Душан Марић: Врисак мале Мирјане

Овако су муџахедини силовали и убили деветогодишњу српску девојчицу.

Могу ти причати колико хоћеш, лакше ми је кад причам, као да чемер из себе избацујем, али ти своју патњу, свој ужас од живота који живим, не могу описти.

То се, брате мој рођени, не описује. То несрећник којем је од Бога суђено да буде несрећан доживи и однесе са собом у гроб.

Овако своју исповест почиње Рада Драгићевић из Доње Биоче код Илијаша, која је 28. децембра 1992. године гледала како јој муџахедини силују а затим убијају деветогодишњу ћеркицу Мирјану. –

Не знам да ли ми је теже кад мислим на те тренутке и као да и сад слушам врисак своје Мирјане, или кад повремено заборавим. Кад мислим на тај ужас, дође ми да полудим од бола и кајања.

Гризе ме савест што сам жива, што нисам отишла са својим дететом. Издала сам је.

Хиљаду пута помислила сам да прекратим ове муке али нисам имала снаге да оставим своје друго дете, сина Јанка. А, опет, кад заборавим, један ми заборав, онда ме изједе кајање како сам могла да заборавим.

И живим тако, разапета између два бола, између две кривице, између два кајања. Живим а као да ме нема.

Душа би ми сунце у камен претворила, толико је у њој хладноће и туге. Те предновогодишње зоре уснуле мештане Доње Биоче пробудила је изненедна жестока пуцњава. Као да земља гори. Мирно планинско сеоце напала је по злу чувена Седма муслиманска бригада, њен Други батаљон.

Белосветски олош. „Исламски ратници“ , које је мирис проливене хришћанске крви у Босну домамио из Ирана, Авганистана, Арабије, Пакистана… и њихова домаћа сабраћа по мржњи према крсту. Арапски и домаћи муџахедини.

Није се несрећна Рада Драгићевић, која је у кући спавала заједно са својом мајком Милојком Драшкић, тетком Ленком Скочо, деветогодишњом ћеркицом Мирјаном и три године старијим сином Јанком, честито ни разбудила а меци су почели да добују и по њиховом крову. – Било је рано ујутро – прича, док ломи прсте на дрхтавим рукама.

– Радо, пуца се, пробуди децу, чула сам мајчин глас. Мајка и тетка пожуриле су напоље. Убрзо су их сасeкли рафали.Тешко рањене пале су на земљу. Мајка је поново викала: „Радо чувај децу“. Јадна ја, нисам их сачувала.

Једва да је Милојкин избезумљени глас утихнуо а у кућу Драгићевића упала су тројица муџахедина. – Одмах сам видела да су странци, и пре него што су проговорили – сећа се Рада тог злојутра. – Двојица су ме шчепала рукама а трећи је прошао поред мене. Ухватио је Мирјану. Срећом, само неколико тренутака раније Јанко је побегао у другу собу и сакрио се испод кревета.

Несрећна жена немоћно је гледала како зликовац, звер у људском обличју, кида комад по комад одеће са мајушног тела њене, од сраха избезумљене, девојчице. – Мирјана је вриштала и звала ме у помоћ. Покушавала сам да се отмем али нисам могла, држали су ме.

Гледала сам како је силују, иживљавају се. На крају, када су је заклали, пустили су ме.

Очајна, пала сам на своје дете, које је већ било мртво. Хтела сам да бар на крају осјети мајчински загрљај. Тада су пуцали у мене. Рањена сам у стомак и ноге. Отишли су. Вероватно су помислили да су и мене докрајчили – као камен тешки уздаси откидају се са усана, на које се сливају сузе.

– Нисам губила свест, мислила сам на Јанка.

Не знам колико дуго сам, тешко рањена , лежала на поду пре него што је стигла помоћ. Када су чули да је Доња Биоча нападнута, српски војници са најближих положаја похитали су у помоћ и нападаче протерали из села али за Раду Драгићевић било је касно. Њена слобода умрла је са њеном Мирјаном. – Тешко рањену прво су ме пребацили на Пале, затим у Београд, на ВМА – наставља исповест ова мученица.

– Браћа из Србије излечила су моје тело али душа је остала жива рана. Уз све бриге, које већ дванаест година брине у избеглиштву, Рада каже да јој је највећа њен син Јанко.

-Господе драги, само кад помислим шта је несрећник тог јутра преживео, коју патњу је то проклето свитање усекло у његову детињу душу. Богу хвала, па је сачувао здрав разум, није скренуо са памети. Успео је да заврши школу, сада је аутомеханичар. Највећа жеља коју имам јесте да нађе посао и почне да ради, да постане свој човек.

А тог јутра, несрећница, нисам веровала да ће ми преживети, мислила сам да ће ми душмани оба крила одсећи. Рада и Јанко су у Биочи живели још три године. А онда је дошло до преговора у Дејтону. Слободан Милошевић је олако занемарио море српске туге и бројне жртве жртве које су пале у биткама за одбрану Илијаша и других делова Српског Сарајева и у глуво доба дејтонске ноћи потписао да све то предаје муслиманима.

Рада није имала куд, Отишла је на гроб своје мезимице, још једном га сузама наквасила, још једном свећу запалила, још једном тамјаном окадила и придружила се колони од преко стотину хиљада несрећника, који су са завежљајем у рукама из Сарајева и околине, из својих домова, кренули у сусрет туђини и незнаним избегличким свратиштима.

Драгићевићи су се зауставили у близини, у Милићима.

– Било ми је најважније да будем што ближе завичају и гробу свог детета. Прво смо се настанили у селу Дервента а после се преселили у Заклопачу. Али није нам било суђено ни ту да останемо, јер кућа је била муслиманска, а они су тржили да се иселимо. Прешли смо у Власеницу и ту сада живимо. Подстанари смо у кући једног муслимана. Добар је човек, међутим до 1.маја морамо да се иселимо. Под ведро небо не могу а не знам ни где ћу, ни шта ћу.

Живе од плате коју Рада заради радећи у расторану „Зелена долина“ у Хан Пијеску. Јанко је три године радио на једној приватној пилани, али су му од тешког рада страдала леђа, тако да је морао да напусти посао.

– Помогли су ми људи у Хан Пијеску, помогли да преживимо и лакше болујемо – каже Рада. Највише ми је помогао Миле Терзић, власник ресторана у којем радим. Зна моју муку…

Понекад, кад смогне снаге, Рада седне у аутобус и оде у Доњу Биочу, на згариште породичне куће и гроб своје Мирјане. Срета људе, своје дојучерашње комшије, муслимане. Једни се поздраве, други сагну главу и прођу, трећи не крију своју мржњу.

Прошле године пришао ми је један млађи човек, не знам како се зове и почео да ми прети. Гласом из којег је куљала велика мржња викао је: „Како ти смеш овде да дођеш“.

И то је наша судбина. И истина о рату у Босни и Херцеговини.

Нису они криви што су рат изазвали и побили наше најмилије, него смо криви ми што још увек на гробове своје деце долазимо, што их нисмо заборавили.

Из књиге: „Бордо џемпер моје мајке“

Извор: Фејсбук страница – Душан Марић