Feljton o Jovanu Raškoviću: Ni kamen na kamenu

Sanda Rašković-Ivić, sa dvoje dece, krenula je iz Zagreba u Beograd, gotovo navrat-nanos.
– Ne znam kako, ali dečje igračke zauzele su najviše prostora u automobilu – kaže ona. – Rastanak sa našim porodičnim kutkom u Zagrebu bio je bolan. Deca su, pored igračaka, tražila da obavezno ponesemo kavez sa kanarincem. U kolima je ostalo još samo toliko mesta da stavimo nešto garderobe. Da, ponela sam i pregršt porodičnih fotografija.
Kako ste stigli do Beograda?
– Jedan deo puta vozila sam ja. Kod Sesveta, po dogovoru, promenili smo automobil. Odatle do Beograda vozio nas je jedan prijatelj. Prošli smo kroz šest kontrolnih punktova. Srećom, niko me nije prepoznao. Niko nije posumnjao da su u kolima unuci i ćerka Jovana Raškovića.
Kako vas je dočekao Beograd?
– Tad se u Beogradu živelo vrlo teško. Inflacija, blokada, glad. Srećom, dobila sam posao u bolnici “Laza Lazarević” zahvaljujući dr Milenku Bjelogrliću, tadašnjem direktoru ove psihijatrijske ustanove. Ali za platu koju sam primala kao lekar malo šta je tada moglo da se kupi. Za moju decu meso je postalo mislena imenica. Pitala me je ćerka Ana: “Mama, kada ćemo da vidimo južno voće?” Rekla sam joj: “Sutra.” I kada je svanulo odvela sam ih na pijacu da na tezgama vide južno voće. Mi, naravno, nismo imali novca da ga kupimo.
U Beogradu ste bili podstanari. Budućnost nimalo ružičasta. Da li ste se pokajali što ste napustili Zagreb gde ste imali mnogo bolje životne uslove?
– Ne. Ja sam takva. Držim se principa: kad kreneš – idi. Makar hodao po vodi kao Hristos. To je bilo kao porođaj. On kad počne – ne zaustavlja se. Uostalom, u Zagreb, i da sam htela, nisam više smela da se vratim.
U Hrvatskoj je porodica Rašković imala veliko imanje?
– DA. Imali smo lepu kuću u Primoštenu. Bila je okružena divnom baštom i od mora udaljena samo 12 stepenika. Pravo iz kreveta mogli smo da skačemo u vodu. U gradnju te kuće moji otac i majka uneli su veliku ljubav. Kuća je živela duhom dobročinstva i ljubavi. Njena vrata bila su uvek širom otvorena za sve dobronamerne ljude. Bravu na vratima nikad nismo zaključavali. Dolazile su nam komšije, gosti iz cele ondašnje Jugoslavije i sveta.
Jedan stan imali ste u Šibeniku?
– Da. Tu su živeli moji otac i majka. Ona je imala kuću u ovom gradu. Nju je prodala i kupila meni lep stan u centru Zagreba.
Onda ste ostali bez ičega?
– Kuću u Primoštenu su nekoliko puta minirali. Bila je vrlo tvrde građe. Dobro armirana, jer se moja majka bojala zemljotresa. Sve što je bilo u toj kući odneto je ili uništeno. Sve stvari, vrlo vredan nameštaj, nekoliko hiljada knjiga, slike, rukopisi, prepiska moga oca sa poznatim domaćim i svetskim piscima, filozofima, lekarima. Vatra je progutala i Jovanovu prepisku sa takvim veličinama kao što su From i Markuze.
Zašto se Tuđmanova vlast tako brutalno okomila na vašu kuću u Primoštenu?
– Ta kuća je zračila duhom slobode. U njoj su gostovale mnoge umne glave. Neki su tamo našli utočište za pisanje svojih knjiga. Razarajući eksplozivom našu kuću u Primoštenu Tuđman je hteo da za vjeki vjekov izbriše svaki trag o postojanju Jovana Raškovića u Dalmaciji. Zato od nje nije ostao ni kamen na kamenu.
U vašoj kući u Primoštenu imali ste i saunu. Nju je često koristio vaš otac.
– JOVAN je imao dve saobraćajne nesreće, 1971. i 1974. godine. Lomio je noge i ruke, ali je uspeo da se odlično oporavi iako su mu lekari predskazivali da neće prohodati. Ali on je bio uporan. Imao je snažnu volju. Iskoristio je našu kuću pored mora da vežba u vodi. Rehabilitovao se praktično sam. Vremenom se veoma malo primećivalo da prilikom hoda ima probleme sa nogama.
Jeste li pokušali da povratite svoju imovinu u Hrvatskoj?
– Moj otac je najlakše podneo gubitak imovine. Govorio je da je bolji čovek bez imetka, nego imetak bez čoveka. Kad mu je moja majka jednom rekla da treba nešto da preduzmemo da spasavamo svoju imovinu, on koji je uvek imao toliko takta, gotovo grubo je reagovao. Rekao je: “Sad kad toliki ljudi gube glave bilo bi nemoralno i nečasno da se parničimo oko imovine.” A tad su on i moja majka živeli kao podstanari. Kao podstanar, moj otac je i umro.
Pesnik Tanasije Mladenović 15 godina družio se i prijateljevao sa Jovanom Raškovićem. Često je bio Raškovićev gost u Primoštenu. Zajedno su sa Dobricom Ćosićem obilazili mediteranske zemlje.
– Nesebičnijeg čoveka od Jovana Raškovića nisam video – zapisao je Mladenović. – Njegovo ophođenje prema ljudima uopšte bilo je toplo i blagonaklono. Više puta odlazio sam u njegovu ordinaciju i posmatrao ga dok radi. Imao je isti stav prema svakom pacijentu. Znao je i umeo da razgovara podjednako sa ljudima najvišeg obrazovanja, kao i sa neukim i nepismenim ratarom.
MLADENOVIĆ kaže da se zapitao kako je Jovan Rašković stigao da tako brzo, i činilo se relativno lako, uđe u duboke tajne nauke i filozofije.
– Imao sam utisak – kaže on – da Rašković mnoge stvari hvata u letu, da vrlo brzo proniče u njihovu suštinu. A to je svojstveno samo ljudima visoke inteligencije i lucidnosti, kakav je Jovan bio.
– Knjige nije čitao nego “mleo” – kaže Mladenović. – Dešavalo se da ja neku knjigu čitam danima, a on je pročita za jedno popodne. Pitao sam se kako to radi i evo njegovog odgovora: “Čitam sve knjige, pa i naučne, najčešće dijagonalno.” A da li uspevaš da zapamtiš njihovu sadržinu, junake romana, shvatiš njihove psihološke dimenzije? – pitao sam ga. Njegov odgovor je bio: “Mogu, ako hoćeš, svaku knjigu da ti prepričam.”
Po rečima Mladenovića, Jovan Rašković nijednog trenutka nije sebe zamišljao kao nekog političkog borca. Sve do 1989. godine, kad u Jugoslaviji počinju preokreti i previranja, Raškovića je politika zanimala koliko svakog običnog građanina.
– Ali, u trenutku kad se u Hrvatskoj, pod Tuđmanovim vođstvom rađala nova ustaška država, sa prepoznatljivim ustaškim zastavama, parolama i programom, srpski narod Krajine je Jovana Raškovića, u velikoj nevolji i smrtnoj opasnosti, naterao da se stavi na čelo borbe za nacionalnu ravnopravnost i demokratske slobode – kaže Mladenović.
Ne bi se, međutim, moglo reći da Srbi u Hrvatskoj nisu imali i drugih intelektualaca, podjednako častih i sposobnih, da budu predvodnici narodnog pokreta. Izbor je, po mišljenju Mladenovića, pao na Jovana Raškovića upravo zato što je on, kao lekar, naučnik i pedagog bio poznatiji i popularniji od bilo kog drugog srpskog intelektualca u Hrvatskoj.

(Nastaviće se)

Izvor: SRPSKI NARODNI FORUM

Vezane vijesti:

Feljton: Jovan Rašković I dio

Feljton: Jovan Rašković II dio

Feljton: Jovan Rašković III dio

Feljton: Jovan Rašković IV dio

Feljton: Jovan Rašković V dio

Feljton: Jovan Rašković VII dio