Gde ti ubiju dedu i oca teško je decu podizati

Srbi u Srebrenici i Bratuncu ne zaboravljaju zločine pod komandom Nasera Orića (5): Zalazje dva puta je zatirano: u Drugom svetskom i u poslednjem ratu. Ni posle toliko godina naše žrtve ne primećuju

Spomenici srpskim žrtvama u Drugom svetskom i poslednjem ratu

Ovde, gde ti ubiju dedu i oca, ne smeš da čekaš da ti se dete rodi: gde ti dva puta spaljuju kuću, teško je novu da pridigneš. Zato je sve ovo pusto.

Zalazje, potomci Dragičevića, porodice upisane u žrtve i Drugog i poslednjeg rata došli su da pokose oko spomenika. Pripreme belege za predstojeće dane. Dane sećanja na srpske žrtve.

Zvižde kose, pada trava, a gavranovi odozgo ne odustaju. Udarili u graktanje, kao da je sudnji dan.

– Oni su ovde najglasniji – govore potomci Dragičevića.

Spomenici nadvisili proplanak. Jedan svedoči o pokolju Srba 1943. godine. Drugi – o ubijenima 12. jula, 1992. Na prvom 97 imena. Četrdesetoro dece, njihove majke, dedovi i očevi. Na drugom, ponavljaju se prezimena: Rakići, Stanojevići, Dragičevići, Ilići, Maksimovići. Pedeset četiri žrtve. Više od dve decenije za njih devetoro nije se ni znalo gde su. Našli su ih na srebreničkoj deponiji, 2012. godine.

– Gde da se vratiš, čoveče božiji – kaže Neša Dragičević. – Ovde su ih klali. Odavde vukli… I, sad dok stojim, ne znam na čijoj krvi stojim.

Okolo, božanstvena lepota – na prvi pogled. Rodile trešnje nekadašnjih domaćina. Poneli orasi. Savili se malinjaci, vidi se, odavde, Ljubovija, i predajnik na vrhu, mesto gde je njegov prethodnik, u proleće 1999, bombardovan.

Okolo – na drugi pogled – užas. Kuće nekadašnjih domaćina u ruševinama. Iždžigljala šikara. Celo selo je u napadu, na Petrovdan devedeset druge spaljeno i sravnjeno.

– Berite trešnje, slobodno berite, ionako nema ko da ih bere – reči presecaju tišinu.

Ko ima snage da pruži ruku i ubere voćku koju je neko, u poslednjem pogledu, poneo u smrt.

Sećanje…

Tog Petrovdana, pre 23 godine vojnici pod komandom Nasera Orića opkolili su selo. Nastala je klanica. Krici, jauci, vrisci – celo selo očas je bilo buktinja. U kućama su, živi, goreli ljudi. Gojko Petrović, Dragan Rakić, Luka Jeremić, braća Mirko i Radovan Jeremić… Goreli su živi. Milo Rakić je zaklan. Sveto Dragičević – isto. Devetoricu su vezali i potrpali u kamion, odveli u Srebrenicu. Tamo su mučeni, a ovde na Zalazju pobijeni: sudija Slobodan Ilić, Dragomir Vujadinović, Ivan Cvjetinović, Petko i Branko Simić, Momčilo Rakić, Milisav Ilić, Miladin Tubić i Marko Jeremić. Našli su ih pod vrećama smeća i zemlje…

Tumaramo pustim Zalazjem. Pratimo put odakle dopire lavež psa i zvuk testere.

– Ja sam Ivko Stanojević, došao sam da ogradim ovo malo bivše kuće – kaže nam ovaj čovek. – Ujutru dođem, u sumrak odem. Deca mi rastu u kolektivnom centru kod Srebrenice. Da ih ovde dovedem? Oca su mi, Miladina, mučili. Razmenjen je. A mnoge su našli na deponiji. Šta ja imam da ispričam deci? Šta imaju da ispričaju sinovi ubijenih očeva? Šta da im ispričaju o pradedovima? Deca rastu, rane rastu. Da oprostimo? Ko može neka prašta… Da zaboravimo, ne smemo. Jednom smo zaboravili, pa nam se ponovilo.

Ivko pokazuje povrede na prsima. Dugo ne spušta košulju. Stoji i pokazuje povrede. Uz njega šarplaninac.

– On me dočekuje i ispraća – kaže nam. – Da zanoćim? Nisam toliko hrabar kao čiča Nedeljko. On je jedini, stalno, u Zalazju. Sve pregrmeo, pa mu je isto: živeo ili ne živeo.

Ivko pridigao davno polegle stare srpske spomenike, one od pre Drugog rata. Tri spomenika, tri krajputaša. Slova osvežio – crnim. Sad se ovde, opet vidi: Rakići, Stanojevići, Dragičevići. Rednog broja smrti još nema, jer srpske žrtve još nisu izbrojane.

– Zašto sam pridigao ove spomenika? Zato da se vidi koliko su nam koreni duboki – kaže Ivko. – Zato sam to uradio. Najmanji dug za naše pretke. Nismo mi, nikad, išli na tuđe pragove da ubijamo i palimo. Nas su ubijali. A ko nas za to pita? Ko pita zašto decu ne bih vratio, ovde, gde ima svega. I čiste vode, i blagodetne zemlje. Ali, krv je ovde, svuda. Da mi je deca gaze… Ljudi, da li vi mene razumete?

Stojimo, ćutimo, razumemo, ali nije to isto. Nije isto…

– A Nedeljko… On vam je nizbrdo, pa uzbrdo, pa levo, poslednja kuća, videćete. Vičite, slabije čuje.

Kuća u brdu, obnovljena. Ispred, starina. Učinilo nam se da ima više godina nego što zaista ima.

– Napunio sam 76 – dočekuje nas Nedeljko Stanojević. – Ostario sam kad su mi ubili brata i dva sinovca. Snaja je ranjena, ostala bez noge… A šta ću? Bio sam kod sina u Bratuncu, bili žena i ja, pa smo se vratili. Ne mogu bez kuće, ne mogu bez mesta gde sam rođen. Čovek ti je čudo jedno. Više voli da se pati na svome. Žena mi umrla. I tada me sin ubeđivao da se spustim s ovog brda kod njega. Ne mogu. Dobri su mi, i sin, i snaja. Dođu, pomognu. Jesam sam, ali volim ovo ovde moje više nego da mi celi svet daju. A znate šta? Lakše mi je kad, ujutru, odem do spomenika. Upalim sveću. Pričam sam sa sobom, pričam sa bratom… Sinovcima. Mladost i žalost me čas obore, čas pridignu. Ko će, ako neću ja, da im sveće upalim.

Niz put prema Srebrenici, svuda još vidljivi tragovi zločina. Ovo su dani kada ključa u ljudima. I kad ćute, čini se, da čitave romane drže u sebi. Ćute, jer se srebrenička omča iz mezarja u Potočarima, sve više steže oko srpskog vrata.

Srbi prate sve vesti. Šta ovih dana dolazi iz Beograda, šta iz Sarajeva, a šta iz centara moći. U pola glasa govore da se ne nadaju nikakvom dobru. Ne veruju više.

– Kome da veruješ, kad ni posle toliko godina niko naše žrtve ne primećuje. Nas nigde nema u rezoluciji – pamtimo reči Ivka Stanojevića.

Svraćamo u Potočare, Donje. Ovde, na polju belih piramida, već stižu posete u susret 11. julu, Danu obeležavanja bošnjačkih žrtava i novih ukopa. Godinama unazad ovde stigne pola sveta, desetine diplomata, predstavnici međunarodne zajednice u BiH…

Ko će, dan kasnije, da poseti srpsko Zalazje?

TIŠINA OKO KUĆE ORIĆA

U Gornje Potočare, na dva kilometra od Srebrenice, stigli smo oko podneva. Ovde je kuća Nasera Orića. Tišina je oko njegove kuće. Ljudi se sklanjaju. Nikom nije do priče. U kući – nikog. Ali je prilaz prema kući očišćen. I zasejan povrtnjak.

– Bili su tu, nekad, neki stanari – u prolazu govori čovek. – Odavno nisam nikog video. Ni Nasera, ni nekog od njegovih. U Sarajevu je, čuo sam, bio pre hapšenja.

NAPADI POČELI U MAJU

Prvi napad na Zalazju, pod komandom Orića, dogodio se 8. maja 1992. godine. Tog dana, uveče, ubijen je Goran Zekić iz Srebrenice. Ubijen iz zasede. Zekić je bio narodni poslanik u Skupštini BiH, sudija i predsednik Srpske demokratske stranke u Srebrenici. Posle ovog ubistva, Srbi su počeli masovno da napuštaju Srebrenicu. Zekiću je spomenik podignut u porti ovdašnje pravoslavne crkve.

SUTRA: Ubijane cele porodice

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (1)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (2)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (3)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (4)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (6)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (7)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (8)

Podrinje – Jadovno 1941.