ушли у моjу кућу. Њих око 20.

Улетjели су с оружjем у кућу као дивљи звjерови, тражили су мене, па како нисам био код куће, послали су ону петорицу по мене с наређењем да ме смjеста до­вуку без обзира гдjе ме нађу или шта будем радио. Међу њима jе био и jедан жандар Стипо Деjановић, добар човjек, али плашљив, па им jе сигурно он рекао да ми дозволе да бар отпратим покоjника до гробља. Видио сам да дрхти као прут.

Чим су ушли у кућу почели су разбиjати до чега су год дошли. Чак су и моjу матурантску слику сву на комадиће исjекли, само ваљда зато што jе на њоj наслов био ћирилицом. Иконе су све поцjепали сем славске св. Јована. Затим су почели мучити ми болесну жену, говорећи jоj да jе жале, али да ме никада више видjети неће, да ће ме са нарочитим уживањем тући и мучити па када ме измуче, да ћу сам раку копати па ће ме тек онда убити. Она их jе молила да jе не муче jер jе скоро дошла с опера­циjе и да jе болесна, али звиjери немаjу милости, него настављаjу мучење и садистичко наслађивање у њеном болу.

Стариjи моj син, пет година стар, побjегао jе у сушницу и сакрио се у даске, он чим види униформу бjежи, jер се уплашио када jе гледао како ме први пут хапсе и одводе. Млађи Светозар Брацо, стар 4 године, сjедио jе у сво­jоj фотељици и гледао их. Питао их jе jесу ли они усташе или Ниjемци. Зашто носе пушке итд. Један од њих питао га: “Шта си ти?”

“Ја сам Србин”, каже Брацо. “Ниси ти Србин, него Хрват”, каже усташа, а Брацо опет каже: “Нисам jа Хрват, jа сам Србин.” “Добро”, каже таj усташа, “али нећеш више видjети тату, њега ћемо ми убити.”

Мало сироче поче плакати и каже: “Немоj чико мог татицу убити”, али звиjер-човjек нема осjећаjа. Нарочито су били сурови: Дуjо Крпан, вођа те петорке, иначе шофер код Гавриловића у Петрињи и неки Пешак, месар петрињски.

Све се сам олош окупио у усташки покрет. Имаjу стан, храну, плаћу, пљачкаjу, убиjаjу. Дао им jе њихов поглавар Павелић да раде сва зла српском народу. За никаква злодjела нису ником одговор­ни.

Опростим се са женом и дjецом и они ме поведоше сада по дру­ги пута.

Пред кућом старога Адама Јекића дочека ме jош jедан усташа коjи jе разговарао са троjицом сељака, Дуjо Крпан, обучен у воjничко одиjело, личку капицу, кишну официрску кабаницу коjу jе негдjе од неког официра отео, опасан усташким ножем. Кад ме jе опазио, приђе и рече: “Слушаj ти господине, хаjде мало да се разго­варамо док сам расположен, jер послиjе може доћи зло.”

Пита ме то накарадно људско створење, jесам ли четник (jер су усташе прогла­силе сваког Србина четником, да би лакше могли вршити насиља и уби­jања ради оправдања тобож). Да ли сам радио против Хрвата, да ли сам људима говорио да се одазиваjу у воjску или да даjу стоку, да ли сам прослављао долазак Краља на престо и свашта друго на шта су га упутиле његове усташке вође.

Тако дођосмо и до камиона, трпа­jу ме у кола.

Кренусмо и они запjеваше: “Посветила се ономе рука, коjи уби српскога аjдука (Александра)”. Један ме упита зашто се не обриjем, зар ниjе лепше да се уредим а не овако чупав да бу­дем. Други додаде “jа добро мажем”, трећи “jа добро бриjем” итд. Послиjе запjеваше усташку химну. Када су отпjевали гоне и мене да пjевам: “Спрем те се спрем те се четници”. Ја сам одбио да пjе­вам. Тако стигосмо до Краљевчана. Камион стаjе код жандарме­риjске станице. Ту треба узети jеднога жандара коjи долази из Петри­ње. Звао се jе Бусиjа. Овдjе очекуjем наjгоре, jер jе то хрватско село.

Стварно, чим смо стали трче мушкарци, жене и дjеца камиону. Први стижу роjник Ива Турковић и кроjач Колић. Роjник послиjе поздрава упита: “Је ли ту птица маjку му влашку?”, “Ту jе”, одговараjу усташе. Тога треба одерати, убити и мучити jер таj jе увиjек само Србин био. Би ли га хтjели видjети, пита jедан усташа. Нека изађе да га видимо какав сада изгледа.

Излазим и стоjим пред том бесвjесном стоком, што се зову људи. Псуjу, грде, пљуjу ме, загледаваjу, гуркаjу, чупаjу итд. Па када су се задовољили, опет ме стављаjу у камион. Слађа jе смрт од ових понижења, али тако ваљда мора бити. Улазећи у камион jедан ме удара пушком под ребра. Само га без риjечи погледам и сjед­нем на мjесто. Коначно стиже и таj жандар Бусиjа у пратњи Крпана и нашег командира Марка Грчевића. Крпан улази у камион натраг, Бусиjа наприjед. Командир Грчевић, висок, jак, озбиљан, неожењен и неустрашив, на моjе велико изненађење, овдjе блиjед дркти и усред оне масе изван себе рече пред свим оним зликовцима: “Господо, молим вас поступаjте са попом Јовом као са човjеком jер jе он заиста био човjек, jа га познам како сам овдjе већ двиjе године, никоме ништа на жао учинио ниjе. Ако би икоме требало крви, онда прво моjа глава, па његова.”

То jе тако поразно дjеловало на ону масу да се ниjе могла одмах снаћи, а камион jе кренуо. Од тога часа ситуациjа jе за мене на боље кренула. Стижемо у Чунтић, опет хрватско село, силазимо у гостионицу Јурице Михелића, шаљу по фра­тре, jер се ту налази самостан Св. Антуна с гвардиjаном, усташким повjереником за оваj краj. Послиjе 15 часова долазе фратри. Усташе излазе пред њих. Послиjе 10 минута зову ме.

Боже моj, шта се данас догађа. У Краљевчанима ме штити чисти Хрват, жандар, а овдjе браћа у Христу, проповjедници љубави и трпељивости, представници “jедино спасаваjуће вjере”, шта ће они да кажу.

Ниjе тешко предвидjети. Млађи Бенко прилази мени и рукуjе се и каже да нема ништа против мене.

Гвардиjан ни прићи ми неће. Како би он усташки повjереник пришао jедном шизматику, српскоме православноме попу.

Нешто повjер­љиво разговара с усташким официром. “Извршите наређење”, каже гвар­диjан и почну се разговарати, разумиjе се усташки. “За дом!”, каже. “Спремни! “, одговараjу и подижу руке. ЖАП! Нареди улазак у ками­он и кренемо за Петрињу.

Већ jе пуна ноћ кад стижемо око 22 сата у Петрињу. Одмах ме воде у главни усташки стан. Тамо у ходнику пуно усташа. Међу њима видим усташе емигранте у кожусима. Питаjу, зашто jе оваj доведен. Одговараjу, четник jе. Шаљу ме у полициjски затвор, што jе моjа срећа, jер ко преноћи у усташком затвору, таj се тешко жив враћа своjоj кући. Спроводе ме двоjица усташа. Чим смо зашли у мрак, jедан каже: “Хоћемо ли га?”, и прође наприjед. Опет срећа. Тога часа чуjем глас усташе поручника Крпана, коjи ме jе ухапсио. Он рече: “Стоj!” – и ови стану.

Онаj шта jе рекао: оћемо ли га, побjегне, а Крпан када нам приђе и рече: “Знам jа да би те тукли, зато и не дам да те они спроводе, jер сам дао нареднику Марку риjеч да те нећу ноћас тући.

Стражар ме води у ћелиjу. Убацише ме у посљедњу са лиjеве стране гдjе затвараjу скитнице. С десне стране препознаjем глас свештеника Душана Клипе, видим лугара Николиша, трговца Ка­линића, старог финанца Милоjевића и међу њима десетак сељака Срба.

Сви изгледаjу мученички. Главе отечене, а очи подбуле, усне мо­дре. Види се да су претрпjели страшне муке и патње. Свештеник Клипа не може ни да се подигне. Таj човjек jе препатио шта ни jедан ниjе. На њему су испробали све начине мучења коjа може човjек да измисли. Шта су препатили, ускоро ћу своjим очима видjети.

Крпан по­зове старог Милоjевића, човjека од 82 године, висока, потпуно си­jеда, прави тип Словена. Па када га поче тући са усташким ножем, у мени се утроба преврће. Биjе га као животињу. Не може човjек коjи то ниjе видио ни замислити да може човjек другог човjека тако тешко звjерски тући. Стари човjек jауче, пада, бетон гризе, преклиње и моли, да га убиjу, само да га не муче. Даjе своjу кућу и све имање само да га престане бити – ударати по његовом старачком тиjелу.

Двадесети виjек. Хиљадугодишња култура хрватска. Долази jош неколико усташа с батинама. Почиње мучење, не само старца Ми­лоjевића него и свих затворених Срба.

Како кубаци и батине тупо удараjу о измучена тиjела jадних љу­ди, тако се чуjе оно страшно, jезовито, кроз ноћ и оне хапсанске ходнике запомагање.

Не могу људи више ни да плачу, већ само jече.

Не може то остати некажњено, ни од Бога ни од људи. То мучење траjе од 23 до 1 сат уjутро. Невjероватно шта све човjек може подниjети. Ти су часови тако страшни да човjек долази до луди­ла.

У ћелиjи ужасно. Нема ни столице, ни кревета. Узано, пуно стjени­ца и ушиjу. У jедном куту буре за вршење нужде. Ту остаjем 62 сата, а у понедjељак 29. априла 1941. пуштаjу ме кући.

Када сам изашао из затвора, било ми jе тек онда страшно. Јер кога сам год од Срба срео, нико ме ниjе смио поздравити, нити се са мном састати. Гледао сам у њиховим очима само сузе у прола­зу.

Било jе већ 12 сати. У српску кућу не смиjем да им не нанесем неугодности, у хрватску поготово. Воз иде тек око 9 сати навече. Риjешим да идем пjешице 20 км.

Улазећи у моjе село срећем моjе људе, сви плачу од среће што ме опет виде. Без риjечи стискамо jед­но другом руке.

Надамо се да ћемо бар сада бити мирни, али се љуто варамо. Тек сада и долазе страшни дани по српски народ. Почиње убиjање у маси без суда и пресуде, како се коме усташи свиди.

Већ 3. маjа 1941. године чуjемо пуцњаву у Додошима, Краљевчанима и Мачковом Селу. У ова села jе ушло око 100 усташа и домобрана да претресаjу куће и тобож траже оружjе, коjе су наши људи што су имали предали хрватским властима jош 14. априла исте године. Па чак и ножеве. Предали су Срби све и извршавали свако наређење, надаjући се да ће тако бити мирни. Међутим, властодршци хрватски имали су у плану Србе, то бунтовничко и варварско циганско, азиjат­ско племе уништити у име културе и кршћанства.

О дивног чуда! Србе православце у име Христа разапињи, пљачкаj и уништаваj а муслимане протежираj и шири (ваљда опет у име Христа и jедино спасаваjуће).

Тога, 3. маjа 1941. испребиjаше jадне голоруке мушкарце и жене у тим селима и четворицу убише и то: у Мачковом Селу троjицу, у Додошима jедног, Драгана Грмушу.

Таj дан био jе мрачан и кишовит. Интересантно jе када су год усташе долазиле у српска села, било jе ружно вриjеме као да jе и небо плакало заjедно с нама. Опет сам имао спровод jедног дjетета. Касно дођох кући сав мокар и блатњав. Исцрпљен, легнем да се мало одморим.

Око 22 сата упадне шесторица усташа у моj стан. Рекоше ми да у име поглавни­ка идем с њима. Рекоше идемо до оружника на неко мало саслушавање, па ћу се брзо вратити кући. Кад смо дошли жандарме­риjскоj станици потjераше коње и упиташе ме смиjући се: “Како ти jе сjедити?” Знао сам да ће ме овога пута убити. Станем се молити и опраштати с дjецом, женом и свима овдjе и спремати се за смрт. На­приjед у сицу сjедили су прави крвници – онаj месар Пешак.

На 7. км од моjе куће Пешак извади пиштољ и наслони ми га на груди, а онаj официр рече: “Изврши наређење!” Зажмирио сам, молио се и пред очи­ма имао слику моjе jадне дjечице (коjа су jош тамо) и очекивао пуцањ, али звиjер не пуца.

Послиjе ме освиjетли батериjом и пренесе ми пиштољ на чело. Осjећаj хладног жељеза ме тргне из занесености и опет угледах грозну стварност.

Официр jе jош два пута понављао: “Изврши наређење”, али разбоjник не окида. Неће ме ни усташко зрно, не да Бог.

Тако пролазимо око 4 км. Долазимо опет до гостионице Јурице Михелића. Пут право води у Петрињу, а пут десно води само­стану Св. Антуна.

Официр наређуjе: “Десно.” Пешак каже: “Зашто не идемо право циљу?” И окренуше по наређењу официра самостану. Ту налазимо гвардиjана. К њему су ушли официр и Пешак. Одоше к њима и други, остадосмо jа и моj чувар. Моj познаник гвардиjан ниjе ме хтио примити, рекавши да нема времена.

Официр изиђе и рече ми: “Ви сте слободни, можете ићи кући.” Бjежао сам преко поља и шума.

Стигао сам кући у пола три у jутро, сав блатњав, изнемогао и поциjепан. Легнем да починем. Не задуго.

Навече, 4. маjа 1941. око 21 сат чуjу се поновно пуцњи с почетка села. Чуjе се плач, ку­кање, пакао. Бура се примакла и моме стану. Већ препознаjем по гласу ко плаче.

Чуjем Душана Кончара како каже: “Убиjте ме међу моjе четверо дjеце, разбоjници jедни.” Снажан ударац у врата и “Отвараj”, чуjе се. Мама излази и отвара.

Улазе четири хрватска во­jника с пушкама и шљемовима на глави. Питаjу за оружjе и почиње претрес. Окренуше од собе до собе, од ормара до ормара. Покупише све шта су тамо нашли, а њима одговарало. Одниjели су између оста­лог: златни сат, налив перо, ташну, кишобран, кошуље, кравате, златнину и jош неке ситнице.

Затим jедан упери пушку у мене и рече: “Нисмо ми овдjе бадава дошли, нама треба новаца. Даj паре или живот.” “Немам новаца”, кажем. “Онда глава”, вели ми таj хрватски воjник. “Имам само 200 дин у кући и то вам могу дати, више немам”, кажем. Нађем само 14 динара, понудим и то узеше. Из касе црквене опћине узеше 3000 динара и одоше.

Ипак смо сви сретни jер нас нису тукли.

Око нас jаук и пуцање и даље траjе. Након само 10 минута упадаjу у стан усташе. “Устаj птицо! Маjку ти влашку. Тебе треба­мо. Ако си до сада извукао главу вечерас нећеш! Облачи се и идеш с нама! Даj мунициjу. Прокажи четнике”, наређуjу ми. “Немам мунициjе, а проказати не могу никога, jер овдjе нема четника, а ако ме хоћете убити као Србина и свештеника, ево ме и спреман сам.”

У таj час у стан улази онаj официр и усташа Пешак, они коjи су ме одвели синоћ. “Добар вече!”, кажу. “Дао Бог”, одговорим. Пешак држи пиштољ и наређуjе: “Сjеди”, показуjући на кревет. “Ви до њега”, каже жени и пита ме: “Је ли те тко тукао ноћас?” “Ниjе”, кажем. “Је ли ти шта фали?” “Ништа.” “Како си синоћ прошао?” “Добро”, кажем. “И неће ти се ништа догодити, ни влас ти са главе неће пасти, jер си прави, само те други клеветаjу.”

Ја слушам и ћутим, али мама jадна, мисли што он онако лиjепо говори да се jе он промиjенио па заплаче и вели: “Гос­подо, ми сада немамо ништа, до голе коже смо опљачкани.” “Ко вас jе опљачкао?” “Ваши воjници”, каже мама, а jа већ видим своjу судбину. “Добро, ми ћемо претрести воjнике, па у кога се нађе биће овдjе стрељан, а ако се не нађе ништа бит ће стрељан господин”, каже Пешак. У кући jе пуно усташких хрватских воjника коjи се разилазе. Ја сам тада упрегао све своjе моћи да им докажем да то нису њи­хови воjници одниjели и да ми ништа не фали, али они осташе при томе да изврше претрес. Послиjе претреса (разумиjе се нису ништа пронашли jер су воjници имали довољно времена да све склоне). Доведу троjицу воjника да ми суде jер сам навео велику “увреду” хрватском воj­нику. Осудише ме на смрт. Поставе митраљез у дворишту, опростим се са дjецом и женом и кренем у двориште уз пратњу.

Опет Бог не да, да погинем.

Оног часа када сам требао изаћи из ходника у двориште, на самим вратима сретнем се са натпоручником Филко­вићем (школски надзорник у цивилу). Усташе га поздравише, а он их упита: “Шта jе то?” Он ми рече да се повучем у собу а они осташе на ходнику. Дође и Филковић у собу и рече: “Брате, и оче, шта jе то?” “Ето гледаjте!” “У ваш дом више неће доћи”, каже и удаљи се.

Убили су тога дана 11 Срба и то: У Бачуги 5, у Грабовцу 3, и у моме селу 3. Убили су их без икакве кривице. Убиjаjу свуда гдjе им дође воља да уби­jаjу. Управо човjеку невjероватно да то може данас у 20. виjеку да се догађа.

Послиjе свега тога сам толико ослабио да нисам могао из кре­вета. Сутрадан ме моjи пребаце у сусjедно село, те у Глину. Тамо ме др. Јураj Ребок задржи у болници и скриjе ме пуних 19 дана.

Ту сам преживио и “Вартоломеjску ноћ”, 11/12. маjа 1941. године, када су усташе похватале 480 Срба у старости од 15 година па надаље. У ноћи од понедjељка на уторак одвели су их 4 км од Глине и покраj моста у Прекопи свих 480 побиjу.

Убиjали су их овако: петорицу по петорицу одводили су их до већ ископане jаме, свезане. Наредили су им зликовци да легну потрбушке главом над раком и онда су их гађали у потиљак. Неке нису одмах усмртили па су их онако крваве и jош живе шутали ногама у jаму. Када би отишли камином по друге, понеки би се jадник знао освиjестити и запомагати, а усташе би га лопатама затукле. Када су напунили jаме друге су бацали у риjеку Глину. Тако ми jе причао у болници др. Јураj Ребок и др. Марко Радоjчевић. Њима су све детаљно описали Хрвати сељаци из Прекопе коjи су копали jаме за побиjене Србе. Те ноћи убиjен jе и парох Богдан Опачић.

Послиjе овог покоља настала су масовна убоjства по српским селима. Убиjале су усташе српски народ на наjокрутниjи могући начин. У селу Боjни су трговца званог “Чуча” убили из пушке па га онда обjесили. Кућу му запалили, заклали jагње и под тим дрветом пекли гдjе jе његово тиjело висjело. Јели су и пили под истим дрветом и уз пjесму гађали мртво тиjело несретног човjека.

Праве звиjери и вар­вари. Нека им хисториjа суди. Бог дао.

Разговараjући у болници с др. Ребоком и учитељем Штефанчићем дознао сам шта намjераваjу усташе да раде и радикално риjеше пита­ње односа Срба и Хрвата. Србе треба истриjебити из Хрватске и учинити чисту католичку државу.

У истребљењу српског народа неће се бирати средства. Интеле­ктуалце (првенствено свештенике православне на рачун муслимана хоџа) треба побити, протjерати, цркве им опљачкати и попалити. Сред­њи сталеж као и боље стоjеће сељаке. Раjа – мали човjек, човjек – када остане сам без подршке и икаквог изгледа на било какав спас и помоћ, превести у католичку вjеру и претопити у Хрвате.

Таквим ђаволским планом мисле хрватске усташке власти иско­риjенити Србе из Хрватске. И заиста, они истински, постоjано и системат­ски извршаваjу таj своj план. И журе се док траjе ратна бура, да не би закаснили.

Око 20. маjа 1941. дође у болницу и др. Мирко Јерец, велики жупан петрињски.

Молио сам и њега да ме преда суду, па да ме он суди, па ако сам крив, нека ме стреља, па ћу бар као човjек умриjети, а не да ме усташе у ноћи извуку и умлате те баце у воду или у какову jарачу. Он ми рече да ми не може помоћи и не може га­рантирати живот, а на суд не може ме предати jер немам формалне кривице, него нека жив усташама више не идем на руке и нека насто­jим да се што приjе пребацим у Србиjу, jер ће и тако сви Срби тамо морати отићи.

Дођем кући 25. маjа исте године. Двиjе ноћи сам спавао у шуми. Чим су усташе сазнале да сам код куће, опет су се спремале да ме ухапсе и убиjу.

Моjи парохиjани су ме молили да бjежим и да се склоним у Србиjу, говорећи: “Оче, идите, jер више не можете овдjе преживjети нити пар дана, а шта ћемо ми имати од тога ако вас jедног дана нађемо негдjе у трави мртвога, а ако се склоните, jош ћемо се увиjек надати да ћете некад доћи у нашу средину, опет и добро нам доћи.”

Коначно 26. маjа добиjем поруку из Петриње нека се одмах склоним, jер Петрињци спремаjу да ме одведу, тада и сам рекох да идем. 27. маjа кренух.

Тежак растанак са оним што jе човjеку мило и блиско.

Ишао сам пjешице око 50 км до Брђана краj Суње, да бих избjегао Петрињу и Цапраг.

У Брђанима се убацим у вечерњи воз и 28. маjа стигох сретно у Београд, без игдjе ичега, са голим живо­том.

Све сам изгубио, осим вjере у Бога, осим вjере да Бог постоjи и да ће правда ипак побиjедити. Тако нека буде.”

Свjедочење Јереjа Јована Обреновића, Велики Шушњар Глина. Архив Југославиjе, Београд, фасц. 922.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Везане виjести:

Водите их и побиjте, они су пресуђени…

Усташе свjедоче о злочину у Хрватском Благаjу над Србима Кордуна 6. маjа 1941.

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свjедочење Милке Илибашић

Нека га, нека умре од глади

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи маjка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …