FILIP RODIĆ: Bolest, a nije korona

Svaki put kada pomislim da me ne mogu više iznenaditi, prvaci “druge Srbije” me demantuju. Dok Samardžić opravdava Jasenovac, Čongradinova tvrdi da vlast u Srbiji epidemiju koristi za nastavak “genocida” nad novopazarskim Bošnjacima.

Kolumnisti opozicionog tabloida Danas (epitet “tabloid” u ovom slučaju nije moj nego Dragana Đilasa) odavno su nadaleko čuveni po svom razuzdanom (auto)šovinizmu. Taj šovinizam je nekad autošovinizam, a nekada je čist, pravi šovinizam, blistav poput dijamanta, jer njegovi nosioci nisu Srbi, iako su građani Srbije i iako su u ovoj državi ostvarili sve što imaju u životu. Kao da se utrkuju iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, ko će otići dalje u pljuvanju naroda čiji su deo ili s kojim žive. Pošto njihova ambicija najčešće prevazilazi njihove talente i mogućnosti, neretko prelaze granicu realnog i odlaze u čistu fantaziju i bezumlje.

Bezumlje je najbolja reč kojom se može opisati to da jedan profesor istorije s Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao što je Nikola Samardžić, svojim “potpisom” podrži tvrdnju da su Srbi sami krivi, odnosno da su zaslužili užas koji ih je zadesio u Jasenovcu, ustaškoj fabrici smrti. Od jednog istoričara očekivalo bi se više nego da podrži tezu da je vladavina Karađorđevića, odnosno Srba, izazvala pokolj, to jest da je Jasenovac odgovor na njihovu vladavinu. Zna li taj istoričar da je Ante Starčević, jedan od začetnika ustaške ideologije, čovek koji je kristalisao hrvatsku mržnju prema Srbima, umro 22 godine pre nego što su Karađorđevići/Srbi uspostavili bilo kakvu “vladavinu” na prostoru na kojem žive Hrvati? A mržnja prema Srbima koju gaji deo hrvatskog naroda mnogo je starija i od Starčevića i od njegovog saradnika Eugena Kvaternika.

Toliko o činjeničnoj i logičnoj potkovanosti tvrdnje iza koje je Samardžić stao. Ona moralna je još značajnija, jer znanje je jedno, a svest nešto sasvim drugačije. Svest je ono što u suštini čoveka razlikuje od životinja. Samardžić je ovim postupkom mnogo više od nedostatka znanja pokazao nedostatak svesti, jer kako drugačije nazvati “misao” da je čitav jedan narod zbog postupaka svojih vladara zaslužio da bude klan i kasapljen. Šta je to učinio, na primer, brutalno ubijeni Sava Šumanović, a šta dete sa Kozare? S obzirom na to da je jedina konstanta Samardžićevog tridesetogodišnjeg bivstvovanja u javnom životu Srbije šovinizam (u početku srpski, a potom antisrpski), nije čudo da ga je doveo do savršenstva oličenog u opravdavanju i podržavanju jednog od najgorih zločina u istoriji čovečanstva. Kakvog sad smisla ima Samardžićeva tužba protiv profesora Miloša Kovića za povredu ugleda i časti kada se on samopovređuje mnogo uspešnije nego što bi mu to Ković ikada mogao učiniti?

Podjednako bolesna je teza njegove redakcijske koleginice Snežane Čongradin, izneta u njenoj najnovijoj kolumni, po kojoj vlast Srbije koristi virus korona da nastavi genocid nad nesrpskim stanovništvom, u konkretnom slučaju nad novopazarskim Bošnjacima. “Jasno je da oni koji su zarađivali novac i sticali društveni ugled preko promocije mržnje i pozivanja na ubistva, recimo, Bošnjaka, u vreme krize i epidemije opasnog virusa, na cedilu ostave delove Srbije u kojima su nacionalne manjine većinsko društvo”, navodi ona ukazujući da “virus nije moguće uhvatiti kao ratnog zločinca, kazniti ga i izvesti pred lice pravde”.

“Koliko god nekome dosadno i glupavo zvučalo da se u ovim trenucima u sećanje prizove izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, iz vremena kada je bio poslanik SRS Vojislava Šešelja, u Skupštini Srbije, da bi za jednog Srbina trebalo ubiti 100 muslimana, može se uzvratiti odgovorom iste takve prirode – dosadno je i glupavo takvu činjenicu nipodaštavati kao važnu za razumevanje društveno političke situacije u kojoj živimo, koja nas je zadesila”, dodaje ona zanemarujući činjenicu da je 80 odsto obolelih u najnovijem talasu epidemije u čitavoj Srbiji registrovano u Beogradu.

Razumna teza o kojoj se može diskutovati je da vlasti jesu odgovorne za ponovno razbuktavanje epidemije, ali tvrditi da vlast koronu koristi za nastavak genocida je simptom neke ozbiljne bolesti.

Rizikujući da i sam povredim “ugled i čast” profesora Samardžića, zapitaću se šta li Srbi tek sada zaslužuju, ako se ukrste dve gorenavedene tvrdnje? Ako smo zbog vladavine Karađorđevića, koji nikada nikakav “genocid” nisu sprovodili ni nad kim, bili kažnjeni Pokoljem, kakav nam užas sada priželjkuju drugosrbijanski pravednici?

Izvor: ISKRA , standard.rs, Večernje novosti