Две хиљаде страдале деце у Другом светском рату траже истину о 611 убијених Срба у Сиску деведесетих

У суботу, 4. октобра, Александар Вулин, министар за рад, запошљавање, борачка и социjална питања у Влади Републике Србиjе, боравио jе у Сиску, у Републици Хрватскоj.

Министар Вулин jе у том граду, на Дечjем гробљу на Викторовцу (то jе део града на коме се налази и Градско гробље), присуствовао комеморациjи у спомен на децу коjа су страдала у хрватском усташком дечjем логору.

У Сиску jе наиме за време Другог светског рата постоjао jедан од пет дечjих логора какви су постоjали искључиво на подручjу Независне Државе Хрватске. А посебне логоре за децу у том рату нису имали ни Немци. У хрватским усташким логорима углавном су била српска деца, те jедан броj jевреjске и ромске деце. А у дечjем логору у Сиску, коjи се службено звао Прихватилиште за дjецу избjеглица, наjвише jе било деце сирочади и избеглица, све српске деце са Козаре и са Шамарице (на Баниjи). Процењуjе се да jе у том страшном “прихватилишту” било заточено близу седам хиљада деце, а да их jе око две хиљаде наjсвирепиjе побиjено или умрло у наjстрашниjим мукама. Један броj деце jе и спасен и удомљен у поjединим сисачким породицама, што jе и министар Вулин истакао, говорећи и на месту где jе било то хрватско усташко “прихватлиште” за патње и смрти српске деце.

Обраћаjући се присутнима на комеморациjи страдалоj деци на Викторовцу, министар Вулин jе, између осталог, рекао да онаj ко разбиjа ћириличну таблу само зато што jедан народ баш тим jезиком говори и пише, разбиjао би дечjу главу само да може и да се не боjи да ће бити кажњен. Не може онаj ко разбиjа ћириличну плочу да мисли да неће изазвати зло, силу и насиље. Јер не заборавимо, прво су палили књиге, а онда су палили и људе… Европа, у коjу и Србиjа жели, и у коjоj Хрватска већ jесте, не може бити слепа и глува када се усташка идеологиjа поново роди, поjави и проговори. “Тражим од Европе, тражим од Хрватске да не допусте да се усташка идеологиjа икада и било где поjави”, казао jе министар Вулин.

Комеморациjи у Сиску присуствовали су, између осталих, Добрила Кукољ, председница Градског удружења логораша из Бањалуке, Бранко Лустиг, продуцент и почесни председник Фестивала jевреjског филма, Милорад Пуповац, председник Српског националног већа у Хрватскоj, Марко, Кричка, изасланик председника Хрватске, затим представници Католичке цркве, града Сиска и антифашистичких организациjа. Пригодни парастос предводио jе епископ славонски Јован Ћулибрк, а у уметничком програму наступиле су Светлана Спаjић и виолинисткиња Саша Подрић.

И све jе то у реду. И комеморациjа и одлазак министра Вулина у Сисак и његово обраћање присутнима на Викторовцу jе веома значаjно. Страдала невина деца то заслужуjу. И заслужила су та невина, страдала деца да се то више никад не понови.

А у Сиску се то поновило од 1991. до 1995. године.

Па би било лепо да су домаћини, представници града Сиска (мада jе тешко поверовати у то да нису) упознали свога госта и министра из Србиjе са чињеницом да jе у Сиску, од 1991. до 1995. године, страдало (убиjено и нестало) 611 Срба. Нестаjали су са улица, из станова и кућа, с радних места. Миниране су, 1991. године, српске куће. Избацивани су Срби с посла, терани су да потпишу лоjалност хрватском новоизабраном председнику Фрањи Туђману. Срби су затварани, свирепо мучени и убиjани у подрумима зграде Суда, у Јодном лечилишту, на месту бившег логора Омладинске радне акциjе у сисачком предграђу Галдово. Многима су тела бацана у Саву, а jедно од њих извађено jе код Сремске Митровице, у Србиjи. Срби су, посебно те, 1991. године истеривани, под смртном претњом, из своjих станова и кућа, одлазили су у избеглиштво, у прогонство, остављаjући све што су стекли. И станарска права, наравно. И многи од њих никад се нису вратили и никаква права на своjу имовину нису остварили. Хиљаде и хиљаде jе таквих. Међу њима има доктора наука, магистара, професора и других просветних радника, лекара, књижевника, новинара, инжењера, економиста, правника, разних маjстора… А тек колико jе деце протерано, избегло! Данас неки од њих живе у Аустралиjи, на Новом Зеланду, у Америци, у Русиjи… Па да су домаћини одвели министра Вулина у Бестрму, Кињачку… где су у септембру 1991. на кућном прагу и у своjим двориштима побиjени броjни становници села тада сисачке општине. А Хрватска jе ваљда због свега тога, ваљда демократског, и примљена у Европску униjу.

Српска деца коjа су страдала у сисачком фашистичком “прихватлишту” (какво перфидно ругање жртвама бестиjалног зверства коjе су ти зликовци носили у себи!) заслужуjу да се Сисак jедном заиста суочи са истином сопственог зла коjе jе кроз историjу наносио онима коjи су друге националности, друге вере а били су у говору и писању готово истог jезика и писма.

Можда министар Вулин и не зна све ово што овде написасмо. Можда му нису…Али су га ваљда домаћини упознали да више нема Жељезаре Сисак, са 13.500 запослених, да много чега другог нема, а на путу jе да и без Рафинериjе остане.

Ваљда су га с тим упознали, ако већ са седамдесет првом и деведесетпрвом нису.

Пише: Стеван Лазић

Извор: Intermagazin.rs