Душан Ковачев: Зашто се Војводина стиди жртава фашизма?

Власт је ове године секуларизовала комеморацију организовану поводом сећања на жртве фашистичке рације на новосадском Штранду. Када је новосадски градоначелник јасно ставио до знања да се неће обазирати на вољу верских организација, реакција челних људи покрајинске власти је наликовала чувеној зен причи: нит шта видели, нит шта рекли, нит шта чули. Тиме је назјад проблем постао видљив – суштински изостанак интересовања покрајинске власти према стварним антифашистичким традицијама у Војводини.

“Ресекуларизација” комеморације

Већ је било прилике да се јавност упозна с чињеницом како су локалне власти Новог Сада и околине учествовале у стварању квазипијетета према окупационој историјској хорди Османлија, и изједначавању историјских агресора и злочинаца са страдалим браниоцима и цивилима у Срему, на Везирцу[1]. Ни тада се власти нису обазирале на наша реаговања[2] о штетности тако несавесног односа према жртвама. Промоција плитког сентиментализма „мултикултуралности“ их је једино занимала, па се и даље све више брукају пред јавношћу.

Игор Павличић, данашњи градоначелник Новог Сада тада о свом ставу према жртвама у Војводини није оставио аутентичног трага, али новосадска градска власт јесте. Председник Скупштине Новог Сада, Александар Јовановић, у вези догађаја на Везирцу, дословно је рекао: „Увек теба имати на уму да је најважније гледати у будућност и оно што нас очекује. Долазак сваке године на ово место јесте гледање на прошлост, али и на будућност.[3]“ Будућност је уследила веома брзо – увођење турске дипломатије у унутрашње ствари Србије, у складу с дипломатским активностима министра иностраних послова Вука Јеремића[4].

Потпуни нехат према успомени на наше жртве, који је поводом Везирца „гурнут под тепих“, ескалирао је недавно поново у граду којег су некад звали „Српска Атина“, а поводом комеморације којом се обележава сећање на жртве фашистичке окупације.
Потпуни нехат према успомени на наше жртве, који је поводом Везирца „гурнут под тепих“, ескалирао је недавно поново у граду којег су некад звали „Српска Атина“, а  поводом комеморације којом се обележава сећање на жртве фашистичке окупације.

У вези историје поменуте комеморације, важне податке ми је дао др Звонимир Голубовић, аутор књиге „Рација у јужној Бачкој[5]“.  Наиме, Комеморација се одржава сваког 23. јануара, по речима др Голубовића, и датира од 1971. године. Тада су свечано откривена два споменика. Први је споменик жртвама фашизма 1941-1945. године с централном скулптуром „Породица“, вајара Јована Солдатовића, откривен на обали Дунава у Новом Саду, где је мађарски окупатор уклањао трагове злочина бацајући тела закланих Новосађана под дунавски лед. Други споменик, откривен код Ченеја, посвећен је Новосадском партизанском одреду чије акције су фашистичким злочинцима биле „повод“ за предузимање разбојничке рације.

Прецизан број жртава фашистичке оргије не може се утврдити, пошто је у покољу поубијано много људи који су услед рата и окупације избегли из Срема, Бачке и Баната у Нови Сад. О овим људима нема писаних трагова, али су у рацији такође ликвидирани, заједно са својим домаћинима. Међу овима је било нарочито много Јевреја. Именом и презименом идентификовано је 3928 страдалих лица током рације, али је жртава сигурно било знатно више, тврди др Голубовић.

Према сведочењу др Голубовића, у доба СФРЈ се Комеморација одржавала без помена, и редовно је почињала у 16 часова, а час одржавања је некад померан ради услова телевизијског преноса.

Пре више од две деценије, када су власти одустале од забране јавног извођења верских обреда, верски обреди обављани  су у склопу Комеморације. Целокупну Комеморацију преносила су средства јавног информисања, и она је остала важна, жива успомена антифашистичке прошлости града. Поред осталог, Комеморацијом је манифестован јединствени став против геноцида Јеврејске верске заједнице и Српске православне цркве, припадника неколико страдалих националних заједница (Јевреја, Срба и Рома), носилаца републичке, градске и покрајинске власти и јавних медија. То јест, тако је било све донедавно.

Аконтација индулгенције

Бахата површност градских власти огледа се и у томе што секуларни део манифестације називају „помен“, а затим у саопштењу говоре о „молитвеном обележавању и подсећању“ којег ће одржати верске заједнице два дана касније. Комеморација није помен. Уистину, реч помен означава богослужбену радњу Цркве која се обавља ради спасења душе покојног, а неумесно је стављен у контекст секуларне комеморације саопштењем кабинета градоначелника.
Истог дана када је  Бачка епархија[6] издала саопштење о одржавању помена 23. јануара, из кабинета градоначелника је саопштено да ће „помен“ жртвама рације бити обављен два дана раније, 21. јануара. Саопштење кабинета градоначелника изразило је „жаљење што ће се обележавање Новосадске рације одржати у два одвојена дана, како је то саопштила Православна Епархија бачка.[7]“ „Молитвено обележавање и подсећање на овај страшни злочин, организовано је ове године као и претходне две, при чему се Град Нови Сад трудио да изађе у сусрет захтеву Јеврејске општине Нови Сад и Православне Епархије бачке, не условљавајући ничим датум и време овог скупа, а преузимајући на себе целокупну организацију како је то увек и било.“  Такође, наведено је и: „Нису нам јасни разлози које у свом саопштењу наводи Православна Епархија бачка за овакав чин јер се обележавање организује на идентичан начин сваке године, па и ове, а садашња градска власт није нити једним својим поступком дала повод за овакву одлуку, напротив у последње две и по године враћен је добар део имовине цркви у самом центру града и материјално смо помагали и помажемо све верске организације.“ Саопштењем се Павличићев кабинет обраћа искључиво Епархији бачкој, иако је јасно да је организација богослужбеног дела комеморације договорена од стране Епархије бачке „у сарадњи са Јеврејском општином Нови Сад.[8]“

Данас Војводину, пуну оскрнављених и запуштених споменика жртвама и борби против фашизма препуштених забораву, њена бирократија пуни “спомен таблама” о обећаним инвестицијама. На слици: остаци остатака споменика Соњи Маринковић.
Представници Јеврејске заједнице су ипак одлучили да присуствују и комеморацији 21. јануара: „Сматрам да би било најбоље када би овај страшан догађај сви обележили заједно како и доликује. Јеврејска општина ће се зато заложити да убудуће обележавање годишњице рације буде јединствено – рекао је председник Јеврејске општине Нови Сад Горан Леви[9].“

Наравно да су наводи из кабинета градоначелника нетачни, а верске заједнице су актима градских власти стављене пред свршен чин. Бахата површност градских власти огледа се и у томе што секуларни део манифестације називају „помен“, а затим у саопштењу говоре о „молитвеном обележавању и подсећању“ којег ће одржати верске заједнице два дана касније. Комеморација није помен. Уистину, реч помен означава богослужбену радњу Цркве која се обавља ради спасења душе покојног, а неумесно је стављен у контекст секуларне комеморације саопштењем кабинета градоначелника.

У саопштењу кабинета градоначелника је изнето и крајње бљутаво подсећање власти како је вратила „имовину цркви у самом центру града“. Који је смисао овог подсећања? Зар то што је Црква ушла у посед сопствене имовине значи да градска власт може командовати њеним богослужбеним редом?

Из саопштења Епархије бачке сазнали смо да је градска власт прекршила ранији договор, али смо сазнали и садржину тог договора која је градоначелниковом кабинету „нејасна“: „Због непоштовања договора о начину молитвеног обележавања Новосадске рације, прећутног укидања Комисије за обележавање Новосадске рације и учесталог једностраног мењања датума подсећања на овај страшни злочин, без икакве консултације надлежних градских структура са Епархијом бачком, Епархија бачка неће учествовати на комеморативном скупу који организује Град Нови Сад 21. јануара текуће године.“ На жалост, ове чињенице су игнорисане од стране војвођанских медија.

Почетак (дез)информисања покрајинске јавности

Председник тзв. Владе Војводине, Бојан Пајтић, који јако добро „уме да се чува“ од ситуација које могу да штете јавној слици о његовом угледу, није се ни појавио ове године на Комеморацији да у име покрајинског органа којим председава положи венац на споменик суграђана које су мађарски фашисти поубијали.
Дан уочи секуларне комеморације којег је организовала Павличићева власт, РТВ је саопштила вест: „Због несугласица, тај догађај град и православна црква обележиће одвојено, док ће људи који су га преживели, Дунав наредних дана опет посматрати загледани у прошлост.[10]“ Наравно, „јавни сервис“ Војводине је пропустио да обавести Новосађане о разлогу одбијања Епархије бачке да одржи помен „у присуству власти“. Слично је поступио и новосадски Радио 021[11], али је београдска Политика[12] за разлику од медија Војводине пренела чињенице које је саопштила Епархија бачка. При том, треба имати на уму да РТВ није градска новосадска телевизија, већ јавни сервис Покрајине, па одговорност за погрешно и непотпуно информисање сноси и извршна власт покрајинског нивоа.

Председник тзв. Владе Војводине, Бојан Пајтић, који јако добро „уме да се чува“ од ситуација које могу да штете јавној слици о његовом угледу, није се ни појавио ове године на Комеморацији да у име покрајинског органа којим председава положи венац на споменик суграђана које су мађарски фашисти поубијали.

У име Скупштине Војводине, венац је положио њен председник Иштван Пастор. Шири контекст тог његовог акта је врло неукусан, пошто је Пастор јавност нешто раније обавестио да ће узети пасош, то јест држављанство суседне Мађарске, државе чији поредак омогућава да некажњено,у добром здрављу ужива слободу командант фашистичких убица Новосађана, Шандор Кепиро, који је и командовао новосадском рацијом.
У име Скупштине Војводине, венац је положио њен председник Иштван Пастор[13]. Шири контекст тог његовог акта је врло неукусан, пошто је Пастор јавност нешто раније обавестио да ће узети пасош, то јест држављанство суседне Мађарске[14], државе чији поредак омогућава да некажњено,у добром здрављу ужива слободу командант фашистичких убица Новосађана, Шандор Кепиро[15], који је и командовао новосадском рацијом.  Што се овог злочинца тиче, Звонимир Голубовић је потврдио да је њему суђено два пута због злочина у Новом Саду. Први пут, „процесуиран“ је од суда државе којом је командовао Хитлеров савезник, „нађмађаркормањош[16]“ Миклош Хорти. Суд краљевине Угарске, којом је као регент управљао Хорти, ослободио је Кепира одговорности за злочине на југу „Бачбодрогмеђе[17]“, симулирајући тиме спровођење „правде“ у краљевини без краља која би требала да буде „рај[18]“. Кепира је касније ипак за његове злочине осудило правосуђе НР Мађарске, али се он потом успешно крио и, по свему судећи, користећи прописе државе чији је грађанин, услед „застарелости“ извршења казне ипак избегао правду. Данас у Будимпешти проводи своје пензионерске дане, сведочећи да ратни злочини ипак застаревају, чак неуспешно покушавши да тужи Ефраима Зурофа, пошто је сматрао да му је овај увредио част[19].

Спомен плоча на родној кући Серво Михаља у Зрењанину.
Медијски јавни сервис Војводине (РТВ) „пропустио“ је да објави и вест о смрти чувеног гестаповског убице из Бачке Петера Егнера. Егнер је умро у Аргентини, као слободан човек, у дубокој стрости. За разлику од РТВ, ову вест је пренео београдски РТС и бројни други медији на које нема утицаја покрајинска или новосадска власт[20]. Својевремено, када се овај нацистички убица умуљао међу „старе Црвенчане“ да би као обишао свој родни град у сред „традиционално мултикултуралне“ Војводине, РТВ је о томе известио, о чему и данас постоји доступан видео запис РТВ[21]. Стога потоње ћутање РТВ о Егнеровој смрти не може бити сматрано за превид.

У прилог закључку да се ради о несавесности РТВ указује и раније игнорантско извештавање покрајинског јавног сервиса поводом скрнављења споменика жртвама фашизма у Жабљу. Наиме, када је 2009. године оштећен споменик у Жабљу, РТВ је  о томе пренео вест (београдског) сервиса Танјуг[22], без икаквог коментара. На сервису РТВ нисам успео наћи ни каснији коментар поменутог догађаја. Међутим, о том догађају је прилог с коментаром правовремено објавио београдски “Блиц”, нагласивши: „Није први пут да се споменици жртвама рације из 1942. године налазе на мети вандала. Споменик у Новом Саду је више пута оштећен последњих година”[23].

На проблем стварног запостављања културног и антифашистичког наслеђа је још 2009. године упозорио Видовдан, поводом скандала који се догодио покушајем представника локалне власти Зрењанина да прогласи сабирни центар из 1991. године у Стајићеву за „концентрациони логор“. Упркос свему, у том граду је споменик банатском борцу против фашизма – родна кућа Серво Михаља, препуштена пропасти.
Да ли прећуткивањем РТВ намерно „анестезира“ медијску јавност Новог Сада и  Војводине? Игнорантском дрскошћу према верским организацијама је власт силом секуларизовала главну антифашистичку комеморацију у граду, а Град Нови Сад је претходно еутаназирао сопствено тело које је имало неупоредиво дужу традицију од бројних  НВО Новог Сада које се хвале да су антифашистичке – Комисију за обележавање Новосадске рације. Ни једна од “антифашистичких” НВО Новог Сада није се огласила тим поводом, и не би чудило да сутра стекну “морало-политичку” подобност да њихови представници окупирају организовање Комеморације.

Покрајински јавни сервис склон да јавност дезинформише прећуткивањем, искривљено је представио параду дрскости и незнања новосадских власти као инат Епархије и прећутао је смрт највећег живог нацистичког злочинца Војводине. Начин на који је општој атмосфери допринео „тинк-танк“ војвођанских аутономаша својим коментаром[24], требало би с једнаком пажњом да процене и Јевреји и Срби. У најави (лиду) тог коментара стоји да је „обележавање Новосадске рације СПЦ искористила како би се живима осветила преко мртвих, у жељи да се домогне `своје упропашћене имовине`.”[25]

***

`Ајмо амбасадоре у Жабаљ…

Када је у фебруару 2011. године посетио Жабаљ, амбасадор суседне Мађарске, Оскар Никовиц, чија Влада је супротно демократској вољи грађана исказаној на референдуму најавила доделу држављанства туђим грађанима, пропустио је да посети споменик жртвама фашизма у том месту. Та чињеница је остала без икаквог коментара РТВ. На слици: Споменик жртвама фашистичке рације 1942. године крај Жабља, рад Јована Солдатовића
Када је у фебруару 2011. године посетио Жабаљ, амбасадор суседне Мађарске, Оскар Никовиц, чија Влада је супротно демократској вољи грађана исказаној на референдуму[26] најавила доделу држављанства туђим грађанима, пропустио је да посети споменик жртвама фашизма у том месту. Та чињеница је остала без икаквог коментара РТВ. Медијски сервис Војводине је известио јавност да су родитељи мађарског амбасадора живели у овом месту, о могућностима обнове римокатоличке цркве у том месту „где су се разматрале могућности проналажења средстава за њену обнову, јер је објекат у веома лошем стању”. Према извештавању РТВ[27], “том приликом, амбасадор се упознао са пољопривредним, индустријским и туристичким потенцијалима општине Жабаљ, и надлежнима обећао своју помоћ по питању проналажења партнерске општине у Мађарској”.

Посета Споменику жртвама фашизма крај Жабља (такође дело Солдатовића) у овом месту није поменута, јер посете није ни било, услед чега је одмах протестовало “Меморијално друштво Рација 1942.” из Чуруга, које је већ 12. 2. 2011. године упутило амбасадору отворено писмо[28] о томе. Писмо је остало без одговора. Али, о чињеницама везаним за то амбасадора није требало унапред подсећати. Захваљујући том веома обзирно састављеном писму, сазнали смо какав је однос мађарског амбасадора према жртвама фашизма у Жабљу: “…остао (је) горак утисак због неспретно организованих сегмената Ваше посете. Поред поменутог посетили сте и споменик мађарским цивилним жртвама 1944/45, што је за сваку похвалу. Непринципијелно је што том прилком нисте посетили и места страдања српских и немађарских, такође цивилних жртава Рације 1942. Посебно је интригантна чињеница, да су злочини над тим недужним жртвама извршени за време мађарске цивилне, а не војне управе.”

“Меморијално друштво Рација 1942.” из Чуруга, које је већ године упутило амбасадору отворено писмо о томе. Писмо је остало без одговора.На слици: Споменик жртвама фашистичке рације 1942. крај Чуруга, рад Јована Солдатовића.
Из отвореног писма Удружења сазнајемо да је амбасадор Ницовиц, поред Жабља, посетио и Чуруг, што РТВ није уопште навео: “Искрено се надамо да је овакав пропуст учињен ненамерно и да можда од стране Вашег протокола и представника Општине Жабаљ, нисте упознати са наведеним специфичностима. Изненађени смо и чињеницом да је Ваша посета медијски непрофесионално испраћена. Нигде у медијима није поменута Ваша посета Чуругу.” Наравно, министар иностраних послова Србије, Вук Јеремић, у чијој надлежности би требала да буде спољна политика Србије, о томе вероватно “није обавештен”. Да јесте, због поступања мађарског амбасадора би “сигурно” упутио дипломатску ноту. Што се медија тиче, РТВ се ипак “смиловала“ и објавила вест агенције Бета о отвореном писму Удружења из Чуруга, без икаквог властитог коментара и видео прилога[29]. Бета (чије седиште је у Београду) очигледно боље познаје прилике у Војводини од њеног властитог јавног информативног сервиса.

Градоначелник Жабља, Бранко Стајић Ницовица није морао водити на Тису, могао је амбасадора одвести у пригодну посету у објекат преко пута римокатоличке цркве Снежне Госпе, т.ј. у православну цркву где су Жабаљски новомученици осликани. РТВ зна да родитељи амбасадора потичу из Жабља, а из извештаја РТВ о његвој посети види се да одлично говори српски језик[30], па није вероватно да је “необавештен” о антифашистичким традицијама Жабља, нити о догађајима из рације у јужној Бачкој. Јер, ова рација је међу жабаљским Мађарима и Србима катастрофално и трајно нарушила међунационалне односе.

Компромитовање антифашистичких традиција Војводине

Ако је заиста циљ “да превентивно делујемо на све проблеме”, зашто је то “превентивно деловање” изостало кад је у посету Црвенки дошао нацистички злочинац Петер Егнер?

Зашто се за то сазнало тек post hoc и зашто за ово нико није одговарао? Зашто нико не реагује на игнорантско извештавање РТВ?

Зашто нико није реаговао кад је мађарски амбасадор приликом посете Жабљу и Чуругу игнорисао споменике жртвама фашизма? Ко су, дакле, у Војводини стварни “Фарисеји” данас?
Што се тиче поступака Цркве, мора се имати у виду постојање низа важних црквених прописа који јој налажу поштовање власти[31]. Међутим, Комеморација жртвама рације у Новом Саду је изузетно важан догађај за целу Војводину да би Црква ћутала на њено нарушавање. Значај те Комеморације далеко превазилази све политичке поделе. На жалост, несавесно и игнорантско понашање покрајинских власти и медија јасно показује колико је бирократизација отуђила народ од оних који владају, а и колико се војвођанско новинарство стиди антифашистичких традиција Другог светског рата. Или, у Војводини треба да опстане један једини “политички подобан” вид антифашистичког понашања –  натрљавање носа Цркви и српском народу због „неонацистичких“ испада новосадских панкера који имитирају британске “скинхедсе”?

Наравно, председника тзв. Владе Војводине у овогодишњим догађајима везаним за жртве фашизма уопште није било, иако је раније положио венац жртвма НАТО бомбардовања Новог Сада[32], иако га је Српска православна црква одликовала[33], и иако је једини припадник покрајинске власти који је сопственим именом на епиграму украсио један православни храм[34] изграђен „нашим новцима“. Бојан Пајтић би пред Владиком бачким сигурно успео боље да се изрази од председника Скупштине Војводине који је изјавио да је приоритет у односима са Црквом   “…очување традиционалног војвођанског миљеа”[35]. Уосталом, ако је заиста циљ “да превентивно делујемо на све проблеме[36]”, зашто је то “превентивно деловање” изостало кад је у посету Црвенки дошао нацистички злочинац Егнер? Зашто се за то сазнало тек post hoc и зашто за ово нико није одговарао? Зашто нико не реагује на игнорантско извештавање РТВ? Зашто нико није реаговао кад је мађарски амбасадор приликом посете Жабљу и Чуругу игнорисао споменике жртвама фашизма? Ко су, дакле, у Војводини стварни “Фарисеји” данас?

Култура која подржава „национално помирење“ бивших окупационих сила а запоставља сопствене стварне антифашистичке традиције, наше друштво ће свести на „мултипрактик“ користан само страним и домаћим шпекулантима. Под оваквом влашћу, некад поносно друштво грађана и сељака Војводине се на жалост претвара у дружину тужних циркузаната и уличних верглаша – просјака “Мителојропе”. На слици: оскрнављени споменик Жарку Туринском у Зрењанину.
На проблем стварног запостављања културног и антифашистичког наслеђа је још 2009. године упозорио Видовдан[37], поводом скандала који се догодио покушајем представника локалне власти Зрењанина да прогласи сабирни центар из 1991. године у Стајићеву за „концентрациони логор“[38]. Упркос свему, у том граду је споменик банатском борцу против фашизма – родна кућа Серво Михаља, препуштена пропасти[39].

Данас Војводину, пуну оскрнављених и запуштених споменика жртвама и борби против фашизма препуштених забораву, њена бирократија пуни “спомен таблама” о обећаним инвестицијама које најављује покрајинско Извршно веће (такозвана Влада), и разни покрајински фондови у сарањи са ИПА фондовима, EBRD и ЕУ. Неугодне успомене се игноришу и препуштају корову, а пажњу јавности покрајинска бирократија скреће на “плекане табле” на којима су исписане шарене лаже за све незапсленији и сиромашнији народ преварене Војводине. Вероватно је зато данас Војводина препуна провокатора новог светског поретка, чији посао је да ставе бркове “Хитлера из нашег сокака[40]” између образа сваког ко има критички став према реалности у коју су Војводину довеле “евроатлантске интеграције”, и игнорисање нашег стварног антифашистичког наслеђа.

“По делима њиховим познаћете их”, опомињу речи Светог Јеванђеља. Ћутање, слепило и затварање ушију за реалност чине да градоначелник Новог Сада, председник Скупштине Војводине и председник тзв. војвођанске Владе само на први поглед подсећају на мудрост Мизару, Кизару и Ивазару из чувене зен приче[41]. Наопака политика оних који пресудно утичу на културу у Војводини неће никад развити истински отворено и мултикултурно грађанско друштво. Напротив, она је крајње озбиљна опасност и претња да га у темељима разруши.

ЗАХВАЛНОСТ за помоћ коју су ми пружили личним сведочењем и пружањем увида у чињенице, желим да искажем др Звонимиру Голубовићу и г. Милану Радомиру, председнику “Меморијалног друштва Рација 1942.”

[1] Ковачев, Душан – Споменик на Везирцу, НСПМ, 17. 3. 2009. Ковачев, Душан – Опет о Везирцу , НСПМ, 13. 5. 2009. Стојановић, Д, Споменик и за злочине, Вечерње новости, 29. 12. 2008, Годишњица битке на Везирцу, 18. 8. 2008. године , Лакетић, М; Споменик Турцима поделио јавност; Блиц, Војводина, 15. 3. 2009. С. С – Споменик подиже прашину раздора, Грађански лист, 5. 8. 2009. Ковачев, Душан – Помирења у Оријент експресу, НСПМ, 21. 8. 2009.  Након овога, јавности се открила сва податност домаће спољне политике према реосманизованој турској политици, а јавним иступањем др Дарка Танасковића је дипломатска струка упознала српску јавност са процесом развоја савременог турског неоосманизма и докртином стратешке дубине којом ова држава намерава да се „врати“ у политику Балкана присвојивши историјске традиције отоманског султаната иако се ататурков режим ње одрекао.

[2] Тада сам препоручио: „Господине Павличићу, немојте молим Вас подизати споменик крвничкој хорди чији су ратни другови у црно завили Срем. Нећемо бити ни више „мулти“ ни још „европскији“, нити ћемо изгубити будућност ако се не одушевљавамо сенима убица праотаца многих Војвођана.“ Чак годину дана пре мене, огласио се новосадски одборник Радован Јокић (тада одборник групе грађана Маје Гојковић) и поручио поводом догађаја на Везирцу:  „Турска војска је побила 10.000 људи приликом повлачења – рекао је Јокић на седници Скупштине, обраћајући се предлагачима. – На јавну расправу сте ставили иницијативу за уклањање споменика Јаши Томићу, па би било у реду да питате Новосађане шта мисле о идеји да се подигне споменик турској пошасти. Сматрамо да је то непримерено, јер се ради о војсци која је те две године чинила стравичне злочине над локалним становништвом.“ Историчар Жарко Димић поручио је да је „у најмању руку необично, чак и дегутантно подигнути споменик турској војсци која је палила и убијала свуда по Срему“ (извори за изводе наведени горе).

[3] Милосављевић, З – Зачетак духа помирења свих жртава,  Дневник 5. 8. 2009, Нови Сад.

[4] Кљакић, Љубомир: “Треба да обрађујемо свој врт” (II део) 10. 6. 2011, Ковачев, Душан: Резюме дипломатии Вука Еремича, Фонд Слободан Јовановић, 15. 9. 2011.

[5] Голубовић, др Звонимир – Рација у јужној Бачкој, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, 1991.

[6] Саопштење за јавност Епархије Бачке поводом обележавања Новосадске рације 2011. године, 19. 1. 2011.

[7] Обележавање новосадске рације, 19. 1. 2011. Званични сајт Града Новог Сада.

[8] Саопштење за јавност Епархије Бачке поводом обележавања Новосадске рације 2011. године, 19. 1. 2011.

[9] Град и данас одаје помен жртвама рације, Радио 021.

[10] Подсећање на рацију, РТВ, 20. 1. 2011.

[11] Град и данас одаје помен жртвама рације, Радио 021.

[12] Мијушковић, Мирољуб, – Три помена жртвама новосадске рације, Политика, 20. 1. 2011.

[13] Нови Сад обележио годишњицу рације, РТВ, 21. 1. 2011.

[14] Иштван Пастор: Узећу Мађарски пасош, Вечерње Новости, 16. 1. 2011. године. Током интервјуа је Пастор најавио да ће искористити право на мађарско држављанство, које му је дала мађарска Влада: „Узимање држављанства се могло очекивати од припадника мађарске заједнице као још један доказ припадности мађарској нацији. То ништа није ново, јер то раде Срби ван Србије или Хрвати ван Хрватске.“ Пастор је приврженик демократских правила, што је јасно изразио на пример у вези увођења црногорског језика у општини Мали Иђош: „Зашто не би био уведен црногорски када је то по свим демократским правилима.“ Међутим, он није одговорио зашто саучествује у кршењу изричите, по демократским принципима директно изражене демократске воље мађарске нације, којана референдуму 2004. године није прихватила да Мађари који живе ван матице добију држављанство ове републике. Референдум о том питању у међувремену није поновљен. Види: Мађарска: референдум није успео, Б92, 6. 12. 2004. Упркос томе што ова идеја није добила никакву демократску подршку мађарске нације, њен Парламент је ипак усвојио закон којим је допустио страним грађанима мађарског порекла да добију оно за шта њихова нација демократски није расположена. Види: Бета – мађарска за закон о држављанству, Б92, 26. 5. 2010.

[15] Criminals of War, Sandro Kepiro, Nazi war crimes, 5. 1. 2008. Kepiro was a Hungarian gendarmerie officer who participated in one of the worst mass murders of World War Two at Novi Sad, Serbia (January 1942). Over a period of three days, 1200 people (predominantly Jewish) were round up and shot along the shores of the Danube.  Their bodies were dumped into the frozen waters.He has been convicted twice of for his role in this crime, but never sent to jail (politics). Top ten nazis still alive, The state of Jews, Правда покренута случајем Др Шандор Кепиро, Град Нови Сад, 13. 12. 2010. Међутим, Кепиро је тужио Ефраима Зурофа: – Шандор Кепиро тужио Ефраима Зурофа, Б92, 13. 12. 2010.

[16] Мађ. „Вођа Велике Мађарске“, прим. аут.

[17] Формални назив жупаније у Краљевини Угарској, у чијем саставу се налазио Нови Сад и јужна Бачка.

[18] Једна од важних парола реваншистичке политике Регента Краљевине Угарске адмирала Миклоша Хортија била је: „Мала Мађарска је ништа, Велика Мађарска је рај“

[19] Шандор Кепиро тужио Ефраима Зурофа, Вечерње Новости, 13. 12. 2010, Лакетић, М, Величкови, П. З. Борцу за људска права суде по тужби нацисте, Блиц, 15. 10. 2010. , Ефраим Зуроф ослобођен од тужбе Пандора Кепира, Надлану, 16. 12. 2010.

[20] Врло брзо након одражвања комеморације, у Аргентини је умор Петер Егнер, гестаповски убица, који је био саизвршилац Шандора Кепиро у злочину над Новосађанима: Умро Петер Егнер, РТС, 31. 1. 2011. РТВ је пропустио да Војводини објави вест о смрти овог нацистичког зликовца. О истом догађају известиле су српске информативне агенције и скоро сви српски медији. На пр: Умро Петер Егнер – Смрт бржа од правде, Мондо, 31. 1. 2011., Умро Петер Егнер, Вести.рс, 31. 1. 2011., Умро Петер Егнер, ин4с, 31. 1. 2011. Бета – Умро осумњичени ратни злочинац Петер Егнер, Блиц, 31. 1. 2011.

[21] Злочинац Егнер 10 маја био у Црвенки.

[22] Танјуг – Украден споменик жртвама рације у Жабљу, РТВ, 6. 10. 2009.

[23] Украли споменик од шест тона, Блиц, 7. 10. 2011.

[24] Калитерна, Тамара – Богумили и фарисеји богу мили, Аутономија инфо, 30. 1. 2011.

[25] Ibidem

[26] Мађарска: референдум није успео, Б92, 6. 12. 2004.

[27] Мађарски амбасадор у Жабљу, РТВ, 11. 2. 2011.

[28] Меморијално друштво Рација 1942. – Отворено писмо Оскару Никовићу, амбасадору Републике Мађарске у Србији.

[29] Критике мађарском амбасадору због посете Жабљу, РТВ, 13. 2. 2011.

[30] Мађарски амбасадор у Жабљу, РТВ, 11. 2. 2011.

[31] Ibidem.  “Наш заједнички циљ јесте очување грађанског и верског мира и разумевања, као и сарадња на свему што је добро и што је засновано на традиционалним хришћанским вредностима. И у сарадњи са Скупштином АП Војводине, то ће бити наш императив. ”

[32] Др Бојан Пајтић положио венац на спомен плочу Олегу Насову, Сајт Валде Војводине, 24. 3. 2010.

[33] Ради се о ордену Св. Арсенија Сремца. Види: Крушедол – саборовање које траје пола миленијума, Политика, 21. 1. 2011.

[34] Потомци добровољаца из Горње Рогатице добили Цркву, РТВ, 27. 18. 2011.,  Становници Горње Рогатице добили су православни храм (видео прилог).

[35] Председник Скупштине АП Војводине Шандор Егереши разговарао са Епископом бачким Иринејем, Званични сајт СПЦ, 3. 2. 2011.

[36] Ibidem.

[37] Спасојевић, Љубиша – Термопилски кланац у банатској равници, Видовдан, 27. 10. 2009.

[38] Павловић, Јованка: Истина о сабирним центрима у Стајићеву и Торку, НСПМ, 16. 9. 2009. Павков, Драгослав – Хрватски ветерани ипак неће доћи, НСПМ, 3. 10. 2009.  Пудар, М – Глађу траже оставку Александра Мартона, Данас, 3. 9. 2009. Бета – Мартон: У суботу спомен обележје на логору у Стајићеву, РТВ, 15. 10. 2009. Бета – Чанак подржао постављање спомен обележја у Стајићеву, РТВ, 7. 9. 2009. Танјуг, Глас Славоније – Отказан долазак чланова удружења Вуковар 1991, РТВ, 2. 10. 2009. Овом догађају је “ТВ Раскршћа” у то доба посветила посебну пажњу. Погледај видео емисије “Истина или помирење”.

[39] Зашто се обрушио кров родне куће Серво Михаља, Зрењанин – Небрига према наслеђу, 13. 1. 2011. Тужном иронијом судбине, поменути догађај се десио тек недељу дана после затварања зрењанинске фабрике ИПОК (раније “ИПОК Серво Михаљ), некада највеће фабрике хране у СФР Југославији. Видети: Упркос противљењу радника, почела судска продаја имовине индустрије прерађевина од кукуруза, Зрењанин, 20. 1. 2011. О Серво Михаљу и ИПК “Серво Михаљ” видети податке у архиви сајта “Зрењанистика”

[40] Петровић Зоран – Село Сакуле, а у Банату, 1969. На основу једне целине из ове књиге је редитељ Владимир Тадеј је 1975. године снимио теленовелу „Хитлер из нашег Сокака“ по сценарију којег је написао заједно са Зораном Петровићем, чувеним београдским сликаром родом из истоименог села.

[41] Легенда о три мудра мајмуна, из VIII века.

Извор: СРПСКА МРЕЖА