Elegija o gradu u koji nema povratka

Predstavljena knjiga „Moj Gračac“ Mileta Sovilja, nekadašnjeg novinara „Novosti“, o zavičaju koji je morao da napusti. Kako beleži hrvatska štampa, tamo ljudi žive od desetak dolara

GRAČAC se i dalje nalazi na 158. kilometru državnog puta Split – Zagreb, ali odavno više ne važi za srpsku varoš. I dalje je ovaj lički gradić najveća opština u Hrvatskoj, ali u njoj živi samo između osam i devet hiljada ljudi. Gračac je još 1996. proglašen za područje od „posebne državne skrbi“ Zagreba, a kada su hrvatski novinari nedavno došli da vide kako se država „skrbi“ o području, konstatovali su da ljudi ovde, povratnici i hrvatski Bosanci koji su došli posle odlaska Srba, u proseku mesečno raspolažu sa po 10 dolara. Mesečni „općinski proračun za sve ove ljude ravan je mesečnoj zaradi direktora Ine“.

Nije Mile Sovilj u „svom Gračacu“ pisao o ovom današnjem gradu. On je pisao o onom kakav je nekada bio, dok su radile firme, dok su ljudi gledali fudbal, dok su se u gradskim kafanama pričale priče o uspešnim Ličanima koji su iz nedođije otišli i u svetu postajali značajni. Na promociji knjige u Udruženju mirnodopskih i ratnih vojnih invalida okupio je značajna „imena“ da „dopune“ njegovu setnu hroniku.

Najpoznatiji rok novinar sa ovih prostora Peca Popovića pričao je da ga s Likom i rodnim selom predaka Tupalama ne povezuje samo to što je prošle zime „dao DNK“ da se utvrdi da li posmrtni ostaci pobijenih u „Oluji“ pripadaju njegovim Popovićima.

– Petar Popović Pit, iz čuvene pesme Džonija Štulića „Pit i to je Amerika“, u stvari je moj deda Petar – pričao je Peca. – On je između dva rata otišao u Boston, pa u Pitsburg, ali nije izdržao više od godinu i po. Vratio se zbog ljubavi prema mojoj baki Đuji, a iz dalekog sveta u drvenom koferu doneo je samo belo odelo za svadbu. Paradirao je tako moj deda u belom odelu i u vozu za Zagreb, i onako nepismen, naopako je čitao novine, a kada su ga gospoda u kupeu upozorili da je obrnuo listove, uzvratio im je: „Lako je novine čitati kako treba. Probajte naopačke.“

SETA, NE OSVETA

MILE Sovilj bio je svedok u kontratužbi Srbije prema Hrvatskoj za genocid u postupku suđenja u Hagu. U njegovom selu Kijani 1995. hrvatske trupe ubile su svih 14 meštana koji su poslušali savet Tuđmana da se „ne sklanjaju“. Među ubijenima bili su i Miletov otac Vlado i još troje najbližih srodnika.

– Mog oca i druge ubio je Rajko Kričković, Srbin u redovima Hrvatske vojske, koji je poreklom iz našeg kraja – pričao je Mile. – Valjda da bi se dokazao. Spalio nam je kuću i u njoj moju rođaku. Posle su ga „izdali“ njegovi, pa je pokrenut postupak u Zagrebu. Sud je odbacio tužbu, ne verujući hrvatskim svedocima. Ali ovo je knjiga sete, nije knjiga osvete.

Savo Štrbac, ili Savo Veritas, kako ga zovu njegovi Krajišnici, nastupio je kao lički zet, ali i kao čovek koga je ratni užas 1990. prvi put dotakao baš na ovom području.

– Htelo je da prva žrtva u ovom ratu padne negde u avgustu 1990. iznad Obrovca. To je bio Goran Alavanja, srpski policajac, a ja sam pozvan od strane lokalnih Srba da pomognem kao advokat – pričao je Savo. – Posle sam se u Lici 1993. na Malom Alanu prvi put susreo s hrvatskim ritualnim ubistvima kada su, zbog izdaje Unprofora, masakrirali 22 Krajišnika vojnika. Najstrašnije prizore zverski mučenih i likivdiranih ljudi video sam baš u Lici, u Divoselu, Medačkom džepu. Iz Gračaca je tokom zadnjeg rata poginulo njih 261, a ukupno u opštini 418.

Međutim, nije Sovilj, sem u jednoj polurečenici, pisao o ratu 1991-1995. Napravio je knjigu o miru u gradu u koji danas niko ne želi da se vrati. Pisao je, recimo, o fudbalu FK Bratstvo i Velebit koji „teraju loptu“ od 1924.

Autor: Dragan Vujičić

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Promocije knjige “Moj Gračac“ u utorak, 7. juna u Novom Sadu i 9. juna u Beogradu

Dugo je trajao taj moj put

Srpski heroj: Baka Danica sa mitraljezom protiv ustaša do poslednjeg metka! (VIDEO)