Душан Пророковић: Видовданска беседа

У анализама положаjа српског народа на почетку XXI века опште место jе постала констатациjа како се налазимо у jедноj од наjтежих ситуациjа у нашоj савременоj историjи. Данас ниjе лако бити Србин. Али, ниjе ово ни први, ни последњи пут у историjи да нам jе тешко. Кроз уста игумана Теодосиjе Мркоjевића, Његош у „Лажном цару Шћемапу Малом“ даjе одговор Беглербегу речима: „Ја нисjесам, Бог ми не судио/ Беглербеже, нипошто безбожан/ Него имам очи за гледање/ Свиjећа ми Божиjа пред очима/ Те разбирам биjелу свиjетину/ И не држим црно за биjело“. Много jе данас „лажних царева“ и осталих смутљиваца коjи би да „црно представе белим“. Ма какве нас несреће задесиле, важно jе да останемо способни да разликуjемо „црно од белог“. Док то чинимо, спаса нам има. Без обзира на околности и недаће.

Из свега што се дешава треба извући поуке и наставити даље. Нема бољег тренутка за тражење одговора на сва питања коjа нам се намећу, од Видовдана. Видовданска порука jе садржана у великом Косовском завету: „Земаљско jе за малена царство, а небеско увjек и до вjека“. Јустин Поповић обjашњава како су Срби на Видовдан „jедном за свагда изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва“. Он jош и додаjе, да jе то наше „народно jеванђеље“. Жртвуjе се „привремено ради вечнога, земаљско ради небескога“.

Видовдан jе прича о Небескоj Србиjи. А у миту о Небескоj Србиjи ми ћемо наjпре наћи одговоре на питања: шта нам се то дешава? И: зашто нам се ово дешава? Пошто данас ниjе лако бити Србин, ниjе ни лако говорити о Небескоj Србиjи. Као и много шта друго, и она jе злоупотребљена. Тему Небеске Србиjе су током деведесетих година ХХ века jеднако злоупотребљавали и немилице трошили и они коjи су Србе желели да бране, и они коjи су Србе нападали. Они коjи су желели да бране, ишли су дотле да су Србе проглашавали „небеским народом“. Због тога jе, тобоже, било довољно родити се као Србин, па заслужити место у „царству небеском“. Као да се то место не заслужуjе упорном борбом и истраjавањем да се „црно за биjело“ не држи. У оваквоj интерпретациjи то jе постала политичка парола, ништа другачиjа од оних парола о „класноj равноправности“, коjе су биле популарне пре тога, и ништа другачиjе од оних парола о „безалтернативности европских интеграциjа“ коjе се могу чути данас.

Став оних коjи су Србе нападали стао jе у наслов књиге Бранимира Анзуловића: „Небеска Србиjа: од мита до геноцида“. Тако су поjединци, коjи себе доживљаваjу као озбиљне научнике, на српском примеру покушавали да докажу нешто, што им ниjе успело ни у jедном другом случаjу. Требало би се осврнути на покушаj спаjања митова и митологиjе jедног народа, са злочинима коjи су чињени у рату. Јер, шта би се само десило када би ишли далеко у прошлост западноевропских народа, коjи се данас представљаjу као извориште цивилизованости, и то повезали са злочинима коjи су чињени у њихово име од почетка колонизациjе до данас. Наталиjа Нарочницка примећуjе, како у старословенским баjкама и причама са Истока, нема сурових момената, попут на пример онога, када отац на наговор маћехе, одводи своjе двоjе деце у шуму и тамо их оставља, jер су били толико сиромашни да нису имали шта да jеду. У причама са Истока, такав отац, родитељ коjи не истраjава и не бори се за своjу децу, већ их оставља у шуми, би одмах био осуђен и прокажен. Ако се већ у науци нашло истраживача коjи би желели да на примеру Срба ураде студиjу случаjа и испитаjу везу између митологиjе и ратних злочина, могли би да наставе и даље, па да исту методологиjу примене и на друге народе-Енглезе, Холанђане или Немце на пример. Могли би да крену од сурових момената из народних предања и баjки, па да проуче како jе то утицало на злочине почињене у Индиjи и Батавиjи, покушаjу геноцида у Намибиjи, или на све оно што се у цивилизованоj Европи дешавало током Првог и Другог светског рата. Када смо већ код Срба и Другог светског рата, ваља подсетити и да смо jедини народ на свету над коjим jе спровођена одмазда по принципу „сто за jеднога“. Ваљда jе то била права мера: сто нецивилизованих Срба, за jедног цивилизованог Немца.

Наводим све ово, како бих обjаснио, да ни jедни, ни други, нити они што су Србе хтели да бране, нити они што нас нападаjу-нису разумели шта jе Небеска Србиjа. Нису разумели шта jе Косовски завет, нити су схватили каква jе симболика Видовдана.

Небеска Србиjа се не тиче пропагандних парола, нити дневне политике. Она не може да служи за извођење квазинаучних описа и класификациjа. Тежња да се жртвуjе „привремено ради вечнога“ и „земаљско ради небескога“ не може да се спакуjе ни у jедан политички оквир, за њу jе свака идеологиjа преуска. Истовремено, њу ни секуларизована наука не може до краjа схватити. Поготово jе не могу разумети они савремени теоретичари коjи би све да квантификуjу. Јер, они полазе од тога да jе наjважниjа ствар разлучити шта jе корисно, а шта jе бескорисно. Према томе се ствари деле на „црно“ и „биjело“. Ономе што jе корисно треба се посветити, а од бескорисног дизати руке.

Наш Видовдан ниjе прича о корисности, већ о доброти. Ниjе исправно оно што jе корисно, већ само и искључиво оно што jе добро. Ту се наша животна филозофиjа разликуjе од западњачке. Ми не делимо ствари на корисне и бескорисне, већ на добре и лоше. Отац коjи одводи двоjе деце у шуму и тамо их оставља, води се принципом корисности: остаће му мање уста у кући коjа ће морати да храни. За нас jе такав поступак несхватљив, зато што он ниjе добар. Небеска Србиjа нам показуjе, да се систем моралних вредности не може темељити на користи као принципу, већ на разликовању доброг од зла! Не може се држати, како нам то поручуjе владика Раде-„црно за биjело“.

Данас смо у ситуациjи у каквоj jесмо зато што смо сишли са главног историjског пута зацртаног Косовским заветом и запали у историjске рукавце у коjима нисмо могли да разликуjемо добро од зла. Данас нам се све ово дешава зато што се многи поводе принципом корисности, а не принципом доброте. „Црно за биjело“ држе. Вера се продаjе за вечеру, одричемо се предака, одричемо се писма и писаца, стубова наше културе и идентитета, заборављамо значаjне датуме из сопствене прошлости.

Чини се, како смо ушли у процес неповратних деоба, због коjих ће за коjу генерациjу у будућности Срба и нестати. Да, то се може десити, опасност jе реална, али само ако међу Србима не буде оних коjи ће сачувати историjско памћење на Видовдан, ако међу Србима не буде оних коjе ће руководити вредности Небеске Србиjе и коjи ће разумети Косовски завет. Ако таквих нестане, онда ће и Срба нестати. И обрнуто, све док jе таквих међу нама и Срба ће бити. Али, оно што jе jош важниjе, jесте да док jе таквих коjи славе Видовдан-биће и система моралних вредности заснованог на доброти. Одбраном идеала Небеске Србиjе брани се и „народно jеванђеље“, тако се упозорава да ниjе добро све оно што jе корисно и да се од чињења доброга не може увек очекивати корист.

Због тога jе за данашњу генерациjу jедан од наjбитниjих тренутака управо очување култа Видовдана и мита о Небескоj Србиjи. На значаj очувања и траjања упозораваjу нас пророчке речи великог Достоjевског. Он пише да ће се убрзо „сва словенска племена Балканског полуострва неизоставно ослободити jарма турског, и почети да живе новим, слободним, и може бити независним животом.“ Али, истовремено и наговештава да „Русиjа неће имати, и никада ниjе имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак jавних неприjатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русиjа ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене!“ Зашто jе онда Достоjевски словенофил и због чега позива цара да ослободи балканске православне народе. Зато што он види да „после решења словенског питања, Русиjи очигледно претстоjи коначно решење Источног питања. Задуго jош неће разумети садашњи Словени: шта jе то Источно питање! Баш као што ни словенско уjедињење у братству и слози неће разумети jош врло дуго. Обjашњавати им то непрекидно, делом и великим примером, биће свагдашњи задатак Русиjе у будуће“. Сто педесет година jе прошло од обjављивања овог чланка, а он jе данас jеднако актуелан као и у годинама пред Берлински конгрес. И као што jе Достоjевски знао да Руси мораjу истрпети дуже од век и по странпутичарења балканских православаца, тако ће и Срби морати да истрпе странпутичарења других, оних коjи мисле да се окористе у свом одрицању од српског, или оних коjи не би ни постоjали данас, да их Срби нису ослобађали jуче. Слављење Видовдана и темељење моралних вредности на Небескоj Србиjи, jесте начин да им делом и великим примером показуjемо колико греше. Толико се од нас данас тражи. И толико свако од нас може дати. То ће бити наjбољи путоказ онима коjи долазе после нас, да знаjу шта им jе чинити и како се понашати. То ће бити сигурна лука у коjу се могу вратити потомци свих оних несретних људи коjи се данас самопроглашаваjу отпадницима.

Ако онима коjи долазе иза нас не предамо „видовданску лучу“, неће бити само опасност у томе да нестану Срби као народ. Сишли су са историjске сцене и већи и значаjниjи народи од српског. Кључна опасност jе у томе што може нестати доброте као врхунског моралног начела.

Два велика савремена мислиоца, Тихон Шевкунов и Александар Шмеман закључуjу како jе „православље со данашњег света“. Православни не могу бити нити наjброjниjи, нити наjбогатиjи, нити наjутицаjниjи на свету. Међутим, православље jе зачин, коjи у малоj количини значи много. У шта ће се свет претворити ако тог зачина нема? У овом светлу треба гледати и све нападе коjима смо изложени. Због тога се и пишу тезе о „Небескоj Србиjи као путу од мита до геноцида“. Због тога се и индикуjу ратови међу православним народима, отуда и рат у Украjини. Отуда сатанизациjа Трећег Рима, сплеткарење балканских државица и нови крсташки поход Запада против Русиjе. Они коjи би да живот сведу само на корисно, свесни су снаге православља. Зато нас нападаjу. Зато покушаваjу да нас сломе, да не бисмо истраjали и истрпели. Ми њима не требамо, са нашим вредностима само им сметамо. Како jе ава Јустин закључио: „либералном боголиком човеку“ дозвољено jе све што ниjе забрањено земаљским законима. Систем прихватљивих моралних вредности темељи се на законима коjе доносе посланици у скупштини или jош горе на основу одредби директива коjе нам доносе белосветски комесари, а не на православно-хришћанском учењу о „човеколиком Богу“ и неопходности уздржања и покаjања као изразима божанских, моралних закона.

Ако jе православље со данашњег света, онда jе Небеска Србиjа со нашег, светосавског православља. Уколико се ње одрекнемо, одричемо се своjе вере. А данас се налазимо ту где jесмо управо због претходног, вишедецениjског одрицања и отпадања. Подређивали смо идеале Небеске Србиjе принципима увезених идеологиjа. До jуче jе то био комунизам, а данас неолиберализам.

Ми се не смемо савити пред овим ударима. Настављамо даље и пролазимо и кроз ове недаће. То jе поука коjу из овог тешког времена морамо извући. Ако хоћемо боље, држаћемо се Видовдана. Нећемо га трампити за неку ситну, текућу корист. Пре свега због тога, што jе наша историjска мисиjа jасна. Због те историjске мисиjе морамо истраjати. Морамо сачувати доброту, jер ћемо тако сачувати свет. На шта ће свет личити, ако у њему буду живели очеви коjи ће своjу децу остављати у шуми, зато што им jе остава празна. Не желимо да живимо у таквом друштву.

Завет коjи нам jе остао обавезуjе нас да будемо одговорни и према онима коjи су га до данашњих дана сачували и према онима коjи ће га после нас даље носити. Да будемо поштени очеви и брижне маjке. Да се водимо према томе шта jе добро, а не шта jе корисно. Упркос проблемима са коjима се срећемо. Упркос ситуациjи у коjоj се налазимо. Срећан нам празник. Живела Србиjа.

Извор: СРПСКИ КОД

Везане виjести:

Душан Пророковић: Колинда у земљи чуда – Jadovno 1941.

Да ли jе Тито имао договор са Павелићем да прикриjе усташке …

СВЕ ДОК ЈЕ СРПСКИХ СВЕТИЊА КОСОВО ЈЕ СРПСКА ЗЕМЉА

Косово – Јадовно 1941.