Од нашег извештача
Хобокен, Њу Џерси – Изложба „Јасеновац – право на незаборав”, која је отворена у Њу Џерсију, поводом 75 година од оснивања овог логора на територији НДХ, није уперена ни против једног народа, религије ни државе, већ против фашистичких идеологија – пише на једном од плаката на поставци у изложбеном простору у Хобокену.
Посетиоци могу да прочитају да је у Јасеновцу, од августа 1945. до априла 1945, убијено на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома, као и антифашиста других националности. Процењује се да укупан број убијених мушкараца, жена и деце жртава у овом логору износи 700.000. И поред тога, на конференцији о Јасеновцу, која је одржана у Хобокену, речено је да многи у Европи никада нису чули за овај логор…
Поставка пружа податке о оснивању усташког покрета који је уз фашизам и национализам „био типичан облик идеолошког фанатизма, чије су карактеристике национална мржња, националне предрасуде и верски фанатизам”. По основној идеји тог покрета, све што није хрватско требало је искоренити. Текстови су посвећени дефинисању усташког покрета, усташком државном врху, акционом плану и начинима истребљења становништва, дечјим логорима, сведочењима преживелих логораша…
На конференцији о Јасеновцу проф. Гидеон Грајф из Израела, ескперт за Аушвиц, испричао је да историја убијених жртава у Јасеновцу прича о најгорој окрутности, тортури и дехуманизацији жртава. „Кратка патња жртава није била довољна за усташе, желели су дугу и болну смрт логораша”, рекао је проф. Гидеон Грајф који Јасеновац назива „Аушвицем Балкана”.
– Глас хиљада жртава Јасеновца не може се чути и зато ми морамо бити њихов ехо. Прича о убијенима у Јасеновцу није само прича о смрти. Ради се о много озбиљнијој ствари. То је прича о најгорој врсти окрутности, злу, садизму и нехуманости. Починиоци злочина су уживали у патњама својих жртава и константно су развијали нове начине мучења и наношења боли. Смрт сама по себи није била довољна, морала је да то буде дуга и мучна, до крајњих граница издржљивости. Садизам није примењиван само над мушкарцима, већ женама и децом, па чак и бебама, рекао је Грајф.
Професор је навео да су усташе своју политику етничког чишћења спровеле тиме што су донели Закон о легализацији концентрационих логора. Од 1941–1945. на територији НДХ било је 40 логора. „Читајући сведочења преживелих логораша стичемо утисак да је ово било много ужасније место од Аушвица где су убијања вршена по кратком поступку у гасним коморама. У Јасеновцу су ликвидације вршене ручно, ножевима, секирама, чекићима”.
Грајф је потом цитирао јеврејског песника Пола Селана који је у песми „Фуга смрти” написао да је „смрт господар Немачке”, а овај историчар сматра да се може рећи да је смрт господар и Хрватске.
– У Јасеновцу су се убиства дешавала у потпуности без уплитања немачких трупа, само под контролом локалне власти. Чињеница је да су жртве убијане без учешћа Немаца има своје упориште у прошлости. Шестог априла 1941. нацистичка Немачка и њени савезници започињу бомбардовање Београда, чиме је отпочео напад на Југославију, а немачке трупе улазе у Загреб већ 10. априла. Славко Кватерник и хрватски националистичко-фашистички покрет проглашавају Независну Државу Хрватску, која је била марионетска држава Немачке, што значи да је била формално независна, али је де факто била немачки протекторат. Нова хрватска држава је војно, политички и економски подржана од стране нацистичке Немачке и фашистичке Италије, којом је управљао Мусолини. Нова хрватска држава је подржана у складу са фиреровим принципом – свим владиним организацијама управљали су усташки званичници. Главна сврха логора било је истребљење Срба, Јевреја и Рома, с тим да је ово био и радни логор где су се, између осталог, производили делови за тенкове, рекао је Грајф.
Према професоровим речима начин убијања у Јасеновцу је и за немачке представнике био шокантан па је генерал Хорстенау описао да је су услови у Јасеновцу били ужасни. Према Грајфовим речима, усташе су се такмичиле ко може више људи да убије, па је тако Петар Брзица, један од најсуровијих, тврдио да је убио 1.360 затвореника пререзавши им гркљан због чега је добио надимак „краљ закланих Срба”.
Говорећи о броју жртава, овај учесник конференције навео је да је процена у бројкама увек проблематична, услед тога што су многи релевантни документи уништени а они који су сачувани дуго су били недоступни. „Хрватска умањује број жртава, али историја је као археологија. Ни хиљаде година не могу да сакрију истину”, истакао је Гидеон Грајф.
Наши научници о логорима у НДХ
Хобокен – На конференцији о Јасеновцу, коју је водио њујоршки историчар Бери Литучи, учествовали су и научници из Института за упоредно право из Београда, аутори зборника „Јасеновац – право на незаборав”. Мирослав Ђорђевић говорио је о затирању српског идентитета и културне баштине у НДХ. С обзиром на то да је због злочина у Јасеновцу над Србима, Јеврејима и Ромима, у други план пало системско разарање њихове културе баштине, Ђорђевић се бавио уништавањем материјалне и нематеријалне баштине у НДХ, односно прописима помоћу којих је усташка држава обесправила Србе, забранила им писмо и укинула језик, системски разарала Српску православну цркву, протеривала свештенике, рушила храмове и пљачкала културна добра, настојећи да затре сваки траг српске културе и идентитета. Милош Станић говорио је о државноправном карактеру НДХ-а који је омогућио прогон и ликвидацију становништва на националној и верској основи, као и кршење мањинских права.
Мина Зиројевић дала је преглед логора у НДХ-а у који су стварани по узору на нацистичку теорију о тзв. вишим и нижим расама. Само у Јасеновцу, рекла је, било је 28 начина убијања – нож, секира, сечење груди женама, маљ… Ликвидације су вршене лично и ручно.
Судија Јован Ћирић представио је свој рад о о усташкој геноцидној намери, где се бавио ликом и делом Анте Старчевића који је живео у 19. веку и истицао се екстремним хрватсим национализмом и антисрпском идеологијом, која је постала основ деловања усташког покрета.
Канонизација и контроверза око Алојзија Степинца, питање његове одговорности и улоге у НДХ била је тема излагања Саве Манојловића. Бранислав Пантовић из Етнографског института САНУ говорио је о пребегу Анте Павелића у Аргентину 1951, где му је ватиканска власт помогла да добије лажна документа. Тамо је окупљао усташку емиграцију, ширио идеологију коју је пропагирао за време своје владавине у НДХ и основао Хрватску државотворну странку.
Аутор: Мирјана Сретеновић
Извор: ПОЛИТИКА
Везане вијести: