Gernika

Pariz u podne i „Marseljeza”. Buđenje je vrlo bolno i neprijatno. Gernika je u aprilu 1937. bila pravi šok za sve, prvi put se stanovništvo našlo na meti aviona, koji su leteli tako visoko da su jedva mogli da se vide. Do tada, u ratu se jedna vojska borila protiv druge. Ubijanja je, naravno, bilo, ali poštovalo se osnovno pravilo da se civili zaštite. Ovu vojničku čast zamenila je besramnost sveta u kome će samo vojnik biti zaštićen i u kome će jedino civili biti istovremeno taoci i žrtve.

Beograd je 1999. bombardovan da bi se, navodno, zaštitila ljudska prava na Kosovu. Koliko znam, vojnici nisu ginuli kod Valmija da bi zaštitili ljudska prava, već da bi zaštitili nacionalne granice. A svako ko je izgubio osećaj za odbranu granica izgubio je razum.

Onog dana kada se Evropa, u ime nadsuvereniteta, odrekla granica između država koje je čine i kada je humanost zamenila politikom, kad je pristala da se prvi put posle 1945. bombarduje jedan evropski grad – Beograd, ona je potonula u nered i bezumlje. Jer, rat u Evropi 1999, rat protiv Srbije, vodio se u ime nadnacionalne Evrope. Krvavi apsurd, na koji bi jedino Sviftova ironija i Volterov humor mogli adekvatno da odgovore.

I sada su, gle čuda, svi u Evropi iznenađeni tragedijom u Parizu. Kancelarka Merkel u crnini daje izjavu o solidarnosti, Obama izjavljuje da su svi solidarni u tuzi sa Francuskom. I treba da budu. No, da li je bilo solidarnosti sa Rusijom oko Beslana, oko pozorišta u Moskvi ili sada, oko rušenja civilnog aviona sa turistima na Sinaju? Je li neko od Evropljana izašao u crnini da izrazi žalost za poginulim ruskim turistima? Je li neka zgrada osvetljena u bojama ruske zastave? Nije toga bilo, ili barem ne onoliko koliko sada svi žale sa Francuskom. Ne bih da merim količinu međunarodne tuge, škakljiv je to posao, ali sam očaran tom atmosferom hiperbezbednosti koja već dugo vlada na Zapadu. Nešto kao kult večno mladog tela koje ne sme da ostari, infantilni san o besmrtnosti ili svemoći, sve ispod lažnog sjaja nepodnošljivog čistunstva.

„Francuska je u ratu”, kažu sada francuski političari. Nije valjda ono bombardovanje Libije 2011. bilo dečja zabava, pa umešanost u sukobe u Siriji? Da li to francuska elita već duže vreme opasno lebdi u nestvarnom? Ako bacate bombe po drugima daleko od svoje teritorije, morate da očekujete da će vam protivnik ponekad i odgovoriti. Pošto protivnik nema avione i podmornice, odgovoriće jedino onim čime raspolaže – terorizmom. A kako su civili najlakša meta, udariće po njima. Pošto su civili i birači na izborima.

Ne pomažu sada apeli, deklaracije i saopštenja o potrebi zajedničke borbe protiv terorizma. Jer, prvo bi svi morali politički da se slože šta je to terorizam. Kako to nije moguće, jer terorizam je nekima pomoćna strategija, to će se Pariz ponoviti. Na nekom drugom mestu. Pošto teroriste finansiraju iz 40 država…

Piše: Miroslav Lazanski

Izvor: Politika

Vezane vijesti: