Где ти убију деду и оца тешко је децу подизати

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављаjу злочине под командом Насера Орића (5): Залазjе два пута jе затирано: у Другом светском и у последњем рату. Ни после толико година наше жртве не примећуjу

Споменици српским жртвама у Другом светском и последњем рату

Овде, где ти убиjу деду и оца, не смеш да чекаш да ти се дете роди: где ти два пута спаљуjу кућу, тешко jе нову да придигнеш. Зато jе све ово пусто.

Залазjе, потомци Драгичевића, породице уписане у жртве и Другог и последњег рата дошли су да покосе око споменика. Припреме белеге за предстоjеће дане. Дане сећања на српске жртве.

Звижде косе, пада трава, а гавранови одозго не одустаjу. Ударили у грактање, као да jе судњи дан.

– Они су овде наjгласниjи – говоре потомци Драгичевића.

Споменици надвисили пропланак. Један сведочи о покољу Срба 1943. године. Други – о убиjенима 12. jула, 1992. На првом 97 имена. Четрдесеторо деце, њихове маjке, дедови и очеви. На другом, понављаjу се презимена: Ракићи, Станоjевићи, Драгичевићи, Илићи, Максимовићи. Педесет четири жртве. Више од две децениjе за њих деветоро ниjе се ни знало где су. Нашли су их на сребреничкоj депониjи, 2012. године.

– Где да се вратиш, човече божиjи – каже Неша Драгичевић. – Овде су их клали. Одавде вукли… И, сад док стоjим, не знам на чиjоj крви стоjим.

Около, божанствена лепота – на први поглед. Родиле трешње некадашњих домаћина. Понели ораси. Савили се малињаци, види се, одавде, Љубовиjа, и предаjник на врху, место где jе његов претходник, у пролеће 1999, бомбардован.

Около – на други поглед – ужас. Куће некадашњих домаћина у рушевинама. Ижџигљала шикара. Цело село jе у нападу, на Петровдан деведесет друге спаљено и сравњено.

– Берите трешње, слободно берите, ионако нема ко да их бере – речи пресецаjу тишину.

Ко има снаге да пружи руку и убере воћку коjу jе неко, у последњем погледу, понео у смрт.

Сећање…

Тог Петровдана, пре 23 године воjници под командом Насера Орића опколили су село. Настала jе кланица. Крици, jауци, врисци – цело село очас jе било буктиња. У кућама су, живи, горели људи. Гоjко Петровић, Драган Ракић, Лука Јеремић, браћа Мирко и Радован Јеремић… Горели су живи. Мило Ракић jе заклан. Свето Драгичевић – исто. Деветорицу су везали и потрпали у камион, одвели у Сребреницу. Тамо су мучени, а овде на Залазjу побиjени: судиjа Слободан Илић, Драгомир Вуjадиновић, Иван Цвjетиновић, Петко и Бранко Симић, Момчило Ракић, Милисав Илић, Миладин Тубић и Марко Јеремић. Нашли су их под врећама смећа и земље…

Тумарамо пустим Залазjем. Пратимо пут одакле допире лавеж пса и звук тестере.

– Ја сам Ивко Станоjевић, дошао сам да оградим ово мало бивше куће – каже нам оваj човек. – Уjутру дођем, у сумрак одем. Деца ми расту у колективном центру код Сребренице. Да их овде доведем? Оца су ми, Миладина, мучили. Размењен jе. А многе су нашли на депониjи. Шта jа имам да испричам деци? Шта имаjу да испричаjу синови убиjених очева? Шта да им испричаjу о прадедовима? Деца расту, ране расту. Да опростимо? Ко може нека прашта… Да заборавимо, не смемо. Једном смо заборавили, па нам се поновило.

Ивко показуjе повреде на прсима. Дуго не спушта кошуљу. Стоjи и показуjе повреде. Уз њега шарпланинац.

– Он ме дочекуjе и испраћа – каже нам. – Да заноћим? Нисам толико храбар као чича Недељко. Он jе jедини, стално, у Залазjу. Све прегрмео, па му jе исто: живео или не живео.

Ивко придигао давно полегле старе српске споменике, оне од пре Другог рата. Три споменика, три краjпуташа. Слова освежио – црним. Сад се овде, опет види: Ракићи, Станоjевићи, Драгичевићи. Редног броjа смрти jош нема, jер српске жртве jош нису изброjане.

– Зашто сам придигао ове споменика? Зато да се види колико су нам корени дубоки – каже Ивко. – Зато сам то урадио. Наjмањи дуг за наше претке. Нисмо ми, никад, ишли на туђе прагове да убиjамо и палимо. Нас су убиjали. А ко нас за то пита? Ко пита зашто децу не бих вратио, овде, где има свега. И чисте воде, и благодетне земље. Али, крв jе овде, свуда. Да ми jе деца газе… Људи, да ли ви мене разумете?

Стоjимо, ћутимо, разумемо, али ниjе то исто. Ниjе исто…

– А Недељко… Он вам jе низбрдо, па узбрдо, па лево, последња кућа, видећете. Вичите, слабиjе чуjе.

Кућа у брду, обновљена. Испред, старина. Учинило нам се да има више година него што заиста има.

– Напунио сам 76 – дочекуjе нас Недељко Станоjевић. – Остарио сам кад су ми убили брата и два синовца. Снаjа jе рањена, остала без ноге… А шта ћу? Био сам код сина у Братунцу, били жена и jа, па смо се вратили. Не могу без куће, не могу без места где сам рођен. Човек ти jе чудо jедно. Више воли да се пати на своме. Жена ми умрла. И тада ме син убеђивао да се спустим с овог брда код њега. Не могу. Добри су ми, и син, и снаjа. Дођу, помогну. Јесам сам, али волим ово овде моjе више него да ми цели свет даjу. А знате шта? Лакше ми jе кад, уjутру, одем до споменика. Упалим свећу. Причам сам са собом, причам са братом… Синовцима. Младост и жалост ме час оборе, час придигну. Ко ће, ако нећу jа, да им свеће упалим.

Низ пут према Сребреници, свуда jош видљиви трагови злочина. Ово су дани када кључа у људима. И кад ћуте, чини се, да читаве романе држе у себи. Ћуте, jер се сребреничка омча из мезарjа у Поточарима, све више стеже око српског врата.

Срби прате све вести. Шта ових дана долази из Београда, шта из Сараjева, а шта из центара моћи. У пола гласа говоре да се не надаjу никаквом добру. Не веруjу више.

– Коме да веруjеш, кад ни после толико година нико наше жртве не примећуjе. Нас нигде нема у резолуциjи – памтимо речи Ивка Станоjевића.

Свраћамо у Поточаре, Доње. Овде, на пољу белих пирамида, већ стижу посете у сусрет 11. jулу, Дану обележавања бошњачких жртава и нових укопа. Годинама уназад овде стигне пола света, десетине дипломата, представници међународне заjеднице у БиХ…

Ко ће, дан касниjе, да посети српско Залазjе?

ТИШИНА ОКО КУЋЕ ОРИЋА

У Горње Поточаре, на два километра од Сребренице, стигли смо око поднева. Овде jе кућа Насера Орића. Тишина jе око његове куће. Људи се склањаjу. Ником ниjе до приче. У кући – никог. Али jе прилаз према кући очишћен. И засеjан повртњак.

– Били су ту, некад, неки станари – у пролазу говори човек. – Одавно нисам никог видео. Ни Насера, ни неког од његових. У Сараjеву jе, чуо сам, био пре хапшења.

НАПАДИ ПОЧЕЛИ У МАЈУ

Први напад на Залазjу, под командом Орића, догодио се 8. маjа 1992. године. Тог дана, увече, убиjен jе Горан Зекић из Сребренице. Убиjен из заседе. Зекић jе био народни посланик у Скупштини БиХ, судиjа и председник Српске демократске странке у Сребреници. После овог убиства, Срби су почели масовно да напуштаjу Сребреницу. Зекићу jе споменик подигнут у порти овдашње православне цркве.

СУТРА: Убиjане целе породице

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Злочини муслимана под Орићевом командом (1)

Злочини муслимана под Орићевом командом (2)

Злочини муслимана под Орићевом командом (3)

Злочини муслимана под Орићевом командом (4)

Злочини муслимана под Орићевом командом (6)

Злочини муслимана под Орићевом командом (7)

Злочини муслимана под Орићевом командом (8)

Подриње – Јадовно 1941.