Заједнички историјски пут Срба и Руса је исповиједање истинске вјере

Морам рећи да је за мене самог велико откровење представљало кад сам после извјесног времена увидио да нашу српску верзију људи активно читају, да је прате и да стално очекују нове чланке и преводе. То нас је натјерало да радимо још активније. Истина, морам признати да немамо увијек снаге како бисмо обезбиједили редовно објављивање нових материјала.

Али зато су се појавили наши дописнци и стални аутори међу Србима. Они специјално за нас пишу репортаже са Косова и Метохије и из других региона.

Вјероватно не би требало хвалити сопствени рад, али ако је ријеч о значају и мисији нашег портала, он је одиграо значајну улогу у уцрквљењу великог броја људи и то је за нас најважније.

Као један од успјеха конкретно српске верзије портала још једном бих посебно истакао следеће. У току последње двије године пријатељи и ја смо издали на српском језику већ четири књиге које су приређене на основу материјала који се објављују на српској верзији. Уз помоћ Божију, наставићемо рад на сличним пројектима.

Као историчар по професији, ерудита, полиглота и велики пријатељ српског народа како видите Русе и Србе данас? Шта нас највише повезује? У чему смо слични а у чему различити?

Прије свега и највише од свега повезује нас управо православна вјера. У суштини, и руска и српска култура у свим својим манифестацијама. Односно, управо оно што нам се највише свиђа једнима у другима и што нас међусобно привлачи – све се заснива на Православљу, чак и ако неки то не схватају. И оно што је заједничко у нашој историјској судбини заснива се на исповиједању истинске вјере. Управо то је наш заједнички историјски пут – и Срба, и Руса.

Ми се стално обогаћујемо у међусобном општењу. То се не може објаснити логички или рационално. То је ирационална категорија, али је заиста тако. Општећи, међусобно се обогаћујемо и без овог општења наш живот није потпун. Не ради се само о стратешком партнерству, о економској, привредној или војној сарадњи – премда све то игра огромну улогу. Главно је наше јединство у вјери и у међусобном духовном обогаћивању.

Врло често посјећујете окупирани дио Србије, Косово и Метохију. Како се осјећате када ходите светом српском земљом која је у ланцима западне окупације и шиптарског терора? Који су ваши омиљени манастири на Космету и како видите будућност Космета? Шта чинити да косовско страдање и руски народ осјећа као свој Крст и своју бригу за јужну православну браћу?

Косово и Метохија су за све нас велика светиња, Света земља. Без разлике да ли смо Руси или Срби. Чини ми се да то схватају и интуитивно осјећају многи Руси, чак и они који никад нису били у Србији или у Црној Гори. Овај осјећај живи негдје на нивоу подсвијести.

Несумњиво, потребно нам је што је могуће више актуелних информација. Мислим да је веома важно преносити информације о тренутном стању, о српском народу и Српској Цркви који остају на Косову и Метохији. Код нас преовладавају информације о безбројним страдањима. Наравно, то је важно, али је још важније давати информације о томе шта се конкретно може учинити на Косову и Метохији, коме и како помоћи, како учествовати у животу Цркве у овом региону. Једном ријечју, потребне су информације које подстичу на дјеловање, а не само жалосне вијести.

Важне су, наравно, и информације о значају и љепоти духовног и културног наслеђа које чувају Косово и Метохија. О њиховом изузетном значају као о колијевци хришћанства на Балкану, с којима су нераскидиво повезане и руска историја и култура.

Срби и Руси никада нису међу собом ратовали. Увијек су били савезници у борби против разних непријатеља Цркве Христове и православне вјере. Мислите ли да долази вријеме још чвршће везе, и духовне и политичке, између наша два братска православна народа?

Да ли ће то вријеме наступити или не – зависи од нас. Не смијемо да сједимо скрштених руку и да се уздамо само у одлуке политичког руководства. Неће бити никаквог решења док сам народ, док ми не покажемо своју вољу за јединство.

То су два процеса која међусобно утичу један на други. Примијетио сам да, посебно овдје, међу Србима, постоји нека хипертрофирана нада у то да „неко одозго све треба да уреди“, апелације су углавном упућене највишим руским државним органима. Иако заправо понекад много више може да се учини и без било каквих званичних институација и органа. И ове активности могу бити успјешније и плодније.

Прије свега на нивоу медија, издавачке и културне дјелатности, и наравно, црквених веза и контаката. Ту постоји огроман простор за идеје и њихову реализацију. Једноставно, људи треба да се прихвате посла и да раде не очекујући неке генералне„преокрете по партијској линији“.

Сватјејши Патријарх Московски и цијеле Русије, Његова Светост Г. Кирил, небројено пута до сада је показао братску љубав и солидарност према српком народу и Српској Цркви. Да ли у склопу РПЦ постоји неко Одјељење које се посебно бави помоћи српском народу и Српској Цркви? Како оцјењујете овације које је приликом освећења, само Руски Патријарх Кирил добио у Храму Васкрсења Христовог у Подгорици, прије двије године? Да ли у Русији обични људи знају колико народ у Црној Гори, Србији и Републици Српској воле Русе и РПЦ?

Сви код нас знају колика је љубав Срба према Русима. А топлина с којом људи овдје увијек дочекују руског патријарха је још један доказ у прилог томе.

У Руској Цркви формално не постоји специјално одјељење за помоћ српском народу и Цркви, али постоје пројекти за пружање ове помоћи у којима активну улогу игра РПЦ. Тако је било, на примјер, с пројектом за прикупљање помоћи Рашко-призренској епархији и манастирима на Косову и Метохији који је реализован по благослову Његове Светости патријарха Кирила. Захваљујући томе прикупљена је значајна материјална помоћ која је достављена манастирима и која је утрошена за обнову Призренске богословије.

Живимо у временима великих и тектонских духовних и политичких борби по цијелом свијету. Русија се први пут послије скоро 30 година, легалном војном интервенцијом у Сирији, најдиректније умијешала у свјетска политичка збивања. Опасност од већих сукоба свјетских размјера је доста порасла. Шта је нама православним хришћанима најважније чинити у оваквим тешким временима, јер су управо хришћани највеће жртве свих модерних ратова и сукоба у свијету?

Логично би било поставити питање: а кад уопште хришћани нису живјели у вријеме великих и тектонских борби… Чини ми се, ако је ријеч о Балкану, да се овдје сво вријеме одвијала ова стална борба. За православног хришћанина у томе нема ничег новог, или барем нема ничега што он не зна и што не очекује.

Што се тиче Русије и онога што сад чини у Сирији лично сматрам да се Русија просто вратила сама себи. Русија је империја и у потпуности се слажем с мишљу да ће Русија или бити империја, или Русије једноставно неће бити. Не може бити другачије. Ово служење Русије као империје подразумјева њено учествовање, укључујући и војно, у судбини свијета, борбу с материјализованим злом и безакоњем.

Тако је било увијек у нашој историји. Сјетите се да је цијели 18. и 19. вијек Русија практично провела у непрекидним ратовима, које је често водила далеко од својих граница само с једним циљем – да заштити православне хришћане и светиње. Заправо и у Први свјетски рат је ушла због потребе да заштити своје савезнике и главног међу њима – Србију. То се може назвати крстом империје који Русија носи.

Али вратимо се томе шта у ситуацији страшних искушења треба да чинимо ми – хришћани. Ради се о томе да имамо највеће богатство, које нема нико други – то су Божанска истина и дарови Светог Духа, то је Црква, у којој се ови Дарови налазе и која је садржи Божанску благодат. Ако увијек то будемо имали на уму, ако сами не будемо занемаривали Божанску благодат, већ ако, напротив, стално будемо заједничари у њој, никакви спољашњи фактори неће имати над нама такву свеобухватну власт. Хришћани су увијек подносили тешка искушења идући за Христом.

Наравно, сад видимо глобалну офанзиву против хришћанства, али с друге стране, ова патња отрежњује наше умове и срца и приближава нас Богу. Кад човек погледа она „срећна и мирна“ времена из недавне прошлости, за којима понекад осјећамо носталгију, сјећа се да многи хришћани тада уопште нису размишљали ни о вјери, ни о спасењу душе.

За нас је главно да будемо што је могуће ближи Христу, Његовој Цркви, Божанској благодати, саборној црквеној молитви и литургији. То је најважније, без тога живот хришћанина ни у мирна, ни у немирна времена нема истинског смисла.

Желим редакцији и читаоцима вашег портала да увијек имате на уму оно што је главно у животу сваког хришћанина и да не губите духовну трезвеност. И наравно, надам се нашој правој братској сарадњи.

Са јеромонахом Игњатијем Шестаковим разговарао: Владимир Вуковић

Извор: ПРИНЦИП