Фељтон: Топлички устанак 1917. године (17) Горела су читава српска села

Крајем маја 1917. године бугарска команда је била присиљена да констатује: „У бугарском подручју мир није у потпуности успостављен… устанички покрет поново је оживео у поређењу са мартовским покретом, који је био у великом стилу, разлика је у томе што се ми данас суочавамо са расутим маневарским четама“.

Војно бугарско руководство је коначно свесно да се српски четници не могу уништити јединицама регуларне армије, нити полицијским јединицама. Зато командант Моравске војно-инспекцијске области пуковник Дарвингов, који је био стари бугарски комита у Македонији, 16. јула 1917. године, објављује наредбу о промени тактике у борби против српских четника. Наредба садржи и упутство пуковника Тасова о формирању и дејству „контрачета“, чију окосницу чине бугарске комите са искуством из комитског ратовања у Македонији.

Контрачете су биле мање јединице од 50 људи, добро наоружане и опремљене за самостална дејства на тешком терену по више недеља, без контакта са командом. На челу је био искусни комитски војвода. Њихов задатак је био „да гоне сасвим одређену српску чету данима, недељама и месецима, све док је не униште.“

Бугари су у том циљу довели 64 бугарске комитске чете за „чишћење“ терена. На простору Јабланице и Топлице размилели су се бугарски „планински водови“ који су предводили војводе: Крум Зограф, Тане Николов, Пета Розов, Тодор Оровчанин, Ичко Дмитров, Михајло Ундазов, Славчо Пирчев, Танчо Стојанов, Трајко Павлов, Никола Грамашев, Христо Цветов, Велко Мандрачев и други.

И Аустријанци су прибегли истој тактици. За ликвидирање Војиновићевих четника формирали су потерни пук, који се састојао од жандармеријског батаљона „S“, босанскохерцеговачког батаљона, једног драгонског ескадрона, једне брдске батерије и две чете под командом Дервиш-бега. Дејство тих снага било је концентрисано од 18. јула према Јастрепцу и Копаонику.

Аустријски пуковник Керхнаве наводи да му је Војиновић, знајући за ове припреме, поручио: „Ја не дозвољавам да ме Аустријанци јуре около ко зеца. Радије ћу сам да нападам“. И нападао је: одлучно, смело и успешно.

Бугарске контрачете починила су велике злочине у Јабланици, Косаници, Топлици и Пустој Реци. Десетковали су преживеле устанике и разбили топличко-јабланичко четничко језгро. Велики број устаника се предао бугарским војводама због колективне уцене њихових породица и фамилија, па и целог села.

Дејство бугарских контрачета и српско издајство коштало је главе многе четнике, четовође и војводе: Тошка Влаховића, Косту Војиновића Косовца, Тодора Митића, Димитрија Беговића, Димитрија Поповића Гмитра, Синадина Јанковића, Грујицу Албијанића, Николу Балића, Шћепана Туровића, браћу Грубаче.

Опкољени Коста Војиновић, Димитрије Беговић, Димитрије Поповић и Грујица Албијанић, да не би пали у душманске бугарске руке, извршили су самоубиство и јуначки окончали своје часне животе за слободу Србије.

Бугари су код Иван Куле, у Ђавољој вароши опколили шесторицу браће Грубач – Саву, носиоца Карађорђеве звезде, Ђурицу, Новицу, Зека, Спасоја и Марка. После безуспешне борбе на живот и смрт Бугари су их похватали. Дуго су их мучили и саслушавали у једној кући. Пошто нису одали Димитрија Беговића и остале четнике, стрељали су Сава, и Зека, а Спасоја и Ђурицу обесили. Њихове лешеве су убацили у кућу и у њу угурали Марка. После тога су кућу запалили. Марко је успео да кроз један споредан прозор побегне и спасе се.

Врховна бугарска команда је вођама бугарских контрачета дала потпуно одрешене руке у поступцима према четницима и становништву. То је значило да могу да пале, убијају, пљачкају, муче на све могуће начине само да би остварили циљ. А он је био – у корену сасећи подршку народа четницима, а самим тим и ликвидирати српске борце.

И започео је крвави пир бугарских главешина по Топлици, Косаници и Јабланици.

Тоне Николов, Гаврило Стоилов, Крум Зографов, Турманxијев, Стојан Ђорђијев, Тодор Оровчанов, Лазар Иванов су у црно завили српски народ. Њихов командант, по злу познат потпуковник Дарвингов, на једном ручку у Прокупљу, јавно се хвалисао како највише воли за ручак да једе „печено српско месо“.

Горела су читава села: Александрово, где је у једној кући запаљено 20 људи; у Топличком округу спаљено је 55 села; у селу Гргуре од 320 кућа остале су само две… Међународна комисија за утврђивање злочина после рата констатовала је да општине Добри До, Рача, Иван Кула и Куршумлијска Бања више „не постоје“.

Људи су мучени на потпуно невероватне начине које могу да смисле само помрачени умови, људи-звери: Аврама Тодоровића из Гргура су живог кували у огромном казану; Јосифа Филиповића из Точана су наглавице обесили и пекли га на ватри; у Свињишту су две жене живе запалили; Марику Нешовић из Доње Бејашнице су свукли голу и проболи зашиљеним коцем; Грсмани Милекић из Добротића су одсекли десну руку и натерали је да је до Прокупља носи у левој; у Грабовници су обесили људе о таванске греде, а затим их ударали моткама; Риста Лакетић из Дергмана је натерен да једе живо срце свога сина, сељаку из Раче Косаничке направили су велики и тежак крст који је носио на леђима, а затим га на њ разапели; попа Васу Антића из Конxеља су живог одрали и секли …

Шта су тек жене доживљавале, тешко је описати: од силовања на зверски начин, до мучења, сакаћења, и полаганог убијања. Јулку Стевић су живу закопали у земљу, две жене из породице Милачића су пекли на ватри, девојчице од 13-15 година су силовали и убијали…

Стара Видна Рајковић са Пасјаче, када су је бугарски егзекутори довели до вешала, узвикнула је: „Ви нисте никаква војска, већ убице. Нећу да ми додирујете и поганите врат“. Пришла је сама и намакла омчу, нетремице гледајући у зликовце.

Микицу Мировић, када су је Бугари натерали да непрекидно гледа у сунце, она је пркосно узвикнула: „Нека не видим, никад вас моје очи не гледале“.

Људи су умирали на невероватне начине, али српски дух није уништен. Народ није поклекао ни пред бестијалним иживљавањем непријатеља.

Коста Војиновић, пред неописивим тешкоћама које подноси његов народ, у лето 1917. године, записао је у свој дневник: „Берићет је понео, но земља је пуста, црна од паљевина, нигде свадбе, нигде сабора… “

СПОМЕНИК ЈУНАКУ

НА НАДГРОБНОМ споменику четовође Грујице Албијанића, на Савиначком гробљу, уклесан је епитаф: „Грујица Албијанић живео је 38 година, погинуо од Бугара у селу Вујановцу 11. фебруара 1918. године. Спомен подижу отац и кћери Божана, Љубица и Милица. Борио се за отаџбину као комита. Издали су га Срби. Издало их љето и година.“

Сутра: Устанички отпор посустаје, почиње издаја

Аутор: Новица Пешић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (1) Ратни планови за освајање Србије 

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (2) Окупатори су хапсили и стрељали

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (3) Позив на тотално истребљење Срба

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (4) Српско стратиште у Дубокој долини

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (5) Пљачке, злостављања, силовања…

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (6) Формирање првих четничких одреда

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (7) Долазак црногорских четника

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (8) Немоћ окупатора пред устаницима

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (9) Живот бржи од устаничких вођа

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (10) Народ је клицао – „Срећна слобода“

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (11) Ширење српске устаничке државе

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (12) Окупатор креће у гушење устанка

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (13) Ужасни и крвави злочини окупатора

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (14) Херојска смрт Ника Вукчевића

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (15) Четнички одреди настављају борбу

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (16) Делегација устаника креће у Солун

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (18) Отпор посустаје, почиње издаја

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (19) Стигла је слобода за напаћене Србе