Где је излаз?

А да покушамо оно што до сада нисмо – да кажемо Бриселу да нас чланство у ЕУ не интересуjе баш превише

Ратко Дмитровић

МИ њима, Немачкоj, Енглескоj, Францускоj… ништа не значимо. За њих смо само географски поjам, какво-такво тржиште, занимациjа у доколици. Тек у великим прекомпоновањима, историjским потресима, убаце нас у своjе укрштенице, у жаришта ако треба, а онда на маргине вечитих интереса, и ту чекамо на следећи велики талас. Ниjе Европска униjа основана из хуманизма, већ зарад увећања капитала, богаћења. Очекивати од њих људско лице равно jе трагању за фармом свиња у Саудиjскоj Арабиjи.

Србиjа у новом добу, од повлачења Османлиjа с Балкана, никада никоме од великих ниjе била ни партнер ни савезник. Нашли смо се неколико пута, искључиво у рату, на истоj страни, зато што су Срби слободољубив народ, али то ниjе савезништво. И у тим ратовима, Првом и Другом светском, настоjали су, и успевали, велики и моћни, да нас претворе у топовску мунициjу.

Косово су нам отели, то jе окупирана српска земља на коjоj направише (наши бивши „савезници“ и они против коjих смо ратовали) другу албанску државу. Сад ултимативно траже да ту окупациjу потпишемо, да са себе сперу љагу злочинаца и окупатора, а jесу и jедно и друго, да у блискоj будућности кажу како су Срби сами отписали, предали Косово.

Председник српске владе, Александар Вучић, понадао се, људски jе то, да ће Немац Србе и Србиjу коначно погледати изван линиjе топовских и митраљеских нишана. Све што jе у том односу радио Вучић, радио jе како треба, али не вреди. Ставове и односе према другима, посебно малима и неjакима, велики не мењаjу, или то раде веома ретко. Немац ће Србину увек да буде Немац. И не треба се оптерећавати питањем због чега Немачка, Енглеска, Америка, преферираjу Албанце и Албаниjу у односу на Србиjу. Тако jе и нема помоћи, бар не у догледно време.

Има ту, ако о Немцима говоримо, геостратегиjе, голог интереса, али и оне густе, мрачне, подмукле нетрпељивости, од времена Бизмарка, преко Хитлера до Клауса Кинкела и Меркелове. Ако зарад отварања поглавља 35 траже да признамо независност Косова и Метохиjе, шта ће тек тражити да то поглавље, и остала, затворимо. Сећате ли се Андреаса Цобела, немачког амбасадора у Београду 2007. године.

Признавање независности Косова Немачка прихвата само у писаноj форми. С државним печатом. То што се Београд одавно одрекао Резолуциjе 1244, што се jош за време Коштунице и Тадића помирио са стањем на терену, Немцима ништа не значи. Они хоће потпис. Ниjе адекватно поређење, али паде ми на памет шта jе Хитлер прво урадио, дошавши у окупирану Француску jула 1940. године, у Компjењскоj шуми?

Има ли часног, доброг излаза из ове ситуациjе? Не знам, можда да покушамо оно што досад нисмо: да кажемо Бриселу како евентуалним чланством у ЕУ и нисмо превише импресионирани. А онда да се окренемо себи.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести: Ратко Дмитровић