G. Ivo Josipović o Hrvatskoj i Srbiji – jedan kritički odgovor

G. Ivo Josipović, nekadašnji predsednik Hrvatske, objavio je 1. februara 2018. autorski članak napisan za Glas Amerike „Hrvatska i Srbija – besmisleni rat drugim sredstvima“. Neću se osvrtati na sve navode autora, koji se uglavnom obraća g. Ivici Dačiću, ni  na tvrdnju da je govor g. Dačića bio „huškački“; istina ne može da bude huškačka ali ona može nekoga da boli. Pokušaću da odgovorim samo na neke istorijske tvrdnje koji se tiču celine srpsko-hrvatskih odnosa u zadnjih 77 godina.

Piše: Nikola Milovančev

G. Josipović zamera g. Dačiću da zaboravlja „da je od oko 17.500 Židova u Srbiji pod marionetskom vlašću Nedićeva Srbija pobila njih oko 15.000“. Ovo je potpuna neistina. Bitna razlika je u tome da su u NDH genocid sprovodili organi hrvatske države a u Srbiji su to morali da rade nemački nacisti.

NDH je sama donela „rasne zakone“ a u Srbiji su te propise morali da donose hitlerovski okupatori. Samo 13 dana posle kapitulacije Jugoslavije, 30. aprila 1941, donesena je u Zagrebu „Zakonska odredba o zaštiti arijske krvi i časti hrvatskog naroda“ – očito se jako žurilo. A u Srbiji ? Nacisti su radili šta su hteli: tako npr. nemački dokument 13. septembra 1941. beleži da je 1200 Jevreja iz Srbije poslano u Rumuniju. Nisu za dozvolu molili ni Nedića ni okupirani srpski narod.

Da li g. Josipović zna da je od 15.000 postradalih srpskih Jevreja koje spominje, 7.000 stradalo u logoru Zemun („Sajmište“), izvan tadašnje Srbije u NDH ? Da bih vam objasnio razliku, citiraću jednu antinacističku publikaciju iz tog vremena, knjigu „Istrebljenje Jevreja“, dosad nepoznatu našoj javnosti, štampanu na nekoliko jezika u Kraljevskoj štampariji u Londonu 1943. godine. Došao sam u posed primerka na italijanskom jeziku, čiji prevod citiram: „Nemci su smatali da ustaške snage kvazi-nezavisne Hrvatske poseduju dovoljno brutalnosti i neumerene žestine za ”rešenje problema Jevreja” u novoj državi, bez potrebe direktne intervencije nacista. Ali su drugačije postupali sa fantomskom vladom postavljenom u Beogradu pod predsedništvom generala Nedića… jer je nacistička vlast konstatovala, da će ista Nedićeva pseudo-vlada biti zbog pritiska javnosti primorana da zauzme u osnovi pozitivan stav prema progonjenima…Posle okupacije, same srpske vlasti učinile su najviše što su mogle, da otmu neke Jevreje od nacističkog besa; ali nisu mogli učiniti mnogo. U februaru 1942, beogradske jedinice Gestapoa su bile obavile svoj zadatak proganjanja i istrebljavanja.«

Kao što se vidi, u vreme tih događanja, pre 75 godina, jevrejski krugovi u svetu su bili mišljenja da je srpska javnost zauzela pozitivan stav prema progonjenim Jevrejima i da su srpske vlasti učinile šta su mogle da spasu pojedine Jevreje ali da nisu mogle učiniti mnogo jer je i sama Srbija bila okupirana od nacista.

A u vezi Jasenovca: zna li g. Josipović za pesmu „Jasenovac“ Stanka Ćanice Opačića, 1946. g.  jednog od vodećih komunističkih političara Hrvatske, za njegove stihove da na Jasenovac „do kraja rata ne puče partizanska puška“ ? Ta pesma, napisana odmah po završetku rata, u ogorčenju zbog Broz-Hebrang-Bakarićeve politike neoslobađanja Jasenovca, gurnuta je u zaborav ali ju je Ćanica Opačić debelo platio – robijom na Golom otoku. Niti je Broz stihove o Jasenovcu opraštao, niti je u Jasenovac došao.

U vezi građanskog rata u Hrvatskoj 1991-1995. g. Josipović navodi da je danas „na listi nestalih gotovo podjednako Hrvata i Srba“ (po novim podacima, Srba je preko 60%). S obzirom da je 1991. Srba u Hrvatskoj bilo oko 15% (po neslužbenim procenama do 20%), očekivao bih i njegov komentar na pitanje: kako to do broj Srba među nestalima u Hrvatskoj iznosi više od 60% ?

Na kraju i nešto o verbalnom zalaganju I. Josipovića za poštovanje žrtava. U vreme kada je bio predsednik Hrvatske, posetio je 11. septembra 2011. Glinu, došavši na koncert u „Hrvatski dom“, nekadašnji Spomen-dom žrtvama pokolja u glinskoj crkvi 1941. Na mestu srušene pravoslavne crkve, na mestu na kojem je vršeno klanje Srba, u vreme Socijalističke Republike Hrvatske, 1969. godine, podignut je dom sa memorijalnim nazivom ali u kojem se i igralo i pevalo.

Na mestu stratišta.

Pored doma postavljen je spomenik žrtvama, rad Antuna Augustinčića. 1942., godinu dana nakon tog pokolja, Augustinčić je uradio spomenik Paveliću a 27 godina kasnije spomenik Pavelićevim žrtvama u Glini. Ova dva umetnička dela Augustinčića nisu opstala ali onaj u Kumrovcu ostade – kad nema Pavelićevog, barem da je Titov spomenik sačuvan.

1995. dom u Glini postade Hrvatski dom. 2011. u posetu dođoše g. Josipović i ugledni gosti iz Zagreba. Po izveštajima štampe, izvodile su se popularne arije a najveći aplauz dobila je arija „U boj, u boj“ iz opere Zrinjski. Na mestu ustaškog klanja, na mestu srušene crkve, na zemljištu Srpske pravoslavne crkve. Ivo Josipović je tada izjavio: „Došao sam uživati u glazbi s Glinjanima“.

Možete li stvarno uživati na mestu ustaškog klanja, g. Josipoviću ?

Autor: Nikola Milovančev

Izvor: POLITIKA

Više od istog autora.