U Finskom zatvoru „Kilmakoski“, sa bivšim načelnikom GŠ VJ koji služi hašku robiju: Sa advokatskim timom idem na apelaciju. Nije mi svejedno šta će pisati istorija
MALO je reći da sam se obradovao kada sam se telefonom čuo sa generalom Lazarevićem, 3. decembra ove godine. Njegov glas, pun prkosa i životnog optimizma, uz žagor mojih prijatelja iz Prištinskog korpusa koji su se okupili u njegovom stanu, i meni je digao moral. Sve prođe, pa i nezaslužena kazna i robija. Pomislio sam, izaći ću i ja. Izdražaću. Moram, i mene će neko čekati.
Ovako, u zatvoru „Kilmakoski“ na severu Finske, počinje ekskluzivni razgovor za „Novosti“ Nebojša Pavković, bivši načelnik Generalštaba VJ i komandant Treće armije tokom NATO bombardovanja 1999.
General Pavković „leži“ u zatvoru, 145 kilometara severno od finske prestonice od avgusta 2014. Od tada, napisao je knjigu o 1998. na Kosovu i Metohiji pod nazivom „Miris baruta i smrti“, a upravo je završio i drugu knjigu o događajima iz ratne 1999. i poratne 2000, koja se zasniva na njegovom ratnom i radnom dnevniku. Posetu iz Beograda dočekao je svečano, u tamnom odelu sa maramicom boje vina u reveru. Nije se mnogo promenio. Ostao je čovek kome je važno kakav utisak ostavlja.
– Ja sam od svih okrivljenih u komandnom lancu Vojske Jugoslavije za događaje na KiM dobio najveću robiju pred Haškim tribunalom, 22 godine. Posle smrti Slobodana Miloševića, valjda je, po haškoj logici, neko morao biti kriv što smo branili otadžbinu – priča general Pavković. – Sudija Jan Bonomi, inače lični prijatelj Tonija Blera, koga je tadašnji britanski premijer i preporučio da sudi Miloševiću (a potom nama) bio je nemilosrdan uprkos činjenici da je na suđenju dokazano da vojska nije imala veze sa zločinima u Račku, Izbici, Dubravama, kod sela Meja. Ja, koji sam bio u sredini tog komandnog lanca, od predsednika Milutinovića, Nikole Šainovića (koji je u ime vlade pratio događanja na KiM) preko tadašnjeg NGŠ Ojdanića, a ispod mene Lazarević, prošao sam najgore. Presuda je tako i pravno nelogična. Mi, vojnici, branili smo svoju državu i mislim da smo se uspešno branili i pred sudom. Neko od nas je morao da nastrada kako bi zamišljena „haška pravda“ bila ispunjena.
RETKI GOSTI
PUT i boravak u Finskoj je skup te, kako veli general, iz Srbije mu retko dolaze gosti. Obilaze ga ljudi iz naše ambasade i Dušan Plavšić, naš poslovni čovek koji radi u Helsinkiju. Reporter „Novosti“ posetio ga je zahvaljujući Milošu Vučkoviću, Trsteničaninu koji živi i radi u Ambergu u Nemačkoj.
General Pavković veli da se nije pomirio sa „zadatom sudbinom“ i navodi da sa svojim advokatskim timom sprema apelaciju i zahtev za novo suđenja u Tribunalu. Pokušaće da na osnovu novih dokaza smanji ili ukine svoju kaznu. Navodi da ni u prethodnom postupku nije dokazano nikakvo zločinačko udruživanje i zajednička komanda nad snagama vojske i policije na KiM. Prema njegovim rečima, takav štab bi morao da ima naziv, zatim svog komandanta i naređenja koje je izdavao zajedničkim snagama, a tako nešto nije postojalo.
– Očekujem da će ti argumenti, uz nove materijalne dokaze, biti dovoljni da mi se kazna smanji. Nadam se i kako je ignorisanje haških osuđenika od strane naše države prošlost i verujem da će mi sadašnja vlada pomoći u predstojećoj pravnoj bici u Hagu. Odnos državnih zvaničnika prema generalu Lazareviću i meni „govori“ da se nešto promenilo nabolje…
A 3.000 kilometara severno od svoje zemlje, nekadašnji prvi vojnik Srbije dane provodi pišući i slikajući. Zatvor „Kilmakoski“ je savremena institucija ovog tipa u kojoj boravi nešto više od 120 zatvorenika. Nalazi se izmeštena nekoliko kilometara od naselja, na obali jezera, ali zatvorski bedemi ne dozvoljavaju pogled napolje. Generala u zatvoru, kako smo se uverili, baš svi poštuju. On je jedan od onih koji imaju privilegiju da se slobodno kreću po celom krugu. Našu posetu međutim, morali smo da obavimo u prostorijama predviđenim za to i uz uključene kamere.
– Takav je zakon u ovoj zemlji i ja nemam primedbe na njega – nastavlja Pavković. – Sa velikim zadovoljstvom radim na održavanju kruga, kosim travu traktorom, jer tako vreme brže prolazi. Dani iza rešetaka su dugi i predugi i čovek mora da sa sobom raščisti da je to nešto sa čim mora da živi. Isto tako, raščistio sam sa sobom i u nameri da se borim do kraja na sudu. Nije mi svejedno šta će pisati istorija. Ja ne mogu da se pomirim sa tim da bi kod generacija koje dolaze eventualno mogao ostati upamćen kao ratni zločinac. Nisam!
Nebojša Pavković kao anegdotu ističe i činjenicu da on „robija po finskim zakonima“ i navodi da je u ovoj zemlji najveća kazna doživotna robija koja iznosi 12 godina. Prema istim zakonima, posle dve trećine izdržane kazne u Finskoj se ovako osuđeni zatvorenici puštaju. Kada je on pisao finskom ministru pravde pitajući ga da li ima nade da i njega oslobode, budući da je proveo dovoljno vremena u pritvoru, ispostavilo se da ni u Finskoj ne važi uvek finski zakoni.
– Sve je to haška farsa i ja duboku verujem da srpski narod pamti da nisam kriv i da ratujući za svoju zemlju nisam počinio ništa protivno međunarodnim humanitarnom pravu – zaključuje Pavković.
UVEK PARTIZAN
NEBOJIŠI Pavkoviću u Finsku smo poneli knjige, i nekoliko diskova sa muzikom, domaćim filmovima i serijama. Međutim, jedan drugi poklon ga je iskreno oduševio. Dres FK Partizan koji mu je poslao njegov prijatelj Milorad Vučelić.
– Sa njim sam se svađao oko nekih tekstova iz onog vremena, ali smo ostali prijatelji, partizanovci – priča nam general. – Ja ovde igram fudbal sa ovim klinicima i smatraju me najboljim. Nego, umesto 22 igrača ima nas po šest sa svake strane, pa dok čovek nekoliko puta pretrči teren padne s nogu.
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
General Nebojša Pavković: Svetski moćnici nisu želeli mir na Kosmetu