GDE TO SRBIJA IDE? – Da li mi to idemo u Evropsku uniju, uniju čije zemlje nisu osudile nacizam, ksenofobiju i rasizam?

Nije EU komesar za pregovore o proširenju Johanes Han čestito ni otišao iz Srbije, od koje je taman zatražio da uvede sankcije Rusiji jer su to učinili i naši evropski partneri, a Srbija je ponovo propustila priliku da se, u skladu s Hanovom toplom preporukom, uskladi sa Evropskom unijom. Osudila je, naime, nacizam, ksenofobiju i rasizam.

REZOLUCIJA

Prošlog petka, 21. novembra, tačno u 3:17:57 popodne u Njujorku, u okviru Trećeg komiteta Ujedinjenih nacija, članice Ujedinjenih nacija glasale su o Rezoluciji o „borbi protiv glorifikacije nacizma, neonacizma i ostalih oblika delovanja koji doprinose raspirivanju savremenih oblika rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i s njima povezane netolerancije“. Antinacističku rezoluciju ovog suvoparnog naziva predložilo je 18 zemalja – među njima i Rusija, Venecuela, Kuba, Sirija, Pakistan, Nigerija… – i sadržine je kakva se i očekuje posle onakvog naslova. Sastavljena je, dakle, od politički korektnih ocena poput one da nije lepo biti rasista i podsticati rasizam, neupitnih istina da je nacizam zlo i da je njegovo propagiranje otuda nedopustivo, podsećanja na odluke Suda u Nirnbergu, izražena je i „duboka zabrinutost svim skorašnjim manifestacijama nasilja i terorizma izazvanog nasilnim nacionalizmom, rasizmom, ksenofobijom i netolerancijom“, uz poziv članicama UN da „unaprede nacionalno zakonodavstvo u cilju prevencije govora mržnje i izazivanja nasilja usmerenog protiv ranjivih grupa“… Sve u svemu, rezolucija je napisana tako da su komotno mogle da je sastave i „Žene u crnom“ ili neke od sličnih, profesionalnih borkinja za ljudska prava i mir u svetu.

Osim što je potpuno – iskreno, do potpune dosade – politički korektna i sazdana od opštih mesta i neupitnih istina, predložena rezolucija je i geografski sasvim neutralna. Ne samo što ni u koga ne upire prstom niti pak navodi neki konkretan primer probuđenog nacizma, ksenofobije, rasizma i antisemitizma o kojima govori – ne navodi nijedan, naravno, ne zato što ih nema – već, naprotiv, sasvim direktno kaže da su pretnja ljudskim pravima i demokratskom poretku, kakvu predstavljaju „ekstremističke političke partije, pokreti i grupe“, „univerzalni i nijedna država nije na njih imuna“.

I umesto da se ovako neutralan i, valjda, opšteprihvatljiv tekst usvoji bez glasanja – kao što je, recimo, bez glasanja istog dana usvojena Rezolucija o intenziviranju svetskih napora da se stane na kraj vaginalnoj fistuli – delegacija Sjedinjenih Američkih Država zatražila je da se glasa o antinacističkoj rezoluciji.

Rezultat glasanja za i protiv ovakve rezolucije predstavljao je popriličan šok. Rezolucija jeste prošla glasanje, glasalo je za nju 115 članica Ujedinjenih nacija, ali je istovremeno čak 58 članica svetske organizacije odbilo da se pridruži ovoj osudi neonacizma i rastuće glorifikacije nacizma, rasizma i ksenofobije.

Tri države su čak i glasale protiv osude nacizma, a 55 se samo uzdržalo od glasanja; pri čemu, kad je zlo kao što je nacizam u pitanju, uzdržavanje može da se shvati isključivo kao kukavičko protivljenje antinacističkoj rezoluciji, jer izostanak otvorene podrške borbi protiv nacizma jeste tiha podrška nacizmu, nešto poput švajcarske neutralnosti u Drugom svetskom ratu. Razmere nacističkih zločina su, jednostavno, tolike da ne dopuštaju nijanse i različita mišljenja; ako ne u Drugom svetskom ratu a onda zasigurno danas, kada za to nije potrebna pogibeljna hrabrost, ako nisi protiv nacista, to znači da si za njih. Trećeg puta jednostavno ne može da bude. Kako biti uzdržan pred smrću preko 60 miliona ljudi, čiji je uzročnik jedna ideologija zla?

Geografija globalne podrške nacizmu – zbog koje nam sva ova priča zapravo i jeste tako značajna – predstavlja pak otrežnjujući pokazatelj linije po kojoj se svet podelio. Protiv osude nacizma glasale su SAD, Kanada i Ukrajina. A ono kukavičko, uzdržano protivljenje osudi nacizma iskazale su sve, baš sve članice Evropske unije, baš sve članice NATO-a, i – uz nekoliko nebitnih privezaka poput Belizea, Samoe ili Malija – sve države koje žele da postanu članice jedne ili druge organizacije ili njima gravitiraju ili su njima okružene poput Andore, Monaka ili San Marina. Uz čitavu EU i čitav NATO, tako, antinacističku rezoluciju Ujedinjenih nacija nisu podržale ni Albanija, ni Crna Gora, ni BiH, ni Makedonija, ni Moldavija ni Gruzija. Rečju, svi kandidati i potencijalni kandidati. Svi osim Srbije. Naša Srbija je glasala za osudu glorifikacije nacizma, i na to treba da budemo ponosni. Ali i ozbiljno zabrinuti jer smo, bukvalno, jedini na evropskom kontinentu – skroz do Rusije i Belorusije, kako mapa lepo prikazuje – koji su to učinili. Drugim rečima, okruženi smo (ne)prikrivenim simpatizerima nacista i rasista.

Da su svesni svog nepočinstva, naši zapadni partneri/nacistički simpatizeri pokazali su, inače, i time što – sa potpuno usamljenim izuzetkom u vidu kanadskog „Nešenel posta“ – nisu objavili ni jednu jedinu reč o (anti)nacističkom glasanju u Ujedinjenim nacijama. Ali ih svest o tom nepočinstvu svejedno nije sprečila

IZGOVORI
Obrazloženja koja su pritom dali bila su podjednako bedna. Zvanični UN-ov izveštaj o diskusiji navodi da je Ukrajina odbila da podrži antinacističku rezoluciju zato što je „Staljin ubio puno ljudi u gulazima“, zato što Rusija „podržava neonacističke i terorističke grupe na Krimu“ i „predložena rezolucija poslala bi pogrešnu poruku“. Predstavnica SAD je pak primetila kako je njena delegacija „zabrinuta zbog otvorenih političkih motiva koji su vodili glavnog sponzora ove rezolucije. Ta vlada je upotrebila iste fraze u tekućoj krizi u Ukrajini“, te bi, zaključila je, antinacistička rezolucija bila „uvredljiva i gruba prema onima koji su postradali u rukama nacističkih režima“ – uzgred budi rečeno, Izrael u rezoluciji nije našao ništa uvredljivo i grubo, i za rezoluciju je glasao. Što se pak naših EU prijatelja tiče, objašnjenje je u njihovo ime ponudila Italija; Unija je, rekao je predstavnik Italije, „zabrinuta oko iskrenosti teksta, jer je njegov glavni sponzor kršio ljudska prava“…

Za svoju odluku da ne podignu svoj glas protiv nacizma svi su oni, dakle, optužili Rusiju, s kojom su u sukobu oko Ukrajine. Ma koliko takvo opravdanje bilo neopravdano – upravo zbog zla o kojem je reč – jeste moguće pomisliti da se Amerika i njeni vazali antinacističkoj rezoluciji nisu toliko usprotivili zbog sopstvenog razumevanja za (neo)nacističko poimanje sveta koliko zbog želje da njome ne naškode novim ukrajinskim vlastima. Zašto? Zato što je „Jac naš momak“, kako to zimus reče Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara, a momak Jac – premijer Ukrajine Arsenij Jacenjuk – imao je na listi svog Narodnog fronta i Andreja Parubija, saosnivača neonacističke ukrajinske Socijalističke nacionalne partije (svaka sličnost sa Hitlerovim nacionalsocijalistima je, je l‘, slučajna) i vođu dobrovoljačkog bataljona „Azov“ Andreja Bileckog, i pomoćnika komandanta „Azova“ Vadima Trojana, a čak je i „Njujork tajmsu“ letos uspelo da primeti kako „Azov“ nastupa pod zastavom sa „neonacističkim simbolom koji podseća na svastiku“, dok je britanski „Telegraf“ istu jedinicu opisao kao „otvoreno neonacističku“, citirajući njene pripadnike koji bez imalo zazora priznaju da jesu nacisti, i pride citirajući spomenutog Jacenjukovog poslanika i komandanta „Azova“ Bileckog i njegov javni poziv „beloj rasi“ na „krstaški rat protiv niže rase (Untermenschen) koju predvode Semiti“… Štaviše, dok smo kod američke popustljivosti u odnosu na ukrajinske neonaciste, odbačen je nedavno i amandman kongresmena Džona Konjersa na američki vojni budžet za narednu godinu (2015 National Defense Authorization Act) koji je tražio da se američka sredstva za opremanje ukrajinske vojske ne dodele onim bezbednosnim snagama Ukrajine koje iskazuju sklonost ka „veličanju ili glorifikovanju nacizma ili njegovih kolaboracionista, uključujući i upotrebu simbola zagovornika bele nadmoći (white supremacists) neonacista i sličnih“.

S tim što su, osim u vezi sa Ukrajinom, SAD – kao zemlja u kojoj belci i dalje nekažnjeno ubijaju crnce, o čemu nam svedoči i ubistvo Majkla Brauna u Fergusonu u Misuriju – ovom antinacističkom rezolucijom nesumnjivo bile dodatno iziritirane i zbog njene antirasističke komponente.

KONTINUITET
Problem sa ovakvim objašnjenjem protivljenja antinacističkoj rezoluciji, međutim, nalazi se u tome što čak ni na takvo objašnjenje naši natistički partneri zapravo nemaju pravo. Zašto? Zato što je njihovo odbijanje da se (makar i na tom verbalnom nivou) suprotstave glorifikaciji nacizma starije i od ukrajinske krize i od tekućeg sukoba sa Rusijom. Reč je, zapravo, o sasvim zabrinjavajućem kontinuitetu. Treći komitet Ujedinjenih nacija, naime, sličnu je rezoluciju protiv glorifikacije nacizma usvojio i 26. novembra 2012. godine. I tada su i Srbija i Rusija i još 118 zemalja glasale za, SAD i Kanada su takođe bile protiv (kao i Maršalska ostrva) a države EU i NATO i potencijalne članice EU i NATO su se opet uzdržale od glasanja, i nacizam nisu osudile… Kakav su razlog tada pronašli da ne osude nacizam, pošto ukrajinskog sukoba sa Rusijom u novembru 2012. nije bilo? Ili pak sada postaje nešto jasnija ona teorija američke izuzetnosti o kojoj govori i predsednik SAD Barak Obama? Na svoju su se izuzetnost, naime, pozivali i oni koje Obamina Amerika danas ne želi da osudi…

Na srpske evro (atlantske) integracije do sada smo imali veliki broj prigovora; Kosovo i Metohija, uništavanje domaće ekonomije ukidanjem carina i subvencija domaćoj privredi, nesrećno iskustvo Bugarske, Rumunije, Hrvatske… korupcija u EU koja (po podacima donedavne EU komesarke za unutrašnje poslove Sesilije Malstrem) godišnje pojede jedan čitav godišnji EU budžet, potpuna suspenzija demokratije koja se ogleda u činjenici da tokom pregovaračkog procesa treba da – bez mogućnosti prigovora i amandmana – usvojimo baš sve EU propise koje je doneo neko drugi a ne naši izabrani predstavnici… A sada se, prošlog petka u 3:17:57 popodne po njujorškom vremenu, na sve te prigovore nadovezao i ovaj neoborivi, moralni prigovor. Jednostavno, mi nemamo šta da tražimo u društvu onih koji uporno ne žele – pod ma kojim izgovorom, jer nijedan ne može da bude opravdan – da osude glorifikovanje najvećih zlikovaca u istoriji čovečanstva i oživljavanje te njihove ideologije zla i krvi, i niko nema prava da nas vodi u društvo takvih. A današnja podrška ukrajinskim neonacistima njihovu kontinuiranu njujoršku uzdržanost bespogovorno pretvara u otvoreno odobravanje nacističke ideologije.

Austrijanac Johanes Han je prošle nedelje, tražeći da uskladimo svoju spoljnu politiku sa politikom Evropske unije tako što ćemo Rusiji uvesti sankcije, od nas zapravo zatražio da se pridružimo ovakvoj njihovoj ideologiji, čiji je Rusija (a bogami i Srbija kakvu znamo i volimo) prirodni protivnik, a ne partner. I nemački predsednik Joahim Gauk je, na završetku svoje ovonedeljne posete Sloveniji, Srbiji poručio da će imati da se odluči za Brisel ili za Moskvu, vabeći nas naravno Briselu (i Berlinu) a ne Moskvi, a „imamo obilje dokaza za činjenicu da američki ambasadori i izaslanici širom sveta traže sastanke na najvišem nivou kako bi tim zemljama dokazali da su obavezne da kazne Rusiju zajedno sa njima (Amerikancima) ili će se suočiti sa posledicama. To čine u svim zemljama, uključujući i naše najbliže saveznike“, otkrio je ovih dana, neobično direktno, inače suzdržani i diplomatski suptilni ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov.

Ovim pritiscima je, i u Njujorku i u Beogradu, srpski državni vrh odgovorio glasanjem za antinacističku rezoluciju Ujedinjenih nacija, i porukom da „Srbiji niko ne može da naređuje i govori kome će, kada i kako uvoditi sankcije“ (premijer Aleksandar Vučić) odnosno, rečima predsednika Tomislava Nikolića, „danas, ovih časova, ovih godina, Srbija sigurno neće uvesti sankcije protiv Rusije“. I možemo samo da se nadamo da će takva naša politika i opstati. Jer ćemo u suprotnom izgubiti dušu, a sa njom i Srbiju.

Piše: Nikola Vrzić
(Pečat)

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

PROROČANSKI INTERVJU ALEKSANDRA ZINOVJEVA IZ 1999 …

Andrej Fajgelj: Apel novinarima Radio-televizije Vojvodine …

Može li članstvo u Evropskoj uniji nekoga zaštiti od osude za …