Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Комунистичких манипулација и фалсификата има толико да се буквално свему што су у времену социјализма писали мора прилазити са скепсом и неверицом…
Не знамо, тако, шта је за нас истраживаче боље: да су чињенице скрили од нас, или да читамо оно како су их они тумачили. И то смо знали преиспитујући главне историјске токове – али то је случај и са буквално сваким детаљем микроисторије наших градова, села, улица, са именима “народних хероја“ која су и данас утиснута на наше школе и образовне институције у којима смо стекли прва знања, са фабрикама у којима су наши родитељи започели каријере и чијег се пословања са сетом сећају…
Радећи на списковима жртава Другог светског рата у смедеревском крају, подсећам се случаја Велимира Гајића из Крњева код Велике Плане. Сећам се приче из партизанске хронике “Моравска свитања“ Боривоја Перића (колико-толико објективне и прилично поуздане за разлику од других) о том сиротом дечаку који је 1941. отишао у партизане са 15 година.
У партизанима се први пут осетио човеком – више га нико није одбацивао, нити приморавао да ради по читав дан. Са њима је зато и одступио пред “првом непријатељском офанзивом“, бранио “Ужичку републику“, био рањен и напослетку напуштен од сабораца… Некако се пробио до села и до родне куће, где је сазнао да су му брата и оца ухапсили Немци и држали их као таоце док се он не појави.
Његова породица нашла се пред страшним избором: кога одабрати да иде у логор и чији живот ризиковати. Помишљајући на Велимирову младост као олакшавајућу околност, мајка и стриц су њега пријавили Среском начелству. Брат и отац су му пуштени, а Велимир је са непуних 16 година стрељан на Бањици… “Мајка до смрти ту рану није преболела“, остале су ми заувек урезане у памћење речи просветног радника и партизанског хроничара Перића. Стравична прича и сведочанство о времену “кад су живи завидели мртвима“.
Рачунајући да су бар по оваквим питањима били тачни и одговорни, уз кратку проверу на терену, ову причу сам преузео и објавио и у својој књизи.
Вечерас, листајући неке копије докумената из Бањичког логора, поново наилазим на име Велимира Гајића. Наравно, знао сам о коме се ради. Кад, провером података – има шта и да се види! Прецизни швапски бележник записао је: Велимир Гајић је доведен у Бањички логор 3. 3. 1942. Након непуних месец дана боравка у логору, ислеђивања и лекарског прегледа, установљено је да је луд! И то пише у његовом картону.
Пребачен је у логорску болницу, где је касније преминуо од болести – ненасилном смрћу! Дакле, без стрељања и злочина власти над дечаком…
Еј, људи, све је измишљено!
И то су знали и они што су измишљали стрељање дечака, и они што су га записивали и историзовали, а на тим лажима су одгајане генерације и генерације неких нових Велимира, којима је овај требало да послужи као узор.
И, без аболирања ма којег злочина, и без негирања да су се сличне ствари уистину и дешавале (на све три стране у српско-српском судару), страшно је данас и појмити како је пропагандна машинерија деценијама радила и, још горе, какве је дугорочне последице по наше друштво и грађане оставила…
Како доказати генерацијама стасалим и васпитаним у епохи социјализма да Други светски рат у Србији није изгледао онако како им приказује “Ужичка република“, да равногорци и њихови команданти нису изгледали и понашали се као у “Последњем чину“, а да се победници у грађанском рату не могу сагледавати тек кроз ликове Бошка Бухе или измаштаног “Валтера“ и “Девојке са Космаја“… Да у том сложеном мозаику нема поделе на невине и одговорне, издајнике и хероје, злочинце и жртве…
Тешко. Збиља тешко.
И сад ће још неко ко овакве ствари и закључке прихвата здраво за готово сутра да се зове слободаром и истинољубивим, а онај ко трага за документима о свом руху и круху – биће ревизиониста?!
Све у свему, ми смо толико слагани и отровани, да би нам цела Истина тешко пала да је прихватимо. И мораће још много воде Моравом да протече… да бисмо схватили шта нам се догодило. А истину ћемо морати да дозирамо, као и какву другу терапију… да је узимамо правилно, редовно, и у временским размацима… да би наш организам могао да је поднесе.
Аутор: Немања Девић
3 Responses
Бавећи се и сам истраживањем страдања нашег народа у Билогори, дошао сам до сличних закључака као и Немања о хисториографским манирима послије 1945. У томе се са мојим садашњим шумадијским комшијом у потпуности слажем.
Међутим, примјер који Немања користи, ако је изнио све релевантне чињенице у овом тексту, да би поткријепио свој закључак, методолошки је неисправан и промашен. Из њега се не виде јасно околности у којима је Велимир жртвован у некој врсти лапота, али је чињеница да свих варијанти ове многозначне породичне трагедије не би било без њемачке окупације. Можемо чак схватити варијанту која је пласирана послије 1945. управо као „дозирање“ истине од које власт има корист од пропаганде, а породица у зајазивању савјести. Не смијемо сметнути са ума да је ово античка драма, упирање прстом у онога ко ће умријети између оних који су подједнако блиски.
Други моменат је безрезервно повјерење у окупаторског „прецизног швапског бележника“, иако је то небитно. Као да посудите некоме нешто изузетно вриједно, а он вам то више не врати под изликом да је то бацио јер је било неисправно. Велимир се није вратио из логора и то је једина релевантна чињеница! Да ли је психичким поремећајем већ дошао у логор или то тамо „запатио“, да ли се смртно разболио или већ био такав, то су литерарне ситуације везане за породичну савјест, али за историографију немају никакво значење. Велимир је умро у логору, а то значи да је УБИЈЕН у логору. Онај ко умре у заробљеништву је УБИЈЕН у заробљеништву. Онај који умре од инфаркта у камиону пуном ухапшених од Гестапоа је УБИЈЕН од Гестапоа.
Примјери морају садржавати чисту, незамућену слику спорним детаљима, да би оно што се доказује имало пуну тежину. Иначе ризикујемо да паднемо у исту замку коју смо својим исказом ставили под лупу критике.
Тумачење историје је моментално подвргнуто гомили фактора који су обликовали субјект који се упушта у такву радњу.
1. „Историју пишу победници“; 2. „Истроију оповргавају губитници или фрустрирани борци за власт“; 3. „Комунистичка“ пропаганда је темљена на хуманим циљевима, нарочито у правцу младих.; 4. У овом „случају“ (а изгледа да их је било на стотине у нашој историји) ради се о изузетно сложеном моралном питању са којим би се тешко изборио изузетно образован и моралан појединац и породицa.; 5. Нацистичка „тачност“ у дефиницијама је везана за њихове „моралне норме“ где је свако ко је био Јевреј, Циганин, Словен или комуниста третиран као ниже биће, а идеолошки привржен појединац, лудаком.; 6. Немачка „тачност“ је такође дупли стандард јер дефиниција да је „лудак“ изгубио живот насилном смрћу пре открива третман пацијената у тим назови „болницама“ а нарочито оној у Бањичком логору.
Свакако да треба критички гледати на сваку „искривљену“ историју а нарочито подвргнуту догматским начелима, али треба имати у виду циљеве које је достигла таква наука.
Komunisti su mala djeca kakvi su mešetari svi ovi poslije njih uključujući i našu crkvu koja da bi pravila mit širi laži da smo izgubili kosovski boj, skriva prave razloge o najmoćnijem caru Dušanu i da ne napbrajam dalje