Дуго сам размишљао о томе како да започнем ову књигу и шта да ставим између њених корица. Догађаји, који би требало да буду садржај књиге, толико су, у појединостима различити, па их није било лако свести на заједнички именилац како би чинили заокружену целину. Дилема је било и око тога како из обиља грађе, која је понуђена, издвојити оне садржаје који би веродостојно представили стварне личности чије су судбине оптерећене рањеним детињством. Њихове потресне истине требало би да сведоче о времену и људима, који су то време обележили крвљу, мукама и сузама српске деце, која су се нашла у канџама једне новоосноване државе, чију бестијалност до тог времена (1941 – 1945) није забиљежила историја људског рода. Толико масовног мучења деце (на десетине хиљада), садистичког иживљавања над нејаким и невиним људским створењима, излазило је из оквира људског рода, а превазилазило је и животињске нагоне. Овде је човек као мислено биће, излазио из оквира разума и препустио се убилачким страстима, својственим само особама поремећеног ума, које не знају шта раде, или раде само механички оно што им други нареде. Те су особе задојене ирационалном мржњом према свима онима за које одреде да им у нечему сметају, па макар то била и невина дјечица.
Овако то изгледа када се гледа и оцењује у појединостима, али када се дубље уђе у генезу самог злочина, онда се ту открије и позадина коју су Хитлерови Немци назвали „лебенс раум”, која се опет темељи на схватању: Живи и не дај другоме да живи!; уништи физички тога другога да би ти имао његово– и више, па и више него што ти треба, јер је у томе тешко одредити границу. Ту је, ваљда, и почетак. Све има неке своје разлоге, па и физичко истребљење другог народа да би се остварио неки државни циљ, јер један народ, доказано је то, не може да има државу у којој би на њеном простору други народ чинио већинско становништво. У противном, тај народ би у тој, „својој” држави чинио мањину. У таквој држави, у најбољем случају, долазило би до разних буна и то би трајало, највероватније све дотле док већина не заузме своје место у држави која је дефакто његова.
Ово су врло добро знали творци Независне Државе Хрватске (НДХ), стварајући своју државу 1941. године. Да се Независна Држава Хрватска није проширила и на територију Босне и Херцеговине и Срема, да је остала у границама хрватске Бановине из 1939. године и ту би се поставило питање, ако би се извршио поштен попис становништва, ко би у Бановини био већина и колика би та већина била? Дакле, пуно простора за нову државу, а мало државотворног народа који тај простор насељава, али и пуно онога (српског) народа којег са тог простора треба уклонити.
Било је планирано: једну трећину покатоличити и превести у Хрвате и тако повећати број Хрвата; једну трећину иселити, а једну трећину физички уништити. И ту је, како су се ратне прилике одвијале, долазило до збрке у рачуници, па се испоставило да је лакше и сигурније више побити него иселити, јер то, ако ништа друго, смањује трошкове пресељавања. По оној: Жив можда некад (ће се вратити), а мртав никад. Ово схватају и Немци па њихов специјални изасланик за Балкан, Херман Нојбахер, у својој књизи пише: „Када усташке (хрватске) вође причају о томе да су заклале милион православних Срба, укључујући бабе, децу, жене и старце, то је онда по мени претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стизали до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику (председнику хрватске државе) казао да није могуће само тако истребити ту мањину, јер је она једноставно превелика.””
Радило се ту, дакле, о популацији чији је број чинио више милиона Срба на тлу Независне Државе Хрватске који су се сматрали основном препреком за стварање хрватске државе. За опстанак државе свашта се чини, укључујући и огањ и мач, да би се испразнио простор од непожељног народа и присвојио тај простор.
Отуда и Јозеф Фишер, професор на Сорбони, пише: „Једна држава је организовала масовно уморство својих грађана, људи, жена, деце, чак и оне у колевци, а ти уморени били су истог језика, исте расе као и остали грађани земље. Разлика се могла утврдити само по верској припадности и нацији изведеној из ње.” Ово „нацији изведеној из” верске припадности отвара и нека друга питања, нешто што се код нас строго крије, нешто што би токове збивања скренуло на неки други колосек…
Колико је Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача (то је њен пун назив) била објективна у утврђивању стварних починиоца геноцида над Србима, Циганима, и Јеврејима, довољна је и ова констатација комисије: „Ни један злочинац није у хисторији поклао десетину (!) једног народа, као што је то учинио Анте Павелић над својим властитим народом.”
Ова констатација хрватске комисије колико је лажна, још је више нејасна „обичном свету”.
Зна се да је поглавник Независне Државе Хрватске Хрват и да је он био поглавар Независне Државе Хрватске. Из ове констатације комисије да се закључити да је Хрват, Анте Павелић, „поклао десетину свога властитога народа„. Дакле, Хрвата! То је ноторна лаж. Независна Држава Хрватска, на чијем је челу био поменути Анте Павелић, није настала 10. априла 1941. године зато да би се у њој „клао властити народ„, већ зато да би се физички истребио српски народ и то зато да би у тој држави на тај начин Хрвати-католици, уз прибројавање босанско-херцеговачких муслимана, чинили натполовичну већину становништва. Ако би остали и Срби у тој држави, а муслимани (који су иначе српског порекла) не би се убројили у „Хрвате“, онда би Хрвати у тој својој држави били национална мањина, а националне мањине према свјетским критеријумима не би могле да буду државотворни народ у држави у којој други народ чини већину.
Осим тога, у Независној Држави Хрватској биле су бројне простране српске енклаве са већинским или чисто српским становништвом. Неке енклаве су (територијално) излазиле на границе сусједних земаља и на обалу Јадранског мора. Тиме би Хрватска била географски, вјерски и национално испресецана на више делова, па зато не би могла да буде компактна, национална држава попут других држава у Европи.
То су, дакле, разлози за физичко уништавање српског народа у новоствореној хрватској држави. Ти, и никоји други.
То што су Хрвати-католици, поред Срба, вршили геноцид и над Циганима и Јеврејима, то је рађено по немачком узору, јер ове популације, с обзиром на њихову бројност у Независној Држави Хрватској, нису имале никаквог битног утицаја на демографску слику нове хрватске државе. Дакле, нема националне хрватске државе ако у њој остану и живе Срби. То је главни и основни разлог због којега су Хрвати извршили геноцид над Србима у организацији своје новостворене државе.
У реализацији тога програма савршено је небитно које су политичке структуре у томе учествовале и које су их личности (пред)водиле. То што су на челу државе били чланови усташког покрета, у суштини не мења ништа, као што је и сасвим свеједно коме је из хрватске средине припадала улога да ту државу, 10. априла 1941. године, прогласи независном. То су могли да буду Кватерник, Мачек или неко трећи.
Отуда је и тежња и Брозових Хрвата да рапидним смањивањем српских жртава геноцида, злочин припишу само усташама као „шачици изрода хрватског народа„. То исто чини и ова, садашња, званична хрватска политика.
У концентрационом логору смрти Јасеновац било је и неколицина Хрвата који су по разним казнама овамо упућивани, али не зато да би делили судбину других осуђеника на физичко уништење, већ да би помагали у масовним ликвидацијама осталих заточеника. Њихов статус у логору био је изједначен у свему са статусом других представника званичне хрватске државне власти.
Циљ је био да се ови на овај начин „искûпе“ од својих греха и постану добри Хрвати. Потребно је овде рећи да је у хрватским логорима било и нешто Хрвата који се, из ових или оних разлога нису слагали са поступцима хрватских државних власти према недужним људима, било да су са жртвама били у сродству, било да су заступали комунистичке идеје или су се, стицајем разних околности, нашли у српским јединицама – углавном задњу годину и по дана рата. Број ових у укупном броју жртава је готово занемарљив. И према овим Хрватима примењиван је други критеријум, што се види из изјаве Динка Шакића, заповедника логора Јасеновац на суђењу у Загребу 1999. године. Он каже да му је Вјекослав Макс Лубурић, командант свих логора у Независној Држави Хрватској рекао:
„Динко, након пада Стаљинграда очито је да ће Њемачка рат изгубити, а и ми уз њу, јер смо, стицањем прилика, везани уз Њемце у борби против комунизма Морамо спашавати хрватске комунисте и партизане, јер ће они након рата бити у позицији штитити Хрватске интересе. Многи су идеалисти и вјерују да се боре за хрватску државу“. Динко Шакић даље каже: „Ми смо се према заточеницима односили као људи у сваком погледу, а доказ томе је да су из логора отишли на слободу многи хрватски комунисти са др Андријом Хебрангом на челу, др Антом Цилигом и многим хрватским партизанима.“
То што је геноцид над Србима вршен применом садистичких метода, углавном је допринела католичка црква и њени бројни свештеници који су се темељито укључили у та зверства, следећи традицију цркве којој припадају.
Данас готово сви настоје, и они којима то иде у корист и онима другима из незнања, да се оспори државност Независној Држави Хрватској, јер из те државности произлазе и обавезе садашње Републике Хрватске, као правне наследнице Независне Државе Хрватске, да обештети бројне жртве, пљачку имовине жртава и материјална разарања, што је починила Независна Држава Хрватска као стварна савезница поражених држава у Другом светском рату.
Због ових разлога и садашња Јавна установа спомен подручја Јасеновац, на чијем је челу др Зорица Стипетић, не прихвата предлог Удружења логораша Другог свјетског рата Републике Српске из Бањалуке да се на спомен обележје, уместо планираних неколико десетина хиљада страдалих у хрватском логору Јасеновац, упишу бројеви жртава које су процениле званичне комисије и угледни историчари и друге особе које су се бавиле утврђивањем броја жртава у чију објективност и добронамерност нема основа за сумњу.
Када би се јавно и у Јасеновцу ови подаци о невиним жртвама презентовали, онда би се могло закључити да тако масован геноцид није могла да почини „шачица изрода хрватског народа“, тј, усташе, како се то сада тумачи, већ да је геноцид над Србима вршен у организацији Независне Државе Хрватске уз учешће свих структура државне власти, католичке цркве и становништва.
Када овде спомињемо католичку цркву, онда се, између осталог, присећамо и изјаве једног католичког свештеника који је рекао у телевизијској емисији ОТВ „2 у 9“, 25. јануара 1999. године: „Независна Држава Хрватска је настала у окриљу католичке цркве„.
У уговору о успостављању дипломатских односа између Републике Хрватске и Савезне Републике Југославије, на инсистирање председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана, унесена је у чл. 5 одредба о континуитету хрватске државе од 10. априла 1941. године. Дакле, реч је овде о геноциду који је извршила хрватска држава над Србима, Циганима и Јеврејима током Другог свјетског[1] рата, а не „шачица изрода хрватског народа – усташа“.
Зато је назив Земаљске комисије Хрватске „за утврђивање злочина окупатора и његових помагача“ у самом наслову и садржају лажан. Најпре, Независна Држава Хрватска, као што и сам назив каже, није била под ничијом окупацијом током читавог Другог свјетског рата. А што се тиче „помагача“, ту се може говорити само о помагању Независне Државе Хрватске својим савезницима – силама Осовине. Она је давала и своју војску за рат који су агресорске државе са Немачком на челу водиле на Источном фронту.
Мање јединице такозваног „окупатора“ на тлу Независне Државе Хрватске, третиране су као савезничке и ратовале су заједно са војском Независне Државе Хрватске против српских партизанских јединица које су настале на тлу те државе као последица геноцида.
На основу овога може се констатовати да је исправан став немачке државе што одбацује одговорност за злочине геноцида у Независној Држави Хрватској, јер те масовне злочине над незаштићеним српским становништвом вршиле су искључиво оружане снаге Независне Државе Хрватске заједно са другим структурама хрватске државне власти без ичијег учешћа са стране.
Да није било партизанског покрета, највероватније ни ове малобројне немачке и италијанске војне јединице не би биле стациониране на државној територији Хрватске, јер у катастрофалном поразу партизанске војске на планини Козари и Поткозарју (БиХ) најбројније су биле хрватске снаге (18.000 хрватских војника и 11.000 војника Вермахта).
Паљење 365 српских села Поткозарја извршили су војници Независне Државе Хрватске, 68.600 српских цивила са овог подручја отерали су Хрвати на губилишта у бројне логоре смрти широм Независне Државе Хрватске. Међу овим српским становништвом било је и 23.858 српске деце старосне доби од једног дана до четрнаест година.
Са пуно доказаних и утврђених чињеница може се закључити да најважнију улогу у овом нечувеном оружаном подухвату имају власти Независне Државе Хрватске, јер се требало дочепати, у првом реду, овог српског становништва које је до тада било под заштитом партизанских јединица и тиме физички уклонити становништво са овога подручја које је било насељено искључиво Србима.
Зато ни Јосип Броз Тито (Хрват) са својим следбеницима никада није изнео у јавност катастрофални пораз „своје“ војске на Козари, нити је објаснио узроке тога пораза. То није урадио зато што би морао да именује и кривце у самој структури командног кадра партизанских јединица. Познато је да је партизански рат герилски рат и концентрација више од 15.000 бораца на малом географском простору, какав је Козара и Поткозарје, с војног становишта је необјашњиво.
Да ли је и у партизанском Врховном штабу било и оних који су имали своје друге планове треба да утврди историјска наука. Чињеница је да је до сада (и још увијек) та катастрофа углавном српске партизанске војске и становништва означена као „битка“ на Козари и слављена као партизанска победа. (То се још и данас чини!)
Да за то славље заиста нема ваљаног разлога, навешћемо овде до сада прикупљене податке о тој „славној бици“.
Поред изнетих података о цивилним жртвама које су са Козаре и Поткозарја страдале у хрватским логорима смрти, те паљење српских села, чему треба додати опљачкану и уништену имовину, као и 25.363 грла разне стоке и 116.750 килограма житарица и много друге имовине сељака, добићемо потпунију слику пораза.
Губици на војном плану били су:
снаге Вермахта имале су 69 мртвих, 160 рањених и седам несталих војника.
Губици Независне Државе Хрватске:
445 мртва, 654 рањена и 498 нестала војника.
На партизанској страни 4310 погинула и 10704 заробљена војника.
За оне које је заробила хрватска војска и отерала у логоре смрти, слободно можемо да кажемо да из њих никада нису изашли живи, нити им се зна за гробове.
Сличне катастрофе доживела је и партизанска војска под командом Јосипа Броза Тита и на рекама Сутјесци и Неретви (које се такође славе као победе), те катастрофалан пораз на Сремском фронту.
Када се све ово има на уму, онда се поставља озбиљно питање о сврсисходности настанка партизанског покрета код нас и да ли је тај и такав покрет уопште и био потребан српском народу. Срби су без икаквог објективног разлога ратовали против Немаца и Италијана у рату који није био њихов, харчећи тако своје ионако скромне снаге, уместо да усмере све своје напоре против свога главног непријатеља, Независне Државе Хрватске и њене геноцидне политике и праксе, и тако сачувају своје становништво од физичког уништења. Немачка и Италија и њихове европске савезнице ионако би изгубиле рат и без учешћа Срба у њему. Ради лакшег разумевања овог, новог схватања, назначићемо укратко начин настанка партизанског покрета код нас.
Познато је да је Српски ослободилачки покрет под руководством Драже Михаиловића настао у Србији као помоћ руском народу који је био нападнут од Немачке и њених савезника, међу којима је била и Хрватска. Тај покрет је био усмерен на рушење комуникација у Србији с намером да се спречи допремање ратног материјала на Источни фронт преко Србије. Немачка је, увидевши штету од овакве српске диверзантске активности, донела Уредбу по којој је одређено да ће за сваког убијеног немачког војника бити стрељано 100 српских талаца, а за сваког рањеног 50. Ове драстичне мере утицале су на привремену пасивизацију покрета Драже Михаиловића.
Ова немачка Уредба није имала никаквог утицаја на Хрвата Јосипа Броза Тита, па је он из Хрватске дошао у Србију и са својим истомишљеницима у Крагујевцу напао Немце и том приликом убио толико немачких војника и официра да су Немци стрељали око 8.000 српских талаца међу којима и ђаке и професоре Крагујевачке гимназије. Наравно, због овога је дошло до оштрог сукоба између Тита и Драже Михаиловића. Тито је са својим следбеницима морао да напусти Србију.
Много касније се установило да су Тито и његове присталице себе називали комунистима.
У Независној Држави Хрватској, која се проширила и на територију Босне и Херцеговине и Срема, било је сасвим другачије. Планирани геноцид над Србима, хрватска државна власт отпочела је одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године. Покољ Срба негде су отпочели и пре овог датума (у неким местима БиХ). Најприје је на удару била српска интелигенција, свештенство, пословни и имућни људи, па су, потом, на ред дошли и масовни покољи српског становништва на Кордуну, у Лици, северној Далмацији и Банији. Прорадили су и логори смрти у Госпићу и Јадовну на Велебиту. Под утицајем италијанске војске, Хрвати су укинули ове логоре и преостале заточенике пребацили у јасеновачке просторе.
Ипак, за врло кратко време, Хрвати су успели да на свиреп начин побију и у велебитске бездане јаме побацају близу 30.000 Срба и мањи број Јевреја.
Овим злочинима су претходили Прогласи хрватских власти о предаји свег оружја, па и цивилног, под претњом најстроже казне за оне који то оружје не предају. Потом су прикупљене и однесене све матичне и грунтовне књиге из православних цркава, судова и катастарских уреда. Циљ овога је био уклонити све материјалне доказе о постојању српског православног становништва и његове имовине на просторима новостворене Независне Државе Хрватске. Битно је нагласити да је, непосредно иза прикупљања оружја, уследило масовно хапшење свих угледних људи по српским местима – оних за које се претпостављало да би могли народ повести у побуну против планираног геноцида од стране хрватске државне власти.
У комплетан тај посао укључиле су се све структуре хрватске државне власти, католичка црква и хрватско становништво.
Нејасно је и историјски нетачно схватање неких, чак и српских историчара који овај масовни геноцид над Србима приписују само усташком покрету, па и Независну Државу Хрватску називају усташком државом. Па ни „усташе“ неће да називају њиховим правим именом – клеро-нацисти, што су они уистину и били, јер су у свему копирали Хитлерове Немце, па су и сами себе називали есесовцима.
Тврдња ових историчара, да су Независну Државу Хрватску створиле Немачка и Италија, немају никаквог упоришта у историјској науци. Није Немачка створила Независну Државу Хрватску, нити је приликом њеног проглашења 10. априла 1941. године присуствовао представник ни Немачке, а ни Италије, нити су ове две државе имале било каквог утицаја на избор министара у Влади Независне Државе Хрватске. То што су Немачка и Италија имале своје ратне планове у које се, стицајем историјских прилика, уклапала и Хрватска, никако не значи да су Хрватску створиле ове две државе. Независну Државу Хрватску је створио хрватски народ независно од било којег фактора са стране. Наравно, и Немачка и Италија су подржале стварање Независне Државе Хрватске и са њом су успоставиле редовне дипломатске односе, јер се и Хрватска заједно са још неким другим државама Осовине из Европе (Мађарска, Бугарска, Румунија) уклапала у њихове ратне планове.
За стварање Независне Државе Хрватске постојали су и сви услови предвиђени међународним прописима: територија, становништво, власт на тој територији. Та држава је имала све структуре државне власти: законодавну, извршну и судску. Имала је војску, полицију и све друго што је било потребно за редовно функционисање државе.
Ево шта о овоме каже Динко Шакић, заповједник логора Јасеновац, на Жупанијском суду у Загребу 1999. године: „Успостава Независне Државе Хрватске није дјело ни Њемачке ни Италије, нити фашизма нити национал-социјализма, него је дјело хрватског народа који је вјековима радио и борио се за своју државну самосталност. Усташки покрет није дјело фашизма ни национал-социјализма, него је осебујан, самоникао хрватски народни покрет за слободу човјека, његове вјере и савјести, за социјалну правду и за самосталност хрватске државе и за тисућгодишњу уставност…“ Тако дакле, говори овај хрватски муж и он овде говори истину, па можда и зато што је под заклетвом на суду, где се говори истина и само истина! Отуда погрешно тумачење неких српских и других историчара и политичара да је Независна Држава Хрватска била усташка творевина, допринело је и погрешном схватању у свету да геноцида над Србима није ни било, бар не тако масовног и у толиком обиму. Осим тога, не може се тражити намирење ратне штете од садашње Републике Хрватске као правне наследнице Независне Државе Хрватске за злочине који се приписују неким усташама који су непосредно иза рата побегли у иностранство. А што се тиче самих „усташа“ они су, као што је већ речено, били клеро-нацисти и као такви били су само сегмент у злочиначкој структури хрватске државе.
Да су српска историографија и политика на самом почетку иза Другог светског рата оценили чињенично стање онакво какво је било и да је у томе правцу била усмерена југословенска и српска политика (бар послије распада Југославије 1991. године), сигурно би и остали свет прихватио чињенично стање и обавезао Републику Хрватску, као правну наследницу Независне Државе Хрватске, на плаћање ратне штете коју је Независна Држава Хрватска, као држава дужна да плати, јер је губитница Другог свјетског рата.
А српски историчари и политичари као папагаји још и данас понављају вешто смишљену хрватску лаж о томе да геноцида над Србима није ни било, да су масовне злочине чиниле поједине скупине (усташе) и појединци, па се чисти геноцид третира као ратни злочин против цивилног становништва, па чак и као обична убиства. Отуда ни у пресудама хрватском министру унутрашњих послова и богоштовља Независне Државе Хрватске, Андрији Артуковићу и Динку Шакићу, заповједнику логора Јасеновац, које су изрекли судови Републике Хрватске, нема суђења за геноцид, јер је геноцид нешто озбиљнија кривична категорија од злочина над цивилним становништвом. А баш је геноцид над Србима и био главни циљ Незавине Државе Хрватске, јер се само помоћу геноцида могла и створити Независна Држава Хрватска, што је напред описано.
Пошто ратни злочини не застаревају, још увек је отворена линија за успостављање захтева Републици Хрватцкој за плаћање ратне штете из Другог светског рата, бар оним лицима која су још у животу и њиховим потомцима. То је и морални дуг и дуг части Републике Хрватске, која и са разлогом тежи да се укључи у европске интеграције, тим пре што је у члану 5. Споразума о успостављању дипломатских односа између Савезне Републике Југославије и Републилке Хрватске признат континуитет Републици Хрватској од 10. априла 1941. године, што обухвата и период Другог светског рата.
Најзад треба закључити: Независна Држава Хрватска била је једно, а усташки покрет нешто друго. То што се у једном историјском времену у структурама државне власти нашао велики број усташа, не значи да на тај покрет треба свалити све злочине геноцида. А где су сви остали учесници у тим масовним ликвидацијама српског становништва? Они су били из хрватског рода, живели су на тлу Независне Државе Хрватске и били њени држављани.
Занимљив је и сам назив хрватског концентрационог логора Јасеновац: „Радна служба Усташке обране, сабирни логор бр. III.“ Изнад овог назива налази се хрватски државни грб. Овај грб, ваљда, представља државу и он је државни симбол.
Неки аутори покушавају да логор Јасеновац прикажу као логор за кажњенике којима су судске власти судиле за почињена кажњива дела. Било је у логору нешто и таквих (суђени су од шест месеци до највише три године), али то је била само
фарса, јер те казне практично нису пуно значиле. И ова лица су убијана као и сви други заточеници без обзира на судске пресуде.
За тако масовне злочине геноцида над српским народом настојало се, и још увек настоји, у Хрватској оправдати владавином династије Карађорђевића у првој Југославији, у којој су, како се тврдило и тврди, Хрвати били угњетавани, што апсолутно није истина. Прва Југославија је била демократска држава која је тежила интегралном југословенству. У њој је попис становништва вршен по верама на целој државној територији, па зато није ни могао да буде угњетаван на националној основи. То је био пропагандни повод Хрватима, када су прогласили своју Независну Државу Хрватску, за геноцид над Србима, који су се распадом Југославије, 1941. године нашли у границама те државе. Хрвати су присиљавали Србе да пређу у католичку веру и у време када су тим просторима владали Мађари (од 1102. године) и Аустријанци знатно касније.
Хрвати су одувек на муслиманску популацију у Босни и Херцеговини гледали као на дио народа кога ће приграбити себи. Тако је у хрватском листу „Освит“ који је излазио у Бањалуци 1935. године истакнуто да ће се водити брига „о исламском елементу у БиХ који је већ све своје изгубио и за кога се нема тко бринути. Његова невоља нам најтеже пада на срце„. Није прошло дуго времена, а Хрвати су овај „исламски елеменат“ прогласили својим „најдражим цвијећем“. Ваљда зато што се није о њима имао „тко бринути“! Хрвати су одувек себе пројектовали у „жртве“ других, при чему су се издашно трудили и силно на томе радили да други буду њихове жртве.
Да кажемо и ово: Хрвати су 1941. године анектирали географску површину БиХ, а на тој територији су имали свега 17% свога католичког становништва. По којој су то основи становништво исламске вероисповести прогласили својим „најдражим цвијећем“ када су муслимани још у време владавине турског окупатора Босном тражили аутономију БиХ. Како да они сада, без икаквог противљења, пристају да буду „хрватско најдраже цвијеће“ и то националне и верске мањине, која у БиХ нема ни петину свога становништва? Амбиција према БиХ не одриче се ни Туђманова Хрватска. Нису, ваљда, узалуд јединице регуларне хрватске војске на територији БиХ ратовале против Срба у задњем верском и грађанском рату (1992 – 1995), што је опште познато.
Да се поново вратимо на назив хрватског концентрационог логора Јасеновац. Из тога назива заиста се не може разазнати о чему се ту ради. Када би неко неупућен тада туда пролазио и прочитао тај назив, ни на крај памети му не би било да помисли да ту на монструозан начин муче и убијају људе, жене и децу, да ту живе људе бацају у крематоријумске пећи, где и жене и деца нестају у ватреном огњу, или да се ту од људских тела прави сапун, где људски живот вреди само толико да буде уништен за неке узвишене циљеве хрватске државе.
Неки то језиво место називају и радни логор (Наташа Матаушић), при чему се „заборавља“ да тај логор није настао зато да буде „радни логор“, већ је настао зато да буде само логор смрти. То што су у логору били основани и неки погони за производњу разне робе и за услужне делатности, то је било само зато да би се искориштавале радне способности људи који су ионако били осуђени на физичку ликвидацију. Требало је искористити радну снагу и стручну способност до максимума. Када су се те снаге исцрпиле до изнемоглости, онда су људе на свиреп начин убијали. Они који због физичке исцрпљености радом на насипу више нису могли да раде онолико колико се од њих тражило, или се својим физичким изгледом нису допадали логорском стражару, ту су на суров начин убијани, а понекад још и живи затрпавани у насип. Они који су радили у погонима, па услед физичке исцрпљености или болести нису више могли да раде, били су издвајани и, у најкраћем времену, сурово убијани. Они заточеници, мушкарци, жене и деца, који су радили на пољским имањима логора, били су такође ликвидирани након престанка пољских радова.
Да је то био логор само за убијање Срба, Рома и Јевреја доказује и сама ликвидација логора 1945. године. Одлука хрватских власти била је да нико жив од заточеника не сме да изађе из логора. Доказ за то је што је преостали број логораша 22. априла 1945. године покушао да се спаси бекством из логора, али без успеха. Само незнатан број је успео да се спаси (нешто преко 100).
О овоме говори и католички свештеник Мирослав Филиповић-Мајсторовић, бивши заповедник логора Јасеновац и Стара Градишка на саслушању пред судом 25. јуна 1945. године. Он каже: „Макс Лубурић (командант свих логора у Независној Држави Хрватској) особно ми је говорио, а тако и осталим часницима и војницима да под сваку цијену треба да настојимо уништити Србе у Независној Држави Хрватској без милости, јер то је програм који се мора извршити“.
У прилог овој одлуци спада и изјава Љубе Милоша, такође једног од команданата логора Јасеновац, коју је записао Влатко Мачек, предсједник ХСС у својим мемоарима. Наиме, када је Влатко Мачек био интерниран у логор Јасеновац, јер су власти Независне Државе Хрватске закључиле да им он није довољно поуздан, некада је спавао у истој соби са Љубом Милошем. Знајући шта овај ради у логору и да се крсти приликом уласка у кревет, запитао га је: „Да ли се не плашиш божије казне?“ Милош ми је брзо одговорио са отвореношћу која га је запрепастила. „Немој ми о томе говорити!“ – рекао му је, „јер сам сасвим свјестан што ме чека за моја дјела у прошлости, садашњости и будућности. Ја ћу завршити у паклу, али ћу бар горјети због Хрватске“. То се уклапа и у најновију паролу из овог времена: „Све за Хрватску – Хрватску ни за шта!“
Зато што су Хрвати претворили своју државу у кланицу да би на крви невиних жртава створили своју државу, нужно је било да се и логори смрти маскирају некаквом „радном службом“, јер је и у врховима државе било и оних који су реално рачунали да би ратна савезница Немачка могла и да изгуби рат, а са њом и Независна Држава Хрватска. Зна се шта следује државе које изгубе рат и нађу се у улози губитника. Требало је, дакле, и то имати на уму, па ако до пораза дође, логоре смрти треба третирати као Радну службу усташке обране, у чему се никако не би могла да види Независна Држава Хрватска, а ратне злочине геноцида што је могуће више минимизирати и то приписати усташама „као шачици изрода хрватског народа„. Такве масовне злочине геноцида над српским народом, не само у логорима смрти Јасеновац и Стара Градишка, већ на читавој државној територији Независне Државе Хрватске, могла је да изврши само држава уз учешће свих структура државне власти, разних организација, католичке цркве и укупног становништва.
Током Другог светског рата, а и иза рата, па и данас, покушава се доказати да Независна Држава Хрватска и није била држава, а то што је била квислиншка творевина Немачке и Италије и без ових држава не би могла ни настати Независна Држава Хрватска, те да су инспиратори и организатори злочина геноцида у Хрватској биле ове две државе, због којих не би могла ни опстати Независна Држава Хрватска нити би било геноцида. На овој флоскули темељено је и „братство и јединство између српског и хрватског народа“ извојевано у Народноослободилачкој борби. Каква лаж и каква иронија!
Истина, било је и нешто Хрвата у српским партизанским јединицама, али то су били већином комунисти чији је задатак био у овим јединицама да вешто смишљеним лажима убеђују српске борце да су им главни непријатељи Немци и Италијани (као окупатори Хрватске), и да против њих треба водити борбу. Злочини геноцида су веома вешто скривани, а то што је „шачица изрода хрватског народа“ одводила Србе у разне логоре, да је то само привремено, јер ће се тај народ послије завршетка рата вратити својим кућама, а усташе зато бити кажњене. Наравно да је одлазак хрватских комуниста у партизанске јединице био у режији највиших представника Комунистичке партије Хрватске.
Да је то било тако, навешћемо делове писма комуниста из логора Стара Градишка упућено Централном комитету Комунистичке партије Хрватске 15. августа 1944. године:
Другови!
Мјесеца априла т. г. послали смо Вам исцрпан приказ прилика у конц. логору Стара Градишка у коме су била наведена и имена покланих и уморених интернираца од 1. И до конца марта о.г. Из овога материјала који смо Вам послали могли сте добити јасну слику о несносном стању које влада у логору. Уз наш извјештај упутили смо Вам неколико питања од велике важности за нас и наш рад у логору чији је смисао слиједећи:
1. Какав је ваш став према логорима опћенито?
2. Да ли има могућности нешто учинити, да ли се ишта ради у циљу промјене стања у коме се налазимо, а које се услијед силних удараца Црвене Армије и савезника, те јуначке Народноослободилачке борбе у земљи сваког дана погоршава и прелази постепено у потпуну ликвидацију свих заточеника?
3. Шта намјеравате учинити да се спријечи ова постепена и потпуна ликвидација свих заточеника коју ће по нашем мишљењу и према садашњем држању усташа – свакако покушати учинити?
4. Какво је Ваше мишљење о једном организованом удару изнутра у циљу нашег ослобођења који без помоћи извана не би имао много изгледа за успјех..?
На сва ова питања и захтјеве до данас послије 4 и пол мјесеца нисмо добили никакав одговор.
Свјесни смо тежине рада који лежи на Вама у овим одсудним часовима, свјесни смо такође и потешкоћа око успостављања и одржавања везе између Вас као највишег форума и логора, али нас нитко не може увјерити да се до данас није могла успоставити веза са одредима на Псуњу и Козари (партизанским о. а.), стога осуђујемо другове и О. К(омитет) под чији дјелокруг спада овај логор и указујемо на њихову аљкавост, јер се нису потрудили да за три године успоставе везу са логором. Они то не могу правдати немогућношћу, јер су нам познате могућности које им стоје на располагању.
Другови!
Овај наш протест није глас малодушности, није глас очаја, губљења борбености и напуштања борбе против непријатеља. Овај протест упућујемо у часу када окупљамо све снаге, свјесни да је баш сада потребно највише одлучности, самопријегора и воље да се боримо и издржимо до краја, па макар остали препуштени сами себи, досљедни, вјерни, одани и борбени, како то од нас тражи Партија Лењина – Стаљина. Ако ћемо напуштени, без ичије помоћи, морати изгинути, изгинућемо храбро, поносећи се што припадамо славној војсци коју предводи узор борац – друг Тито. Овај протест није глас малодушника и ако га упућујемо у часу када се из наше средине наши другови мрцваре, убијају и бацају у Саву, а најбоље другарице затварају у самице да буду силоване, а потом заклане.“
Одовор на овај протест другова комуниста из хрватског логора Стара Градишка није се дуго чекао. У писму од 28. августа 1944. године Централни комитет КПХ између осталог пише:
„Замисао о ослобађању из логора у садашњим приликама није проводива и значило би бацити у сигурну смрт највећи дио другова„.
Овакав став према својим друговима у логору, као и према свима другим заточеницима, Централни комитет КПХ задржао је до краја постојања свих логора.
Тек су партизанске јединице ушле у Концентрациони логор Јасеновац, након што су логорске власти извршиле ликвидацију свих заточеника (спасило их се нешто преко 100) и што су попалиле или порушиле знатан број логорских објеката. Оно што је од објеката и других трагова мучења заточеника преостало, то је по наређењу др Андрије Хебранга, секретара Централног комитета КПХ, накнадно порушено и уклоњено, а све са циљем затирања трагова логора. Ово се нарочито односи на концентрациони логор у Јасеновцу.
За овакав став ЦК КПХ према логорима постојала су бар два разлога.
Прво – није био циљ КПХ да ослобађањем логора спасава Србе у логору и;
Друго – није дозвољавано српским једницама (других није било) да раније ослободе логоре и тако сазнају шта се у тим логорима збивало.
Утисак који би те јединице стекле на лицу места, могао би да изазове различита реаговања…
Напомињемо да је Комунистичка партија Југославије, а тиме и Хрватске, деловала у најстрожој илегалности прије избијања Другог светског рата. Странка је била забрањена због њене деструктивне делатности у држави. Кадрови ове партије у Хрватској вешто су се инфилтрирали у редове српских партизанских јединица (најчешће и под православним именом) и ту су заузимали важне командне позиције и то најчешће зато што су борци у тим јединицама углавном били нешколовани људи из сеоских средина, док су у градовима, у којима је било и доста образованих Срба, извршене масовне чистке и ликвидације. Један дио српског становништва из градова протеран је у Србију, а други дио у бројне хрватске логоре смрти на физичко уништење.
Комунистичка партија је имала јасне политичке циљеве: кроз тзв. антифашистичку борбу стећи присталице, а онда помоћу њих и уз разне преваре насилно освојити власт у држави по завршетку рата. Отуда је и главни циљ борбе био усмјерен против „домаћих издајника“, при чему се у првом реду мислило на српски ослободилачки четнички покрет којега је предводио Дража Михаиловић. Дража Михаиловић је био наименован за министра војске и морнарице у избегличкој влади Краљевине Југославије. Комунисти су ову Владу прогласили издајничком, оптужујући је да је напустила народ и борбу и побегла са „сандуцима“ злата у иностранство. Циљ покрета Драже Михаиловића је био спасавање народа од непотребног страдања у рату којег су започеле и водиле светске силе за своје интересе. Друго, он је својим покретом тежио да обезбеди услове за повратак избегличке Владе у земљу и за наставак рада демократских институција државе које су постојале прије избијања рата. Циљ Тита и његових комуниста је био против тога и за успостављање државног уређења у Југославији по узору на Совјетски Савез.
Будући да је Јосип Броз Тито прије избијања рата живио и радио у Совјетском Савезу и Коминтерни, знао је како су тамо пролазили комунисти који су имали иза себе „репове“ и који би могли да буду врбовани у разне непријатељске службе, а то се најчешће догађа у логорима и затворима. Њему и хрватским национал-комунистима није зато ни било баш пуно стало до тих комуниста у логорима Независне Државе Хрватске, па се баш и нису пуно трудили да их спасавају. Један од тих, заврбованих, комуниста био је и др Андрија Хебранг који је из логора Јасеновац био замењен за неке мање значајне особе, али је касније, највјероватније по налогу Тита, затворен и у затвору погубљен.
Што се пак Срба тиче који су били изложени масовном уништавању у Независној Држави Хрватској, циљ хрватских национал-комуниста био је да што мањи број Срба буде у Југославији послије завршетка рата. То се очитовало и у томе што је све чињено да се разбије и издели територијални простор Србије. Ту је од јужног дела Србије вештачки створена Република Македонија, што ни Бугарима, а ни Грцима није било ни на крај памети – да од своје државне територије праве македонску републику. Даље, од државне територије Србије издвојене су двије покрајине (Косово и Војводина) и од њих су створене засебне територијалне и политичке јединице. Наравно, да су у овом комадању Србије учествовали и Титови вазали из српског народа.
Још за време трајања рата постојала је озбиљна намера да се утврди бар приближно број жртава као и материјална штета, те да се именују злочинци и утврди њихов број. У ту сврху 8. маја 1944. године формиране су државне службе за обављање овога веома обимног, а у исто време и важног посла, у првом реду због тога да би се испоставио захтев за ратну штету државама које су изгубиле рат, а чије су трупе починиле и ратне злочине и начиниле материјалну штету на окупираним просторима Југославије.
За тај обиман посао донесен је Правилник о раду државне комисије. У ту сврху формиране су и комисије федералних јединица као земаљске комисије, а за Војводину, формирана је Покрајинска комисија. Основане су и Обласне комисије за Косово и Истру. У окрузима формирано је 65, у срезовима 292, у општинама 1210 комисија. Ту је и знатан број лица за прикупљање доказа.
Државна комисија (савезна), Земаљске комисије и њихове службе у време свога рада сакупиле су око 900.000 пријава за разне ратне злочине, сачињено је око 550.000 записника о саслушању сведока и починилаца, прикупљено је око 20.000 оригиналних докумената из непријатељских извора, више хиљада других материјала (штампа, плаката, разних публикација, копија докумената), преко 5.000 фотографија ратних злочинаца. Израђено је око 170 елабората и анализа, донесено је око 120.000 одлука којима је проглашено 65.000 ратних злочинаца. Иако је остало још доста посла да се докази приведу крају, дошло је до обуставе свих радова.
Тако су 1946. године укинуте окружне комисије и нижи органи. У 1947. години престале су са радом Земаљске комисије, док је указом од 14. априла 1948. године престала са радом и Државна комисија.
Према неким неутврђеним сведочанствима, предлог за престанак рада свих комисија потекао је од Хрватске и БиХ. Између осталог и из разлога што би сваки други Хрват и муслиман из Херцеговине био проглашен за ратног злочинца.
Будући да послови око утврђивања бар приближног броја жртава нису до краја завршени из основног разлога што би се тиме пореметио паритет жртава по републикама и што би испало да су Хрвати уз помоћ муслимана поморили неупоредиво више особа у Југославији него сви остали заједно укључујићи ту и окупаторе. Отуда се све чинило да се у томе направи збрка и на крају да се обуставе сви послови на утврђивању броја жртава рата, како би се касније са тим могло манипулисати.
Ипак, овде ћемо навести демографске и ратне губитке становништва у Југославији током Другог светског рата. Из изнесених података уочићемо шароликост процена броја жртава из чега се може закључити да су код свих истраживача бројке веома високе и да су и процене веома различите. Једино су подаци, како демографских, тако и ратних губитака код двојице истраживача подједнаки (Животије Ђорђевића и Делфе Вогелника) што не значи и да су најтачнији.
Приближни су подаци и Савезног завода за статистику и Владимира Жерјавића.
Ред. бр. | Извор података | Демографски | Ратни |
1. | Десимир Тасић | 2.428.000 | 1.400.000 |
2. | Г. Фрумкин | 1.500.000 | |
3. | Савезни завод за статистику | 2.056.000 | 1.016.000 |
4. | Богољуб Коцовић | 1.985.000 | 1.014.000 |
5. | Владимир Жерјавић | 2.022.000 | 1.027.000 |
6. | Животије Ђорђевић | 2.825.000 | 1.838.000 |
7. | Делфе Вогелник | 2.854.000 | 1.800.000 |
Табела 1: Губици становништва Југославије од 1941. до
- године
Према подацима Савезног завода за статистику, а и из прикупљених података из 1964. године, у Независној Држави Хрватској убијено је 74.360 деце старосне доби од једног дана до 14 година и то од 1941 до 1945. године. Пошто се ради о врло високим цифрама ратног губитка становништва у Југославији 1941-1945. године, готово је несхватљиво да посао око утврђивања броја жртава геноцида није до краја озбиљно схваћен и завршен. Због тога ни Нирнбершки суд, нити правосуђе друге Југославије и њене федералне јединице Хрватске, нити Републике Хрватске нису осудиле Независну Државу Хрватску ни њене органе и организације за злочине против цивилног становништва, па ни за злочине геноцида.
На тлу Југославије била је распрострањена мрежа разних утицајних особа на свим нивоима, како у земљи тако и у иностранству усмерених за скривање и минимизирање хрватских злочина геноцида над Србима. Тако је Југославија још далеке 1950. године доставила Организацији уједињених нација меморандум о геноциду над српским народом у току Другог светског рата и затражила формирање међународног суда за суђење усташким злочинцима уз приложену листу имена злочинаца. Међутим, овај докуменат је наводно нестао из архиве ОУН и никада на њега није одговорено. Највероватније није нико из Југославије инсистирано на одговору.
Наравно, да за све то постоје и кривци које у првом реду треба да тражимо у српском руководећем кадру, како на савезном, тако и на републичком нивоу. Зна се да су најглавнији представници српског народа у државним, републичким, покрајинским и обласним органима били: А. Ранковић, М. Ђилас, П. Стамоблић, М. Минић, Ђ. Пуцар, Ј. Веселиновић, В. Влаховић, Б. Јовановић и други, да их више не набрајамо. Зна се и то да су Срби били, без обзира на огромне ратне губитке становништва, најбројнији народ у Југославији, па су и са те позиције српски кадрови могли предузимати потребне кораке за утврђивање пуне истине о жртвама рата.
Ове именоване личности морале су да знају колики је обим геноцида који је извршила Независна Држава Хрватска над недужним српским народом и да тако масовне злочине нису могле да почине само усташе, већ да је геноцид извршен у организацији хрватске државе. Свесно, или несвесно, и ове именоване личности сакривали су почињене злочине и злочинце и самим тим саучествовале у тим злоичинима. Пошто ратни злочини немају рока ограничења за застарелост, потребно би било да садашње судске власти Републике Србије, у овим измењеним политичким приликама, покрену судски поступак ради утврђивања и кривичне одговорности назначених и других особа, а све у складу са Конвенцијом ОУН и чл. 141 и 145 кривичног закона Југославије из 1950. године.
У судском поступку би се могла утврдити и имена конкретних особа које су у овом скривању злочинаца и злочина учествовале. Из напред изнетих цифара видљиво је да су почињени масовни злочини који се не могу сакрити.
И садашња руководства Републике Србије и Републике Српске или не знају, или неће да знају из неких разлога који јавности нису познати, да треба да на основу до сада прикупљених доказа, испоставе захтјев Републици Хрватској, као правној наследници Независне Државе Хрватске, за обештећење српских жртава из Другог светског рата. То је, највероватније, учинила држава Израел и њене организације и ту им штету признаје Република Хрватска и то за све припаднике јеврејског народа страдале у холокаусту. За овај захтев постоји и правна основа, јер је у чл. 5 Споразума о успостављању редовних дипломатских односа између СРЈ и Републике Хрватске утврђен континуитет постојања државности Републике Хрватске од 10. априла 1941. године, што обухвата и читав период Другог светског рата.
Наредба хрватских власти из јула 1942. године гласи:
„Са овим мушакрцима поступити тако као да су ухваћани са оружјем у руци. Тко особе са Козаре и Просаре пропусти или након заробљавања ослободи бит ће стављен пред ратни суд.“
Реперациона комисија Владе ФНРЈ-е утврдила је укупан број жртава од 1.706,000 што се приписује окупатору и њиховим помагачима (али више окупаторима него помагачима!).
Било је и иницијатива, озбиљних, да се утврди бар приближан број жртава, али су резултати тих истраживања остали непознати јавности. Тако је на предлог СУБНОР-а из 1950. године учињен озбиљан корак да се ти резултати објаве, али без успеха.
Било је покушаја и обмањивања јавности. Тако је државна комисија 1946. године проценила број жртава ратних злочина на 505.182! Казано је да у овај број нису унесене жртве војних формација. И ово би значило да је непосредно иза рата постојала тенденција скривања жртава геноцида који је починила Независна Држава Хрватска. Оваква пракса је била у функицији обмањивања и у великом је нескладу са подацима Реперационе комисије савезне Владе (1.706.000).
Није то била једина пропаганда за обмањивање јавности, а која је потицала из врхова државне власти. Обмана је вршена на различите начине, а све са циљем сакривања истине о узроцима и извршиоцима геноцида. По сваку цену чињено је све, да, ако већ не могу да се сакрију злочини, онда их треба приписати окупаторима, у првом реду Немачкој и Италији. Приче су се шириле још за време трајања рата, а нарочито после његовог завршетка: лажно се тврдило да су Немци имали одлучујућу улогу у самом оснивању Независне Државе Хрватске и да ова држава не би настала без активног учешћа Немаца. Тврдило се да су Немци и Италијани заједно са усташама учествовали у ликвидацији „наших народа“ у логорима смрти у Хрватској. То је била пука измишљотина срачуната само на то да се геноцид над српским народом припише окупаторима, а да су усташе Независне Државе Хрватске биле само пуки извршиоци заповјести „својих господара“ Немаца. Ево шта о томе каже Љубо Милош, заповједник логора смрти Јасеновац на саслушању послије рата: „Што се тиче односа са Њемцима, сам логор као такав није их апсолутно имао. Док сам год ја био у логору, никада нити један Њемац није ушао унутра. Мислим да то свакако важи за читаво вријеме опстанка логора Јасеновац. Овде свакако изузимам овај случај, којега сам већ навео када се један њемачки часник спустио авионом у сам логор.
Разлог зашто Њемцима није био дозвољен улазак у логор, лежи углавном у ставу Лубурића (заповједника свих логора у Независној Држави Хрватској) који није дозвољавао да му се итко мијеша у његове послове, а најмање Њемци”.
(Из књиге Концентрациони логор Јасеновац, стр. 1065. Антуна Милетића).
Ако су Немци инспиратори и организатори геноцида у Независној Држави Хрватској, како то да они никада нису службено ни обишли логор смрти Јасеновац да тамо виде како се њихова замисао о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској спроводи у дело. Напротив, навешћемо један пример из којега се јасно види да су Немачка и њено руководство имали други став у односу на геноцид који су хрватске власти вршиле над Србима. Тако су у септембру и октобру 1942. године Хрвати из Жупе Горе (са седиштем у Петрињи) из осам српских села покупили све српско становништво и отерали у логор смрти Јасеновац.
Пошто је обишао ова опустошена и опљачкана српска села, немачки генерал у Независној Држави Хрватској, Едмунд Глас фон Хорстенау, протестовао је код предсједника хрватске државе поглавника др Анте Павелића и затражио од њега најстроже казне за починиоце и наредбодавце овога злочина, називајући их злочинцима, убицама и криминалцима.
На основу овога тражења, поглавник др Анте Павелић је предузео неке мере против одговорних лица: Макса Лубурића, Љубе Милоша и Диде Кватерника, али то су биле неке привремене мере, јер су ове три личности биле важна полуга Независне Државе Хрватске, без чије овакве активности не би било Независне Државе Хрватске. Геноцид над српским народом био је главни услов за настанак и постојање Независне Државе Хрватске. А о најстрожем кажњавању злочинаца, убица и криминалаца, како их је назвао немачки генерал, није било ни говора.
[1] На ауторов захтјев равноправно су кориштени облици ијекавског и екавског изговора због аутентичности причања. (Лектор)