Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Komunističkih manipulacija i falsifikata ima toliko da se bukvalno svemu što su u vremenu socijalizma pisali mora prilaziti sa skepsom i nevericom…
Ne znamo, tako, šta je za nas istraživače bolje: da su činjenice skrili od nas, ili da čitamo ono kako su ih oni tumačili. I to smo znali preispitujući glavne istorijske tokove – ali to je slučaj i sa bukvalno svakim detaljem mikroistorije naših gradova, sela, ulica, sa imenima “narodnih heroja“ koja su i danas utisnuta na naše škole i obrazovne institucije u kojima smo stekli prva znanja, sa fabrikama u kojima su naši roditelji započeli karijere i čijeg se poslovanja sa setom sećaju…
Radeći na spiskovima žrtava Drugog svetskog rata u smederevskom kraju, podsećam se slučaja Velimira Gajića iz Krnjeva kod Velike Plane. Sećam se priče iz partizanske hronike “Moravska svitanja“ Borivoja Perića (koliko-toliko objektivne i prilično pouzdane za razliku od drugih) o tom sirotom dečaku koji je 1941. otišao u partizane sa 15 godina.
U partizanima se prvi put osetio čovekom – više ga niko nije odbacivao, niti primoravao da radi po čitav dan. Sa njima je zato i odstupio pred “prvom neprijateljskom ofanzivom“, branio “Užičku republiku“, bio ranjen i naposletku napušten od saboraca… Nekako se probio do sela i do rodne kuće, gde je saznao da su mu brata i oca uhapsili Nemci i držali ih kao taoce dok se on ne pojavi.
Njegova porodica našla se pred strašnim izborom: koga odabrati da ide u logor i čiji život rizikovati. Pomišljajući na Velimirovu mladost kao olakšavajuću okolnost, majka i stric su njega prijavili Sreskom načelstvu. Brat i otac su mu pušteni, a Velimir je sa nepunih 16 godina streljan na Banjici… “Majka do smrti tu ranu nije prebolela“, ostale su mi zauvek urezane u pamćenje reči prosvetnog radnika i partizanskog hroničara Perića. Stravična priča i svedočanstvo o vremenu “kad su živi zavideli mrtvima“.
Računajući da su bar po ovakvim pitanjima bili tačni i odgovorni, uz kratku proveru na terenu, ovu priču sam preuzeo i objavio i u svojoj knjizi.
Večeras, listajući neke kopije dokumenata iz Banjičkog logora, ponovo nailazim na ime Velimira Gajića. Naravno, znao sam o kome se radi. Kad, proverom podataka – ima šta i da se vidi! Precizni švapski beležnik zapisao je: Velimir Gajić je doveden u Banjički logor 3. 3. 1942. Nakon nepunih mesec dana boravka u logoru, isleđivanja i lekarskog pregleda, ustanovljeno je da je lud! I to piše u njegovom kartonu.
Prebačen je u logorsku bolnicu, gde je kasnije preminuo od bolesti – nenasilnom smrću! Dakle, bez streljanja i zločina vlasti nad dečakom…
Ej, ljudi, sve je izmišljeno!
I to su znali i oni što su izmišljali streljanje dečaka, i oni što su ga zapisivali i istorizovali, a na tim lažima su odgajane generacije i generacije nekih novih Velimira, kojima je ovaj trebalo da posluži kao uzor.
I, bez aboliranja ma kojeg zločina, i bez negiranja da su se slične stvari uistinu i dešavale (na sve tri strane u srpsko-srpskom sudaru), strašno je danas i pojmiti kako je propagandna mašinerija decenijama radila i, još gore, kakve je dugoročne posledice po naše društvo i građane ostavila…
Kako dokazati generacijama stasalim i vaspitanim u epohi socijalizma da Drugi svetski rat u Srbiji nije izgledao onako kako im prikazuje “Užička republika“, da ravnogorci i njihovi komandanti nisu izgledali i ponašali se kao u “Poslednjem činu“, a da se pobednici u građanskom ratu ne mogu sagledavati tek kroz likove Boška Buhe ili izmaštanog “Valtera“ i “Devojke sa Kosmaja“… Da u tom složenom mozaiku nema podele na nevine i odgovorne, izdajnike i heroje, zločince i žrtve…
Teško. Zbilja teško.
I sad će još neko ko ovakve stvari i zaključke prihvata zdravo za gotovo sutra da se zove slobodarom i istinoljubivim, a onaj ko traga za dokumentima o svom ruhu i kruhu – biće revizionista?!
Sve u svemu, mi smo toliko slagani i otrovani, da bi nam cela Istina teško pala da je prihvatimo. I moraće još mnogo vode Moravom da proteče… da bismo shvatili šta nam se dogodilo. A istinu ćemo morati da doziramo, kao i kakvu drugu terapiju… da je uzimamo pravilno, redovno, i u vremenskim razmacima… da bi naš organizam mogao da je podnese.
Autor: Nemanja Dević
3 Responses
Baveći se i sam istraživanjem stradanja našeg naroda u Bilogori, došao sam do sličnih zaključaka kao i Nemanja o historiografskim manirima poslije 1945. U tome se sa mojim sadašnjim šumadijskim komšijom u potpunosti slažem.
Međutim, primjer koji Nemanja koristi, ako je iznio sve relevantne činjenice u ovom tekstu, da bi potkrijepio svoj zaključak, metodološki je neispravan i promašen. Iz njega se ne vide jasno okolnosti u kojima je Velimir žrtvovan u nekoj vrsti lapota, ali je činjenica da svih varijanti ove mnogoznačne porodične tragedije ne bi bilo bez njemačke okupacije. Možemo čak shvatiti varijantu koja je plasirana poslije 1945. upravo kao „doziranje“ istine od koje vlast ima korist od propagande, a porodica u zajazivanju savjesti. Ne smijemo smetnuti sa uma da je ovo antička drama, upiranje prstom u onoga ko će umrijeti između onih koji su podjednako bliski.
Drugi momenat je bezrezervno povjerenje u okupatorskog „preciznog švapskog beležnika“, iako je to nebitno. Kao da posudite nekome nešto izuzetno vrijedno, a on vam to više ne vrati pod izlikom da je to bacio jer je bilo neispravno. Velimir se nije vratio iz logora i to je jedina relevantna činjenica! Da li je psihičkim poremećajem već došao u logor ili to tamo „zapatio“, da li se smrtno razbolio ili već bio takav, to su literarne situacije vezane za porodičnu savjest, ali za istoriografiju nemaju nikakvo značenje. Velimir je umro u logoru, a to znači da je UBIJEN u logoru. Onaj ko umre u zarobljeništvu je UBIJEN u zarobljeništvu. Onaj koji umre od infarkta u kamionu punom uhapšenih od Gestapoa je UBIJEN od Gestapoa.
Primjeri moraju sadržavati čistu, nezamućenu sliku spornim detaljima, da bi ono što se dokazuje imalo punu težinu. Inače rizikujemo da padnemo u istu zamku koju smo svojim iskazom stavili pod lupu kritike.
Tumačenje istorije je momentalno podvrgnuto gomili faktora koji su oblikovali subjekt koji se upušta u takvu radnju.
1. „Istoriju pišu pobednici“; 2. „Istroiju opovrgavaju gubitnici ili frustrirani borci za vlast“; 3. „Komunistička“ propaganda je temljena na humanim ciljevima, naročito u pravcu mladih.; 4. U ovom „slučaju“ (a izgleda da ih je bilo na stotine u našoj istoriji) radi se o izuzetno složenom moralnom pitanju sa kojim bi se teško izborio izuzetno obrazovan i moralan pojedinac i porodica.; 5. Nacistička „tačnost“ u definicijama je vezana za njihove „moralne norme“ gde je svako ko je bio Jevrej, Ciganin, Sloven ili komunista tretiran kao niže biće, a ideološki privržen pojedinac, ludakom.; 6. Nemačka „tačnost“ je takođe dupli standard jer definicija da je „ludak“ izgubio život nasilnom smrću pre otkriva tretman pacijenata u tim nazovi „bolnicama“ a naročito onoj u Banjičkom logoru.
Svakako da treba kritički gledati na svaku „iskrivljenu“ istoriju a naročito podvrgnutu dogmatskim načelima, ali treba imati u vidu ciljeve koje je dostigla takva nauka.
Komunisti su mala djeca kakvi su mešetari svi ovi poslije njih uključujući i našu crkvu koja da bi pravila mit širi laži da smo izgubili kosovski boj, skriva prave razloge o najmoćnijem caru Dušanu i da ne napbrajam dalje