Двоструки логошарш не одустаје: Одбили му бубрег, злочин застарео

Бивши железничар Јездимир Ијачић има 86 година, родом је из Мостара, а данас живи у Требињу. Као десетогодишњи дечак преживео је усташки логор Глина и мислио је да никад више неће осетити страхоте заточеништва. Педесет година касније завршио је у злогласном логору Ћеловина у Мостару, пише портал Требињелајв.

Мали, нећеш умрети

Усташе су августа 1941. године Јездимира, петоро браће и сестара и мајку Ковиљку одвели из породичне куће у Мостару у логор Јасеновац. Мушки део породице се није вратио кући.
– Нас су протерали у Глину, а одатле у Госпић – сећа се Јездимир, који је у логору био до децембра. Интервенцијом Италијана, логор у Госпићу је затворен, па су његову мајку и преосталу децу пребацили у Двор на Уни, а одатле их вратили у Мостар. Наиме, један Италијан га је питао колико има година, а након што је дечак прстом показао на број десет на једној листи, Италијан га је помиловао по коси и рекао: “Мали, нећеш умрети.”

Два пута логораш, два пута вођен на мучеништво, Јездимир је одлучио да не посустане у доказивању да тужбе против ратних злочинаца застаревају, као што се управо њему догодило.

На Видовдан, 28. јуна 1992. војна полиција Хрватског већа одбране упада у кућу Ијачића у Мостару и одводи Јездимира и његову супругу Љубицу у логор Ћеловину. Одузели су им кључеве од стана и одвели их прво на Економски факултет, где је био штаб милиције. Јездимира су одмах претукли, а Љубица се од ужаса онесвестила.

– Одатле нас одводе у Ћеловину, где нас раздвајају. Мене одводе на спрат, супруга остаје у приземљу. Усташе нам кажу да више немамо имена – само бројеве – прича Јездимир. Њега су сваког дана водили на принудни рад, ломили му ребра, од батина и удараца кундацима оштећен му је бубрег. Каже да их је на рад возио Мате Шунић, камионом који је био окићен са две дечје кошчице из гробнице пребиловачких Срба које су у претходном рату побиле усташе.

Сећа се Јездимир и Пера Николића, управника Ћеловине, који га је питао зашто није убијен. Али, сећа се и Анта Пеке, који је наредио да га снесу са спрата Ћеловине, јер од батина није могао да хода.

– Питао је: “Ко ме је тукао?” Одговорио сам да он то боље зна. Рекао ми је да направим жалбу. То сам учинио, иако сам мислио да нема сврхе. Али, ипак је имало, јер ме више нису тукли – каже Јездимир. Супруга и он су после 52 дана размењени у Долу код Стоца.

Јездимир годинама није могао да нађе мир, па је 25. септембра 2007. године, заједно са још четворицом бивших логораша тужио Федерацију БиХ за претрпљени физички и душевни бол.

– Душа ми је уништена, тај бол је можда био најснажнији кад сам добио одговор да ми је случај застарео – истиче Јездимир. Пресуду Основног суда у Требињу из децембра 2011. године, према којој му за преживеле тортуре одређују накнаду од око 22.000 евра, Окружни суд у Требињу две године потом одбија, због – застарелости потраживања накнаде штете. Пресуду је потврдио и Врховни суд Републике Српске.

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Свештеници у логору „Даница“ код Копривнице 1941. | Јадовно …

Списак побијене деце у логору Јасеновац | Јадовно 1941.

Тихомир Т. Продановић: Сећања на усташки логор „Даницу …