Film bez uloge Nedića

U četvrtak, 8. februara, u Domu omladine prikazan je 90-minutni dugometražni dokumentarni film Koncentracioni logor Zemun autora dr Veljka Đurića Mišine.

Kao osnova poslužila mu je knjiga istoričara dr Milana Koljanina Nemački logor na Starom sajmištu iz 1992. Đurićev film, nažalost, umnogome je zaobišao ključne istorijske činjenice sadržane u Koljaninovoj knjizi koja je kao jedna od retkih u našoj novijoj istoriografiji pružila čitaocu realne procene broja žrtava u ovom logoru i u određenoj meri se osvrnula na ulogu kolaboracionističkog aparata u pomaganju nemačkim nacistima za uništenje Jevreja u Srbiji.

U filmu, međutim, njegov autor svesno izbegava da pomene upravo tu sramnu ulogu kvislinške vlade Milana Nedića u hapšenju i isporučivanju Jevreja nemačkom okupatoru. Naglasak je uglavnom na Gestapou i nemačkoj feldpoliciji, a potpuno se prenebregava činjenica da je pri kvislinškoj Nedićevoj vladi u okviru zloglasne Specijalne policije kojoj je na čelu bio Božidar Bećarević (koja je hapsila Jevreje, komuniste i njihove simpatizere – rodoljube, da bi ih nakon mučenja isporučivala nacistima) – postojalo i specijalno „Jevrejsko odeljenje“. A zna se čemu je ono služilo! Nijedne reči u filmu ni o tzv. antimasonskoj i antijevrejskoj izložbi u Beogradu (a slična organizovana u NDH se u filmu naročito svesno apostrofira!) koja je trajala tri meseca koju je kao Nedićev lični izaslanik „svečano“ 22. oktobra 1941. otvorio dr Lazar Prokić a „činodejstvovao“ je i poznati antisemita Đorđe Perić iz Nedićevog Ministarstva prosvete. Na toj izložbi najveća pažnja je poklonjena „zlodelima“ Jevreja (Imenica „Jevreji“ je i na plakatima za izložbu ali i u Novom Vremenu, Srpskom Narodu i drugim srpskim listovima toga vremena, obavezno pisana malim početnim slovom!). Isto tako u filmu nema ni jedne jedine reči o antisemitskim i prohitlerovskim Nedićevim govorima, a još manje o istupima Dimitrije Ljotića osvedočenog srpskog fašiste.

Za neupućenog gledaoca, za Holokaust u okupiranoj Srbiji kolaboracionistički srpski aparat na čelu sa Nedićem ne snosi nikakvu krivicu jer je logor „bio pod jurisdikcijom Nemaca“. To što je i taj aparat hapsio i isporučivao Jevreje nacistima i obezbeđivao ishranu za logor Staro sajmište – za Đurića nema nikakvog značaja.

Druga važna stvar ogleda se u Đurićevom pokušaju (a to je stari pokušaj desnice i srpskih nacionalista još od početka devedesetih) da se nekako poveže logor u Jasenovcu i „stradanje Srba i Jevreja“ sa logorom Staro sajmište, jer su oba „bili na teritoriji NDH“.

Istina je da je grad Zemun, doduše tek oktobra 1941. odlukom nacističke vlade Trećeg rajha priključen NDH, pa je tako i mesto na kojem se nalazi Staro sajmište formalno bilo „deo teritorije NDH“. Iako bliži Beogradu nego Zemunu, nacisti su ga nazvali Jevrejski logor Zemun (Judenlager Semlin). Istina je i da je nemačka vlada od Pavelića tražila formalno „odobrenje“ da na tom mestu formira logor za Jevreje, da je to „odobrenje“ naravno dato uz Pavelićevu primedbu da NDH nema ništa sa tim logorom, da upravu i stražare moraju činiti isključivo Nemci („a ne Srbijanci, kako se ne bi povredio suverenitet NDH“) i da brigu o ishrani logoraša neće i ne može snositi NDH. Tu brigu preuzela je kvislinška vlada Milana Nedića na „nemačku molbu“. (Sve same „molbe“ gazde i „odobrenja“ slugu!). Na samo stotinak metara od Beograda, na obali Save, u Staro sajmište, razumljivo, nikada nije kročila noga nijednog ustaše. Ta istina uopšte nije spomenuta u filmu! NDH nije imala nikakvih ingerencija nad logorom Staro sajmište, to je notorna istina, samo izgleda „nepoznata“ Veljku Đuriću Mišini. NDH je (kao i Nedićeva Srbija uostalom) bila zločinačka tvorevina i ona je činila velika zla jevrejskom i srpskom narodu kao i svim jugoslovenskim rodoljubima, ali, istorijske istine radi, ne smemo joj pripisivati i ono za šta stvarno nije kriva jer objektivno nije ni mogla za to biti kriva. Formalno „vraćen“ Nezavisnoj Državi Hrvatskoj maja 1944, logor Staro sajmište je konačno zatvoren jula iste godine).

Mnoge od tih činjenica, iako neke od njih sadržane u Koljaninovoj knjizi, ne nalaze se u filmu jer bi se očito protivile autorovoj ideji da kolektivno sećanje na Holokaust poveže sa stradanjem Srba u NDH. Zato su prećutani uloga i doprinos Nedićeve kvislinške vlade Holokaustu u Starom sajmištu (gde je stradalo skoro 7.000 Jevreja) posle čega su nacisti zadovoljno konstatovali da je Srbija prva zemlja u Evropi koja je „očišćena od Jevreja“.

Pokušao sam da po završenoj projekciji učtivo, akademski obzirno i argumentovano ukažem autoru na gore iznete činjenice kao i na moje nezadovoljstvo osnovnom porukom filma, ali već posle minut-dva bio sam od strane Đurića grubo prekinut rečima: „Vi nemate prava da tako govorite, ne dam vam da govorite, ovde sam ja domaćin, ja diktiram pravila, nemamo više vremena, završavamo, hvala i doviđenja svima.“ Tako je u programu najavljeni „razgovor nakon projekcije“ naglo završen, a publika se ćutke razišla.

Ovaj film je pokazao da se i danas, nažalost, nastavljaju interpretacije istorije ovog logora u matricama srpskog nacionalizma. Povezivanje logora Staro sajmište sa Jasenovcem, i pritom apsolutno isključivanje krivice Nedićeve vlade za istrebljenje Jevreja u Srbiji, u funkciji je pokušaja formiranja „srpskog kolektivnog sećanja“ na zločine nad Srbima u NDH, a ne na zločine koje su nacistički okupatori sa svojim vazalima poput Nedića i Ljotića činili u okupiranoj Srbiji. Time se i Holokaust inkorporira u matricu „srpskih stradanja“ umesto da bude sećanje na zaseban, po svom bezumlju jedinstven magnum crimen, kakav dotadašnji svet nije poznavao i koji se više nikada nikome i nigde ne sme ponoviti.

Autor je član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije

Piše: Zlatoje Martinov

Izvor: DANAS

Vezane vijesti:

Da li je Nedić okupirao Srbiju | Jadovno 1941.

Nikola Milovančev: Za Sajmište kriv Pavelić, a ne Nedić …

Jevrejska opština protiv Nedića | Jadovno 1941.