Dušan Kovačev: Zašto se Vojvodina stidi žrtava fašizma?

Vlast je ove godine sekularizovala komemoraciju organizovanu povodom sećanja na žrtve fašističke racije na novosadskom Štrandu. Kada je novosadski gradonačelnik jasno stavio do znanja da se neće obazirati na volju verskih organizacija, reakcija čelnih ljudi pokrajinske vlasti je nalikovala čuvenoj zen priči: nit šta videli, nit šta rekli, nit šta čuli. Time je nazjad problem postao vidljiv – suštinski izostanak interesovanja pokrajinske vlasti prema stvarnim antifašističkim tradicijama u Vojvodini.

“Resekularizacija” komemoracije

Već je bilo prilike da se javnost upozna s činjenicom kako su lokalne vlasti Novog Sada i okoline učestvovale u stvaranju kvazipijeteta prema okupacionoj istorijskoj hordi Osmanlija, i izjednačavanju istorijskih agresora i zločinaca sa stradalim braniocima i civilima u Sremu, na Vezircu[1]. Ni tada se vlasti nisu obazirale na naša reagovanja[2] o štetnosti tako nesavesnog odnosa prema žrtvama. Promocija plitkog sentimentalizma „multikulturalnosti“ ih je jedino zanimala, pa se i dalje sve više brukaju pred javnošću.

Igor Pavličić, današnji gradonačelnik Novog Sada tada o svom stavu prema žrtvama u Vojvodini nije ostavio autentičnog traga, ali novosadska gradska vlast jeste. Predsednik Skupštine Novog Sada, Aleksandar Jovanović, u vezi događaja na Vezircu, doslovno je rekao: „Uvek teba imati na umu da je najvažnije gledati u budućnost i ono što nas očekuje. Dolazak svake godine na ovo mesto jeste gledanje na prošlost, ali i na budućnost.[3]“ Budućnost je usledila veoma brzo – uvođenje turske diplomatije u unutrašnje stvari Srbije, u skladu s diplomatskim aktivnostima ministra inostranih poslova Vuka Jeremića[4].

Potpuni nehat prema uspomeni na naše žrtve, koji je povodom Vezirca „gurnut pod tepih“, eskalirao je nedavno ponovo u gradu kojeg su nekad zvali „Srpska Atina“, a povodom komemoracije kojom se obeležava sećanje na žrtve fašističke okupacije.
Potpuni nehat prema uspomeni na naše žrtve, koji je povodom Vezirca „gurnut pod tepih“, eskalirao je nedavno ponovo u gradu kojeg su nekad zvali „Srpska Atina“, a  povodom komemoracije kojom se obeležava sećanje na žrtve fašističke okupacije.

U vezi istorije pomenute komemoracije, važne podatke mi je dao dr Zvonimir Golubović, autor knjige „Racija u južnoj Bačkoj[5]“.  Naime, Komemoracija se održava svakog 23. januara, po rečima dr Golubovića, i datira od 1971. godine. Tada su svečano otkrivena dva spomenika. Prvi je spomenik žrtvama fašizma 1941-1945. godine s centralnom skulpturom „Porodica“, vajara Jovana Soldatovića, otkriven na obali Dunava u Novom Sadu, gde je mađarski okupator uklanjao tragove zločina bacajući tela zaklanih Novosađana pod dunavski led. Drugi spomenik, otkriven kod Čeneja, posvećen je Novosadskom partizanskom odredu čije akcije su fašističkim zločincima bile „povod“ za preduzimanje razbojničke racije.

Precizan broj žrtava fašističke orgije ne može se utvrditi, pošto je u pokolju poubijano mnogo ljudi koji su usled rata i okupacije izbegli iz Srema, Bačke i Banata u Novi Sad. O ovim ljudima nema pisanih tragova, ali su u raciji takođe likvidirani, zajedno sa svojim domaćinima. Među ovima je bilo naročito mnogo Jevreja. Imenom i prezimenom identifikovano je 3928 stradalih lica tokom racije, ali je žrtava sigurno bilo znatno više, tvrdi dr Golubović.

Prema svedočenju dr Golubovića, u doba SFRJ se Komemoracija održavala bez pomena, i redovno je počinjala u 16 časova, a čas održavanja je nekad pomeran radi uslova televizijskog prenosa.

Pre više od dve decenije, kada su vlasti odustale od zabrane javnog izvođenja verskih obreda, verski obredi obavljani  su u sklopu Komemoracije. Celokupnu Komemoraciju prenosila su sredstva javnog informisanja, i ona je ostala važna, živa uspomena antifašističke prošlosti grada. Pored ostalog, Komemoracijom je manifestovan jedinstveni stav protiv genocida Jevrejske verske zajednice i Srpske pravoslavne crkve, pripadnika nekoliko stradalih nacionalnih zajednica (Jevreja, Srba i Roma), nosilaca republičke, gradske i pokrajinske vlasti i javnih medija. To jest, tako je bilo sve donedavno.

Akontacija indulgencije

Bahata površnost gradskih vlasti ogleda se i u tome što sekularni deo manifestacije nazivaju „pomen“, a zatim u saopštenju govore o „molitvenom obeležavanju i podsećanju“ kojeg će održati verske zajednice dva dana kasnije. Komemoracija nije pomen. Uistinu, reč pomen označava bogoslužbenu radnju Crkve koja se obavlja radi spasenja duše pokojnog, a neumesno je stavljen u kontekst sekularne komemoracije saopštenjem kabineta gradonačelnika.
Istog dana kada je  Bačka eparhija[6] izdala saopštenje o održavanju pomena 23. januara, iz kabineta gradonačelnika je saopšteno da će „pomen“ žrtvama racije biti obavljen dva dana ranije, 21. januara. Saopštenje kabineta gradonačelnika izrazilo je „žaljenje što će se obeležavanje Novosadske racije održati u dva odvojena dana, kako je to saopštila Pravoslavna Eparhija bačka.[7]“ „Molitveno obeležavanje i podsećanje na ovaj strašni zločin, organizovano je ove godine kao i prethodne dve, pri čemu se Grad Novi Sad trudio da izađe u susret zahtevu Jevrejske opštine Novi Sad i Pravoslavne Eparhije bačke, ne uslovljavajući ničim datum i vreme ovog skupa, a preuzimajući na sebe celokupnu organizaciju kako je to uvek i bilo.“  Takođe, navedeno je i: „Nisu nam jasni razlozi koje u svom saopštenju navodi Pravoslavna Eparhija bačka za ovakav čin jer se obeležavanje organizuje na identičan način svake godine, pa i ove, a sadašnja gradska vlast nije niti jednim svojim postupkom dala povod za ovakvu odluku, naprotiv u poslednje dve i po godine vraćen je dobar deo imovine crkvi u samom centru grada i materijalno smo pomagali i pomažemo sve verske organizacije.“ Saopštenjem se Pavličićev kabinet obraća isključivo Eparhiji bačkoj, iako je jasno da je organizacija bogoslužbenog dela komemoracije dogovorena od strane Eparhije bačke „u saradnji sa Jevrejskom opštinom Novi Sad.[8]“

Danas Vojvodinu, punu oskrnavljenih i zapuštenih spomenika žrtvama i borbi protiv fašizma prepuštenih zaboravu, njena birokratija puni “spomen tablama” o obećanim investicijama. Na slici: ostaci ostataka spomenika Sonji Marinković.
Predstavnici Jevrejske zajednice su ipak odlučili da prisustvuju i komemoraciji 21. januara: „Smatram da bi bilo najbolje kada bi ovaj strašan događaj svi obeležili zajedno kako i dolikuje. Jevrejska opština će se zato založiti da ubuduće obeležavanje godišnjice racije bude jedinstveno – rekao je predsednik Jevrejske opštine Novi Sad Goran Levi[9].“

Naravno da su navodi iz kabineta gradonačelnika netačni, a verske zajednice su aktima gradskih vlasti stavljene pred svršen čin. Bahata površnost gradskih vlasti ogleda se i u tome što sekularni deo manifestacije nazivaju „pomen“, a zatim u saopštenju govore o „molitvenom obeležavanju i podsećanju“ kojeg će održati verske zajednice dva dana kasnije. Komemoracija nije pomen. Uistinu, reč pomen označava bogoslužbenu radnju Crkve koja se obavlja radi spasenja duše pokojnog, a neumesno je stavljen u kontekst sekularne komemoracije saopštenjem kabineta gradonačelnika.

U saopštenju kabineta gradonačelnika je izneto i krajnje bljutavo podsećanje vlasti kako je vratila „imovinu crkvi u samom centru grada“. Koji je smisao ovog podsećanja? Zar to što je Crkva ušla u posed sopstvene imovine znači da gradska vlast može komandovati njenim bogoslužbenim redom?

Iz saopštenja Eparhije bačke saznali smo da je gradska vlast prekršila raniji dogovor, ali smo saznali i sadržinu tog dogovora koja je gradonačelnikovom kabinetu „nejasna“: „Zbog nepoštovanja dogovora o načinu molitvenog obeležavanja Novosadske racije, prećutnog ukidanja Komisije za obeležavanje Novosadske racije i učestalog jednostranog menjanja datuma podsećanja na ovaj strašni zločin, bez ikakve konsultacije nadležnih gradskih struktura sa Eparhijom bačkom, Eparhija bačka neće učestvovati na komemorativnom skupu koji organizuje Grad Novi Sad 21. januara tekuće godine.“ Na žalost, ove činjenice su ignorisane od strane vojvođanskih medija.

Početak (dez)informisanja pokrajinske javnosti

Predsednik tzv. Vlade Vojvodine, Bojan Pajtić, koji jako dobro „ume da se čuva“ od situacija koje mogu da štete javnoj slici o njegovom ugledu, nije se ni pojavio ove godine na Komemoraciji da u ime pokrajinskog organa kojim predsedava položi venac na spomenik sugrađana koje su mađarski fašisti poubijali.
Dan uoči sekularne komemoracije kojeg je organizovala Pavličićeva vlast, RTV je saopštila vest: „Zbog nesuglasica, taj događaj grad i pravoslavna crkva obeležiće odvojeno, dok će ljudi koji su ga preživeli, Dunav narednih dana opet posmatrati zagledani u prošlost.[10]“ Naravno, „javni servis“ Vojvodine je propustio da obavesti Novosađane o razlogu odbijanja Eparhije bačke da održi pomen „u prisustvu vlasti“. Slično je postupio i novosadski Radio 021[11], ali je beogradska Politika[12] za razliku od medija Vojvodine prenela činjenice koje je saopštila Eparhija bačka. Pri tom, treba imati na umu da RTV nije gradska novosadska televizija, već javni servis Pokrajine, pa odgovornost za pogrešno i nepotpuno informisanje snosi i izvršna vlast pokrajinskog nivoa.

Predsednik tzv. Vlade Vojvodine, Bojan Pajtić, koji jako dobro „ume da se čuva“ od situacija koje mogu da štete javnoj slici o njegovom ugledu, nije se ni pojavio ove godine na Komemoraciji da u ime pokrajinskog organa kojim predsedava položi venac na spomenik sugrađana koje su mađarski fašisti poubijali.

U ime Skupštine Vojvodine, venac je položio njen predsednik Ištvan Pastor. Širi kontekst tog njegovog akta je vrlo neukusan, pošto je Pastor javnost nešto ranije obavestio da će uzeti pasoš, to jest državljanstvo susedne Mađarske, države čiji poredak omogućava da nekažnjeno,u dobrom zdravlju uživa slobodu komandant fašističkih ubica Novosađana, Šandor Kepiro, koji je i komandovao novosadskom racijom.
U ime Skupštine Vojvodine, venac je položio njen predsednik Ištvan Pastor[13]. Širi kontekst tog njegovog akta je vrlo neukusan, pošto je Pastor javnost nešto ranije obavestio da će uzeti pasoš, to jest državljanstvo susedne Mađarske[14], države čiji poredak omogućava da nekažnjeno,u dobrom zdravlju uživa slobodu komandant fašističkih ubica Novosađana, Šandor Kepiro[15], koji je i komandovao novosadskom racijom.  Što se ovog zločinca tiče, Zvonimir Golubović je potvrdio da je njemu suđeno dva puta zbog zločina u Novom Sadu. Prvi put, „procesuiran“ je od suda države kojom je komandovao Hitlerov saveznik, „nađmađarkormanjoš[16]“ Mikloš Horti. Sud kraljevine Ugarske, kojom je kao regent upravljao Horti, oslobodio je Kepira odgovornosti za zločine na jugu „Bačbodrogmeđe[17]“, simulirajući time sprovođenje „pravde“ u kraljevini bez kralja koja bi trebala da bude „raj[18]“. Kepira je kasnije ipak za njegove zločine osudilo pravosuđe NR Mađarske, ali se on potom uspešno krio i, po svemu sudeći, koristeći propise države čiji je građanin, usled „zastarelosti“ izvršenja kazne ipak izbegao pravdu. Danas u Budimpešti provodi svoje penzionerske dane, svedočeći da ratni zločini ipak zastarevaju, čak neuspešno pokušavši da tuži Efraima Zurofa, pošto je smatrao da mu je ovaj uvredio čast[19].

Spomen ploča na rodnoj kući Servo Mihalja u Zrenjaninu.
Medijski javni servis Vojvodine (RTV) „propustio“ je da objavi i vest o smrti čuvenog gestapovskog ubice iz Bačke Petera Egnera. Egner je umro u Argentini, kao slobodan čovek, u dubokoj strosti. Za razliku od RTV, ovu vest je preneo beogradski RTS i brojni drugi mediji na koje nema uticaja pokrajinska ili novosadska vlast[20]. Svojevremeno, kada se ovaj nacistički ubica umuljao među „stare Crvenčane“ da bi kao obišao svoj rodni grad u sred „tradicionalno multikulturalne“ Vojvodine, RTV je o tome izvestio, o čemu i danas postoji dostupan video zapis RTV[21]. Stoga potonje ćutanje RTV o Egnerovoj smrti ne može biti smatrano za previd.

U prilog zaključku da se radi o nesavesnosti RTV ukazuje i ranije ignorantsko izveštavanje pokrajinskog javnog servisa povodom skrnavljenja spomenika žrtvama fašizma u Žablju. Naime, kada je 2009. godine oštećen spomenik u Žablju, RTV je  o tome preneo vest (beogradskog) servisa Tanjug[22], bez ikakvog komentara. Na servisu RTV nisam uspeo naći ni kasniji komentar pomenutog događaja. Međutim, o tom događaju je prilog s komentarom pravovremeno objavio beogradski “Blic”, naglasivši: „Nije prvi put da se spomenici žrtvama racije iz 1942. godine nalaze na meti vandala. Spomenik u Novom Sadu je više puta oštećen poslednjih godina”[23].

Na problem stvarnog zapostavljanja kulturnog i antifašističkog nasleđa je još 2009. godine upozorio Vidovdan, povodom skandala koji se dogodio pokušajem predstavnika lokalne vlasti Zrenjanina da proglasi sabirni centar iz 1991. godine u Stajićevu za „koncentracioni logor“. Uprkos svemu, u tom gradu je spomenik banatskom borcu protiv fašizma – rodna kuća Servo Mihalja, prepuštena propasti.
Da li prećutkivanjem RTV namerno „anestezira“ medijsku javnost Novog Sada i  Vojvodine? Ignorantskom drskošću prema verskim organizacijama je vlast silom sekularizovala glavnu antifašističku komemoraciju u gradu, a Grad Novi Sad je prethodno eutanazirao sopstveno telo koje je imalo neuporedivo dužu tradiciju od brojnih  NVO Novog Sada koje se hvale da su antifašističke – Komisiju za obeležavanje Novosadske racije. Ni jedna od “antifašističkih” NVO Novog Sada nije se oglasila tim povodom, i ne bi čudilo da sutra steknu “moralo-političku” podobnost da njihovi predstavnici okupiraju organizovanje Komemoracije.

Pokrajinski javni servis sklon da javnost dezinformiše prećutkivanjem, iskrivljeno je predstavio paradu drskosti i neznanja novosadskih vlasti kao inat Eparhije i prećutao je smrt najvećeg živog nacističkog zločinca Vojvodine. Način na koji je opštoj atmosferi doprineo „tink-tank“ vojvođanskih autonomaša svojim komentarom[24], trebalo bi s jednakom pažnjom da procene i Jevreji i Srbi. U najavi (lidu) tog komentara stoji da je „obeležavanje Novosadske racije SPC iskoristila kako bi se živima osvetila preko mrtvih, u želji da se domogne `svoje upropašćene imovine`.”[25]

***

`Ajmo ambasadore u Žabalj…

Kada je u februaru 2011. godine posetio Žabalj, ambasador susedne Mađarske, Oskar Nikovic, čija Vlada je suprotno demokratskoj volji građana iskazanoj na referendumu najavila dodelu državljanstva tuđim građanima, propustio je da poseti spomenik žrtvama fašizma u tom mestu. Ta činjenica je ostala bez ikakvog komentara RTV. Na slici: Spomenik žrtvama fašističke racije 1942. godine kraj Žablja, rad Jovana Soldatovića
Kada je u februaru 2011. godine posetio Žabalj, ambasador susedne Mađarske, Oskar Nikovic, čija Vlada je suprotno demokratskoj volji građana iskazanoj na referendumu[26] najavila dodelu državljanstva tuđim građanima, propustio je da poseti spomenik žrtvama fašizma u tom mestu. Ta činjenica je ostala bez ikakvog komentara RTV. Medijski servis Vojvodine je izvestio javnost da su roditelji mađarskog ambasadora živeli u ovom mestu, o mogućnostima obnove rimokatoličke crkve u tom mestu „gde su se razmatrale mogućnosti pronalaženja sredstava za njenu obnovu, jer je objekat u veoma lošem stanju”. Prema izveštavanju RTV[27], “tom prilikom, ambasador se upoznao sa poljoprivrednim, industrijskim i turističkim potencijalima opštine Žabalj, i nadležnima obećao svoju pomoć po pitanju pronalaženja partnerske opštine u Mađarskoj”.

Poseta Spomeniku žrtvama fašizma kraj Žablja (takođe delo Soldatovića) u ovom mestu nije pomenuta, jer posete nije ni bilo, usled čega je odmah protestovalo “Memorijalno društvo Racija 1942.” iz Čuruga, koje je već 12. 2. 2011. godine uputilo ambasadoru otvoreno pismo[28] o tome. Pismo je ostalo bez odgovora. Ali, o činjenicama vezanim za to ambasadora nije trebalo unapred podsećati. Zahvaljujući tom veoma obzirno sastavljenom pismu, saznali smo kakav je odnos mađarskog ambasadora prema žrtvama fašizma u Žablju: “…ostao (je) gorak utisak zbog nespretno organizovanih segmenata Vaše posete. Pored pomenutog posetili ste i spomenik mađarskim civilnim žrtvama 1944/45, što je za svaku pohvalu. Neprincipijelno je što tom prilkom niste posetili i mesta stradanja srpskih i nemađarskih, takođe civilnih žrtava Racije 1942. Posebno je intrigantna činjenica, da su zločini nad tim nedužnim žrtvama izvršeni za vreme mađarske civilne, a ne vojne uprave.”

“Memorijalno društvo Racija 1942.” iz Čuruga, koje je već godine uputilo ambasadoru otvoreno pismo o tome. Pismo je ostalo bez odgovora.Na slici: Spomenik žrtvama fašističke racije 1942. kraj Čuruga, rad Jovana Soldatovića.
Iz otvorenog pisma Udruženja saznajemo da je ambasador Nicovic, pored Žablja, posetio i Čurug, što RTV nije uopšte naveo: “Iskreno se nadamo da je ovakav propust učinjen nenamerno i da možda od strane Vašeg protokola i predstavnika Opštine Žabalj, niste upoznati sa navedenim specifičnostima. Iznenađeni smo i činjenicom da je Vaša poseta medijski neprofesionalno ispraćena. Nigde u medijima nije pomenuta Vaša poseta Čurugu.” Naravno, ministar inostranih poslova Srbije, Vuk Jeremić, u čijoj nadležnosti bi trebala da bude spoljna politika Srbije, o tome verovatno “nije obavešten”. Da jeste, zbog postupanja mađarskog ambasadora bi “sigurno” uputio diplomatsku notu. Što se medija tiče, RTV se ipak “smilovala“ i objavila vest agencije Beta o otvorenom pismu Udruženja iz Čuruga, bez ikakvog vlastitog komentara i video priloga[29]. Beta (čije sedište je u Beogradu) očigledno bolje poznaje prilike u Vojvodini od njenog vlastitog javnog informativnog servisa.

Gradonačelnik Žablja, Branko Stajić Nicovica nije morao voditi na Tisu, mogao je ambasadora odvesti u prigodnu posetu u objekat preko puta rimokatoličke crkve Snežne Gospe, t.j. u pravoslavnu crkvu gde su Žabaljski novomučenici oslikani. RTV zna da roditelji ambasadora potiču iz Žablja, a iz izveštaja RTV o njegvoj poseti vidi se da odlično govori srpski jezik[30], pa nije verovatno da je “neobavešten” o antifašističkim tradicijama Žablja, niti o događajima iz racije u južnoj Bačkoj. Jer, ova racija je među žabaljskim Mađarima i Srbima katastrofalno i trajno narušila međunacionalne odnose.

Kompromitovanje antifašističkih tradicija Vojvodine

Ako je zaista cilj “da preventivno delujemo na sve probleme”, zašto je to “preventivno delovanje” izostalo kad je u posetu Crvenki došao nacistički zločinac Peter Egner?

Zašto se za to saznalo tek post hoc i zašto za ovo niko nije odgovarao? Zašto niko ne reaguje na ignorantsko izveštavanje RTV?

Zašto niko nije reagovao kad je mađarski ambasador prilikom posete Žablju i Čurugu ignorisao spomenike žrtvama fašizma? Ko su, dakle, u Vojvodini stvarni “Fariseji” danas?
Što se tiče postupaka Crkve, mora se imati u vidu postojanje niza važnih crkvenih propisa koji joj nalažu poštovanje vlasti[31]. Međutim, Komemoracija žrtvama racije u Novom Sadu je izuzetno važan događaj za celu Vojvodinu da bi Crkva ćutala na njeno narušavanje. Značaj te Komemoracije daleko prevazilazi sve političke podele. Na žalost, nesavesno i ignorantsko ponašanje pokrajinskih vlasti i medija jasno pokazuje koliko je birokratizacija otuđila narod od onih koji vladaju, a i koliko se vojvođansko novinarstvo stidi antifašističkih tradicija Drugog svetskog rata. Ili, u Vojvodini treba da opstane jedan jedini “politički podoban” vid antifašističkog ponašanja –  natrljavanje nosa Crkvi i srpskom narodu zbog „neonacističkih“ ispada novosadskih pankera koji imitiraju britanske “skinhedse”?

Naravno, predsednika tzv. Vlade Vojvodine u ovogodišnjim događajima vezanim za žrtve fašizma uopšte nije bilo, iako je ranije položio venac žrtvma NATO bombardovanja Novog Sada[32], iako ga je Srpska pravoslavna crkva odlikovala[33], i iako je jedini pripadnik pokrajinske vlasti koji je sopstvenim imenom na epigramu ukrasio jedan pravoslavni hram[34] izgrađen „našim novcima“. Bojan Pajtić bi pred Vladikom bačkim sigurno uspeo bolje da se izrazi od predsednika Skupštine Vojvodine koji je izjavio da je prioritet u odnosima sa Crkvom   “…očuvanje tradicionalnog vojvođanskog miljea”[35]. Uostalom, ako je zaista cilj “da preventivno delujemo na sve probleme[36]”, zašto je to “preventivno delovanje” izostalo kad je u posetu Crvenki došao nacistički zločinac Egner? Zašto se za to saznalo tek post hoc i zašto za ovo niko nije odgovarao? Zašto niko ne reaguje na ignorantsko izveštavanje RTV? Zašto niko nije reagovao kad je mađarski ambasador prilikom posete Žablju i Čurugu ignorisao spomenike žrtvama fašizma? Ko su, dakle, u Vojvodini stvarni “Fariseji” danas?

Kultura koja podržava „nacionalno pomirenje“ bivših okupacionih sila a zapostavlja sopstvene stvarne antifašističke tradicije, naše društvo će svesti na „multipraktik“ koristan samo stranim i domaćim špekulantima. Pod ovakvom vlašću, nekad ponosno društvo građana i seljaka Vojvodine se na žalost pretvara u družinu tužnih cirkuzanata i uličnih verglaša – prosjaka “Mitelojrope”. Na slici: oskrnavljeni spomenik Žarku Turinskom u Zrenjaninu.
Na problem stvarnog zapostavljanja kulturnog i antifašističkog nasleđa je još 2009. godine upozorio Vidovdan[37], povodom skandala koji se dogodio pokušajem predstavnika lokalne vlasti Zrenjanina da proglasi sabirni centar iz 1991. godine u Stajićevu za „koncentracioni logor“[38]. Uprkos svemu, u tom gradu je spomenik banatskom borcu protiv fašizma – rodna kuća Servo Mihalja, prepuštena propasti[39].

Danas Vojvodinu, punu oskrnavljenih i zapuštenih spomenika žrtvama i borbi protiv fašizma prepuštenih zaboravu, njena birokratija puni “spomen tablama” o obećanim investicijama koje najavljuje pokrajinsko Izvršno veće (takozvana Vlada), i razni pokrajinski fondovi u saranji sa IPA fondovima, EBRD i EU. Neugodne uspomene se ignorišu i prepuštaju korovu, a pažnju javnosti pokrajinska birokratija skreće na “plekane table” na kojima su ispisane šarene laže za sve nezapsleniji i siromašniji narod prevarene Vojvodine. Verovatno je zato danas Vojvodina prepuna provokatora novog svetskog poretka, čiji posao je da stave brkove “Hitlera iz našeg sokaka[40]” između obraza svakog ko ima kritički stav prema realnosti u koju su Vojvodinu dovele “evroatlantske integracije”, i ignorisanje našeg stvarnog antifašističkog nasleđa.

“Po delima njihovim poznaćete ih”, opominju reči Svetog Jevanđelja. Ćutanje, slepilo i zatvaranje ušiju za realnost čine da gradonačelnik Novog Sada, predsednik Skupštine Vojvodine i predsednik tzv. vojvođanske Vlade samo na prvi pogled podsećaju na mudrost Mizaru, Kizaru i Ivazaru iz čuvene zen priče[41]. Naopaka politika onih koji presudno utiču na kulturu u Vojvodini neće nikad razviti istinski otvoreno i multikulturno građansko društvo. Naprotiv, ona je krajnje ozbiljna opasnost i pretnja da ga u temeljima razruši.

ZAHVALNOST za pomoć koju su mi pružili ličnim svedočenjem i pružanjem uvida u činjenice, želim da iskažem dr Zvonimiru Goluboviću i g. Milanu Radomiru, predsedniku “Memorijalnog društva Racija 1942.”

[1] Kovačev, Dušan – Spomenik na Vezircu, NSPM, 17. 3. 2009. Kovačev, Dušan – Opet o Vezircu , NSPM, 13. 5. 2009. Stojanović, D, Spomenik i za zločine, Večernje novosti, 29. 12. 2008, Godišnjica bitke na Vezircu, 18. 8. 2008. godine , Laketić, M; Spomenik Turcima podelio javnost; Blic, Vojvodina, 15. 3. 2009. S. S – Spomenik podiže prašinu razdora, Građanski list, 5. 8. 2009. Kovačev, Dušan – Pomirenja u Orijent ekspresu, NSPM, 21. 8. 2009.  Nakon ovoga, javnosti se otkrila sva podatnost domaće spoljne politike prema reosmanizovanoj turskoj politici, a javnim istupanjem dr Darka Tanaskovića je diplomatska struka upoznala srpsku javnost sa procesom razvoja savremenog turskog neoosmanizma i dokrtinom strateške dubine kojom ova država namerava da se „vrati“ u politiku Balkana prisvojivši istorijske tradicije otomanskog sultanata iako se ataturkov režim nje odrekao.

[2] Tada sam preporučio: „Gospodine Pavličiću, nemojte molim Vas podizati spomenik krvničkoj hordi čiji su ratni drugovi u crno zavili Srem. Nećemo biti ni više „multi“ ni još „evropskiji“, niti ćemo izgubiti budućnost ako se ne oduševljavamo senima ubica praotaca mnogih Vojvođana.“ Čak godinu dana pre mene, oglasio se novosadski odbornik Radovan Jokić (tada odbornik grupe građana Maje Gojković) i poručio povodom događaja na Vezircu:  „Turska vojska je pobila 10.000 ljudi prilikom povlačenja – rekao je Jokić na sednici Skupštine, obraćajući se predlagačima. – Na javnu raspravu ste stavili inicijativu za uklanjanje spomenika Jaši Tomiću, pa bi bilo u redu da pitate Novosađane šta misle o ideji da se podigne spomenik turskoj pošasti. Smatramo da je to neprimereno, jer se radi o vojsci koja je te dve godine činila stravične zločine nad lokalnim stanovništvom.“ Istoričar Žarko Dimić poručio je da je „u najmanju ruku neobično, čak i degutantno podignuti spomenik turskoj vojsci koja je palila i ubijala svuda po Sremu“ (izvori za izvode navedeni gore).

[3] Milosavljević, Z – Začetak duha pomirenja svih žrtava,  Dnevnik 5. 8. 2009, Novi Sad.

[4] Kljakić, Ljubomir: “Treba da obrađujemo svoj vrt” (II deo) 10. 6. 2011, Kovačev, Dušan: Rezюme diplomatii Vuka Eremiča, Fond Slobodan Jovanović, 15. 9. 2011.

[5] Golubović, dr Zvonimir – Racija u južnoj Bačkoj, Istorijski muzej Vojvodine, Novi Sad, 1991.

[6] Saopštenje za javnost Eparhije Bačke povodom obeležavanja Novosadske racije 2011. godine, 19. 1. 2011.

[7] Obeležavanje novosadske racije, 19. 1. 2011. Zvanični sajt Grada Novog Sada.

[8] Saopštenje za javnost Eparhije Bačke povodom obeležavanja Novosadske racije 2011. godine, 19. 1. 2011.

[9] Grad i danas odaje pomen žrtvama racije, Radio 021.

[10] Podsećanje na raciju, RTV, 20. 1. 2011.

[11] Grad i danas odaje pomen žrtvama racije, Radio 021.

[12] Mijušković, Miroljub, – Tri pomena žrtvama novosadske racije, Politika, 20. 1. 2011.

[13] Novi Sad obeležio godišnjicu racije, RTV, 21. 1. 2011.

[14] Ištvan Pastor: Uzeću Mađarski pasoš, Večernje Novosti, 16. 1. 2011. godine. Tokom intervjua je Pastor najavio da će iskoristiti pravo na mađarsko državljanstvo, koje mu je dala mađarska Vlada: „Uzimanje državljanstva se moglo očekivati od pripadnika mađarske zajednice kao još jedan dokaz pripadnosti mađarskoj naciji. To ništa nije novo, jer to rade Srbi van Srbije ili Hrvati van Hrvatske.“ Pastor je privrženik demokratskih pravila, što je jasno izrazio na primer u vezi uvođenja crnogorskog jezika u opštini Mali Iđoš: „Zašto ne bi bio uveden crnogorski kada je to po svim demokratskim pravilima.“ Međutim, on nije odgovorio zašto saučestvuje u kršenju izričite, po demokratskim principima direktno izražene demokratske volje mađarske nacije, kojana referendumu 2004. godine nije prihvatila da Mađari koji žive van matice dobiju državljanstvo ove republike. Referendum o tom pitanju u međuvremenu nije ponovljen. Vidi: Mađarska: referendum nije uspeo, B92, 6. 12. 2004. Uprkos tome što ova ideja nije dobila nikakvu demokratsku podršku mađarske nacije, njen Parlament je ipak usvojio zakon kojim je dopustio stranim građanima mađarskog porekla da dobiju ono za šta njihova nacija demokratski nije raspoložena. Vidi: Beta – mađarska za zakon o državljanstvu, B92, 26. 5. 2010.

[15] Criminals of War, Sandro Kepiro, Nazi war crimes, 5. 1. 2008. Kepiro was a Hungarian gendarmerie officer who participated in one of the worst mass murders of World War Two at Novi Sad, Serbia (January 1942). Over a period of three days, 1200 people (predominantly Jewish) were round up and shot along the shores of the Danube.  Their bodies were dumped into the frozen waters.He has been convicted twice of for his role in this crime, but never sent to jail (politics). Top ten nazis still alive, The state of Jews, Pravda pokrenuta slučajem Dr Šandor Kepiro, Grad Novi Sad, 13. 12. 2010. Međutim, Kepiro je tužio Efraima Zurofa: – Šandor Kepiro tužio Efraima Zurofa, B92, 13. 12. 2010.

[16] Mađ. „Vođa Velike Mađarske“, prim. aut.

[17] Formalni naziv županije u Kraljevini Ugarskoj, u čijem sastavu se nalazio Novi Sad i južna Bačka.

[18] Jedna od važnih parola revanšističke politike Regenta Kraljevine Ugarske admirala Mikloša Hortija bila je: „Mala Mađarska je ništa, Velika Mađarska je raj“

[19] Šandor Kepiro tužio Efraima Zurofa, Večernje Novosti, 13. 12. 2010, Laketić, M, Veličkovi, P. Z. Borcu za ljudska prava sude po tužbi naciste, Blic, 15. 10. 2010. , Efraim Zurof oslobođen od tužbe Pandora Kepira, Nadlanu, 16. 12. 2010.

[20] Vrlo brzo nakon odražvanja komemoracije, u Argentini je umor Peter Egner, gestapovski ubica, koji je bio saizvršilac Šandora Kepiro u zločinu nad Novosađanima: Umro Peter Egner, RTS, 31. 1. 2011. RTV je propustio da Vojvodini objavi vest o smrti ovog nacističkog zlikovca. O istom događaju izvestile su srpske informativne agencije i skoro svi srpski mediji. Na pr: Umro Peter Egner – Smrt brža od pravde, Mondo, 31. 1. 2011., Umro Peter Egner, Vesti.rs, 31. 1. 2011., Umro Peter Egner, in4s, 31. 1. 2011. Beta – Umro osumnjičeni ratni zločinac Peter Egner, Blic, 31. 1. 2011.

[21] Zločinac Egner 10 maja bio u Crvenki.

[22] Tanjug – Ukraden spomenik žrtvama racije u Žablju, RTV, 6. 10. 2009.

[23] Ukrali spomenik od šest tona, Blic, 7. 10. 2011.

[24] Kaliterna, Tamara – Bogumili i fariseji bogu mili, Autonomija info, 30. 1. 2011.

[25] Ibidem

[26] Mađarska: referendum nije uspeo, B92, 6. 12. 2004.

[27] Mađarski ambasador u Žablju, RTV, 11. 2. 2011.

[28] Memorijalno društvo Racija 1942. – Otvoreno pismo Oskaru Nikoviću, ambasadoru Republike Mađarske u Srbiji.

[29] Kritike mađarskom ambasadoru zbog posete Žablju, RTV, 13. 2. 2011.

[30] Mađarski ambasador u Žablju, RTV, 11. 2. 2011.

[31] Ibidem.  “Naš zajednički cilj jeste očuvanje građanskog i verskog mira i razumevanja, kao i saradnja na svemu što je dobro i što je zasnovano na tradicionalnim hrišćanskim vrednostima. I u saradnji sa Skupštinom AP Vojvodine, to će biti naš imperativ. ”

[32] Dr Bojan Pajtić položio venac na spomen ploču Olegu Nasovu, Sajt Valde Vojvodine, 24. 3. 2010.

[33] Radi se o ordenu Sv. Arsenija Sremca. Vidi: Krušedol – saborovanje koje traje pola milenijuma, Politika, 21. 1. 2011.

[34] Potomci dobrovoljaca iz Gornje Rogatice dobili Crkvu, RTV, 27. 18. 2011.,  Stanovnici Gornje Rogatice dobili su pravoslavni hram (video prilog).

[35] Predsednik Skupštine AP Vojvodine Šandor Egereši razgovarao sa Episkopom bačkim Irinejem, Zvanični sajt SPC, 3. 2. 2011.

[36] Ibidem.

[37] Spasojević, Ljubiša – Termopilski klanac u banatskoj ravnici, Vidovdan, 27. 10. 2009.

[38] Pavlović, Jovanka: Istina o sabirnim centrima u Stajićevu i Torku, NSPM, 16. 9. 2009. Pavkov, Dragoslav – Hrvatski veterani ipak neće doći, NSPM, 3. 10. 2009.  Pudar, M – Glađu traže ostavku Aleksandra Martona, Danas, 3. 9. 2009. Beta – Marton: U subotu spomen obeležje na logoru u Stajićevu, RTV, 15. 10. 2009. Beta – Čanak podržao postavljanje spomen obeležja u Stajićevu, RTV, 7. 9. 2009. Tanjug, Glas Slavonije – Otkazan dolazak članova udruženja Vukovar 1991, RTV, 2. 10. 2009. Ovom događaju je “TV Raskršća” u to doba posvetila posebnu pažnju. Pogledaj video emisije “Istina ili pomirenje”.

[39] Zašto se obrušio krov rodne kuće Servo Mihalja, Zrenjanin – Nebriga prema nasleđu, 13. 1. 2011. Tužnom ironijom sudbine, pomenuti događaj se desio tek nedelju dana posle zatvaranja zrenjaninske fabrike IPOK (ranije “IPOK Servo Mihalj), nekada najveće fabrike hrane u SFR Jugoslaviji. Videti: Uprkos protivljenju radnika, počela sudska prodaja imovine industrije prerađevina od kukuruza, Zrenjanin, 20. 1. 2011. O Servo Mihalju i IPK “Servo Mihalj” videti podatke u arhivi sajta “Zrenjanistika”

[40] Petrović Zoran – Selo Sakule, a u Banatu, 1969. Na osnovu jedne celine iz ove knjige je reditelj Vladimir Tadej je 1975. godine snimio telenovelu „Hitler iz našeg Sokaka“ po scenariju kojeg je napisao zajedno sa Zoranom Petrovićem, čuvenim beogradskim slikarom rodom iz istoimenog sela.

[41] Legenda o tri mudra majmuna, iz VIII veka.

Izvor: SRPSKA MREŽA