Dušan Marić: Vrisak male Mirjane

Ovako su mudžahedini silovali i ubili devetogodišnju srpsku devojčicu.

Mogu ti pričati koliko hoćeš, lakše mi je kad pričam, kao da čemer iz sebe izbacujem, ali ti svoju patnju, svoj užas od života koji živim, ne mogu opisti.

To se, brate moj rođeni, ne opisuje. To nesrećnik kojem je od Boga suđeno da bude nesrećan doživi i odnese sa sobom u grob.

Ovako svoju ispovest počinje Rada Dragićević iz Donje Bioče kod Ilijaša, koja je 28. decembra 1992. godine gledala kako joj mudžahedini siluju a zatim ubijaju devetogodišnju ćerkicu Mirjanu. –

Ne znam da li mi je teže kad mislim na te trenutke i kao da i sad slušam vrisak svoje Mirjane, ili kad povremeno zaboravim. Kad mislim na taj užas, dođe mi da poludim od bola i kajanja.

Grize me savest što sam živa, što nisam otišla sa svojim detetom. Izdala sam je.

Hiljadu puta pomislila sam da prekratim ove muke ali nisam imala snage da ostavim svoje drugo dete, sina Janka. A, opet, kad zaboravim, jedan mi zaborav, onda me izjede kajanje kako sam mogla da zaboravim.

I živim tako, razapeta između dva bola, između dve krivice, između dva kajanja. Živim a kao da me nema.

Duša bi mi sunce u kamen pretvorila, toliko je u njoj hladnoće i tuge. Te prednovogodišnje zore usnule meštane Donje Bioče probudila je iznenedna žestoka pucnjava. Kao da zemlja gori. Mirno planinsko seoce napala je po zlu čuvena Sedma muslimanska brigada, njen Drugi bataljon.

Belosvetski ološ. „Islamski ratnici“ , koje je miris prolivene hrišćanske krvi u Bosnu domamio iz Irana, Avganistana, Arabije, Pakistana… i njihova domaća sabraća po mržnji prema krstu. Arapski i domaći mudžahedini.

Nije se nesrećna Rada Dragićević, koja je u kući spavala zajedno sa svojom majkom Milojkom Draškić, tetkom Lenkom Skočo, devetogodišnjom ćerkicom Mirjanom i tri godine starijim sinom Jankom, čestito ni razbudila a meci su počeli da dobuju i po njihovom krovu. – Bilo je rano ujutro – priča, dok lomi prste na drhtavim rukama.

– Rado, puca se, probudi decu, čula sam majčin glas. Majka i tetka požurile su napolje. Ubrzo su ih sasekli rafali.Teško ranjene pale su na zemlju. Majka je ponovo vikala: „Rado čuvaj decu“. Jadna ja, nisam ih sačuvala.

Jedva da je Milojkin izbezumljeni glas utihnuo a u kuću Dragićevića upala su trojica mudžahedina. – Odmah sam videla da su stranci, i pre nego što su progovorili – seća se Rada tog zlojutra. – Dvojica su me ščepala rukama a treći je prošao pored mene. Uhvatio je Mirjanu. Srećom, samo nekoliko trenutaka ranije Janko je pobegao u drugu sobu i sakrio se ispod kreveta.

Nesrećna žena nemoćno je gledala kako zlikovac, zver u ljudskom obličju, kida komad po komad odeće sa majušnog tela njene, od sraha izbezumljene, devojčice. – Mirjana je vrištala i zvala me u pomoć. Pokušavala sam da se otmem ali nisam mogla, držali su me.

Gledala sam kako je siluju, iživljavaju se. Na kraju, kada su je zaklali, pustili su me.

Očajna, pala sam na svoje dete, koje je već bilo mrtvo. Htela sam da bar na kraju osjeti majčinski zagrljaj. Tada su pucali u mene. Ranjena sam u stomak i noge. Otišli su. Verovatno su pomislili da su i mene dokrajčili – kao kamen teški uzdasi otkidaju se sa usana, na koje se slivaju suze.

– Nisam gubila svest, mislila sam na Janka.

Ne znam koliko dugo sam, teško ranjena , ležala na podu pre nego što je stigla pomoć. Kada su čuli da je Donja Bioča napadnuta, srpski vojnici sa najbližih položaja pohitali su u pomoć i napadače proterali iz sela ali za Radu Dragićević bilo je kasno. Njena sloboda umrla je sa njenom Mirjanom. – Teško ranjenu prvo su me prebacili na Pale, zatim u Beograd, na VMA – nastavlja ispovest ova mučenica.

– Braća iz Srbije izlečila su moje telo ali duša je ostala živa rana. Uz sve brige, koje već dvanaest godina brine u izbeglištvu, Rada kaže da joj je najveća njen sin Janko.

-Gospode dragi, samo kad pomislim šta je nesrećnik tog jutra preživeo, koju patnju je to prokleto svitanje useklo u njegovu detinju dušu. Bogu hvala, pa je sačuvao zdrav razum, nije skrenuo sa pameti. Uspeo je da završi školu, sada je automehaničar. Najveća želja koju imam jeste da nađe posao i počne da radi, da postane svoj čovek.

A tog jutra, nesrećnica, nisam verovala da će mi preživeti, mislila sam da će mi dušmani oba krila odseći. Rada i Janko su u Bioči živeli još tri godine. A onda je došlo do pregovora u Dejtonu. Slobodan Milošević je olako zanemario more srpske tuge i brojne žrtve žrtve koje su pale u bitkama za odbranu Ilijaša i drugih delova Srpskog Sarajeva i u gluvo doba dejtonske noći potpisao da sve to predaje muslimanima.

Rada nije imala kud, Otišla je na grob svoje mezimice, još jednom ga suzama nakvasila, još jednom sveću zapalila, još jednom tamjanom okadila i pridružila se koloni od preko stotinu hiljada nesrećnika, koji su sa zavežljajem u rukama iz Sarajeva i okoline, iz svojih domova, krenuli u susret tuđini i neznanim izbegličkim svratištima.

Dragićevići su se zaustavili u blizini, u Milićima.

– Bilo mi je najvažnije da budem što bliže zavičaju i grobu svog deteta. Prvo smo se nastanili u selu Derventa a posle se preselili u Zaklopaču. Ali nije nam bilo suđeno ni tu da ostanemo, jer kuća je bila muslimanska, a oni su tržili da se iselimo. Prešli smo u Vlasenicu i tu sada živimo. Podstanari smo u kući jednog muslimana. Dobar je čovek, međutim do 1.maja moramo da se iselimo. Pod vedro nebo ne mogu a ne znam ni gde ću, ni šta ću.

Žive od plate koju Rada zaradi radeći u rastoranu „Zelena dolina“ u Han Pijesku. Janko je tri godine radio na jednoj privatnoj pilani, ali su mu od teškog rada stradala leđa, tako da je morao da napusti posao.

– Pomogli su mi ljudi u Han Pijesku, pomogli da preživimo i lakše bolujemo – kaže Rada. Najviše mi je pomogao Mile Terzić, vlasnik restorana u kojem radim. Zna moju muku…

Ponekad, kad smogne snage, Rada sedne u autobus i ode u Donju Bioču, na zgarište porodične kuće i grob svoje Mirjane. Sreta ljude, svoje dojučerašnje komšije, muslimane. Jedni se pozdrave, drugi sagnu glavu i prođu, treći ne kriju svoju mržnju.

Prošle godine prišao mi je jedan mlađi čovek, ne znam kako se zove i počeo da mi preti. Glasom iz kojeg je kuljala velika mržnja vikao je: „Kako ti smeš ovde da dođeš“.

I to je naša sudbina. I istina o ratu u Bosni i Hercegovini.

Nisu oni krivi što su rat izazvali i pobili naše najmilije, nego smo krivi mi što još uvek na grobove svoje dece dolazimo, što ih nismo zaboravili.

Iz knjige: „Bordo džemper moje majke“

Izvor: Fejsbuk stranica – Dušan Marić