Dušan Dostanić: O knjizi Mit o neprijatelju – antisemitizam Dimitrija Ljotića

Knjiga Darka Gavrilovića je vrlo slaba, ne nudi nove uvide i ne pomaže boljem razumevanju naše prošlosti ali stavlja važna pitanja pred naučnu zajednicu.

Prikaz knjige: Darko Gavrilović, Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića, Službeni glasnik, Beograd, 2018, 242 strane.

Istorija Jevreja u Srbiji je tema koja nije ostala neistražena. Kada se govori o istoriji Jevreja pitanje antisemitizma nameće se samo po sebi, a u srpskom kontekstu se tada neminovno dolazi do imena Dimitrija Ljotića.

Ipak, to ne znači da je ova tema temeljno proučena, jer jedna je stvar konstatovati da je Ljotić imao negativan stav o Jevrejima, a sasvim je nešto drugo odgovoriti na pitanja kakav je bio karakter njegovog antisemitizma, koji su mu izvori, koliko je on kod Ljotića bio dubok, kada se on kod njega javio i pod kojim uticajima, koje je bilo mesto antisemitizma u Ljotićevom pogledu na svet, da li je on uključivao i pozive na nasilje, da li je prolazio kroz različite faze i koje, kao i koliki je bio domet tog antisemitizma u kontekstu onog vremena.

Sve su to pitanja na koja danas još uvek nemamo zadovoljavajuće odgovore. Stoga, kada jedan istoričar sa zavidnom bibliografijom napiše knjigu o Ljotićevom antisemitizmu, kada su recenzenti naši ugledni istoričari, i kada se zna da je autoru za rukopis dodeljena i jedna prestižna nagrada, tada bi se moglo očekivati da je reč o vrednom doprinosu našoj istoriografiji. Nažalost, ovde to nije slučaj.

Umesto uravnotežene knjige o jednoj delikatnoj temi Darko Gavrilović je čitaocima ponudio jedno konfuzno i na momente sasvim nerazumljivo izlaganje, prepuno opštih mesta iz levičarskog ideološkog arsenala, opterećeno katastrofalnim materijalnim greškama, pogrešnim citiranjima, nedoslednostima, okalim tvrdnjama, izostavljenim činjenicama i ponavljanjem u nauci već davno opovrgnutih stavova. Umesto koraka napred i rasvetljavanja nepoznanica, autor je uspeo da unese dodatnu zabunu.

Knjiga ‘Mit o neprijatelju – antisemitizam Dimitrija Ljotića’

Da ova ocena nije preoštra može se zaključiti već iz uvoda u kome Gavrilović kreće u lov na aveti nacionalizma odnosno „nacionalistički orijentisane političke elite“ i njihove saučesnike iz medija i „društvenih i humanističkih nauka“, „samozvane naučnike“… Tama protiv koje autor polazi u svoj krstaški pohod se prema njegovim rečima „rasprostire“ od „sloma komunizma i prodora kapitalizma“ koji su doveli do siromašenja širokih slojeva, a koji su, tako osiromašeni, postali plen nacionalističkih političara (9). Čitaocu se može učiniti da je u Srbiji u vreme komunizma vladalo pravo blagostanje sve dok se niotkuda i na volšeban način nisu pojavili kapitalizam, manipulativni političari, izolacionizam i neizbežni nacionalizam, koji su zaludeli siroti puk. Definicija tog nacionalizma, nažalost, izostaje, pa nije jasno šta je to i zašto autor ustaje protiv njega, ali je izvesno da je to nekakvo zlo, ako ne i najveće zlo čovečanstva.

Tako su već u uvodu uloge podeljene. Sa jedne strane su premoćni nacionalisti koji društvo dave u lažima i „političkim mitovima“, dok je sa druge strana mala, ali hrabra družina paladina istine koji stoički podnose sve napade sa mračne strane. Gde je autor uspeo da pronađe ta uporišta nacionalizma i šovinizma? Koji su to nacionalistički mediji, ko to „opravdava zlodela iz prošlosti“, ko to u Srbiji „relativizuje fašizam“, ko ga pravda i ko su njegove apologete? Koji se to kolaboracionisti pretvaraju u nacionalne heroje i ko to među Srbima širi „mitomansku istoriju“? Autor nam o tome ne govori, jer može biti drži da je to sve toliko očigledno da na takve trivijalnosti ne vredi trošiti reči. Ipak, ovo iskrivljeno viđenje stvarnosti i nije od presudne važnosti. Važna je implicirana podela na zle, agresivne i moćne nacionaliste, desničare, konzervativce, fašiste i teoretičare zavere (za Gavrilovića je sve to jedno isto), koji šire zablude, „višestruko umnožavaju svoje žrtve“ (10), raspiruju mržnju te vode u podele i ratove i na istinoljubive pobornike mira i razumevanja među ljudima. Samo po sebi se razume da je autor sebe svrstao na stranu dobra, među one koji ne podležu „kolektivnoj uobrazilji“ i koji su zbog sopstvene „subverzivnosti prema poželjnom nacionalnom identitetu“ označeni kao izdajnici i strani plaćenici (str. 7-8), odnosno na stranu onih koji Srbe treba da suoče sa prošlošću, da ih oslobode zabluda  i mitomanije, te da ih privedu istini. U skladu sa proklamovanom borbom protiv nacionalizma ni ova knjiga nije lišena starih jugo-komunističkih floskula oličenih u izjednačavanju četničkih i ustaških zločina, ili ustaša i zboraša (86) iako su takva izjednačavanja sasvim neodrživa. U svakom slučaju, autor će se svoje jednostavne podele na svetlo i tamu držati do kraja knjige.

Tako se i sve žrtve i zločini HH veka redukuju na nacionalizam i fašizam, odnosno „ideologije koje su propagirale nacionalnu, rasnu i versku nejednakost“ (16). Da se zlo ne mora činiti samo u ime nacije, da su masovni zločini vršeni i uz pomoć drugačijih ideoloških legitimacija (pa i bez njih), ukratko da su ljudi masovno ubijani u ime jednakosti, autoru verovatno nije poznato. Štaviše, polazeći od unapred formirane slike Gavrilović zaboravlja da boljševički zločin dolazi i hronološki i logički pre fašističkog zločina. Takođe, prema autoru, izgleda da je tek nacionalizam HH veka izmislio upotrebu političkih mitova, te da je stvorio „mit o neprijatelju“ i „mit o smrti“ (21-22), pri čemu je u ovoj knjizi naglasak na „mitu o neprijatelju“. Iako nije baš najjasnije šta je Gavrilović ovim hteo da kaže, nekako se nameće zaključak da je za autora neprijateljstvo među ljudima samo „mit“ i „manipulacija“, te da je u pitanju proizvod nacionalizma, i to na biblijskom temelju (22). Da li to znači da je do pojave nacionalizma svet živeo u nekom večnom miru – ne može se sa sigurnošću reći, iako nam istorijska nauka ne pruža dokaze da je takvo stanje ikada postojalo.

Dimitrije Ljotić (Izvor: Vikipedija)

Kako Gavrilović sam kaže, njegov cilj je da ispravi sliku prošlih događaja, te da na osnovu dokumenata pokaže „u kolikoj meri je bilo antisemitizma, rasne, nacionalne ili bilo koje druge mržnje“ (11). Ovakvo postavljanje cilja stoji u vezi sa početnom podelom na dobre i loše, jer bi bez nje i bez ideje o dominaciji nacionalizma takav cilj bio sasvim promašen. Naime, nikada nije ni bilo sporno da je i u srpskom društvu bilo pojava antisemitizma. Sama ta činjenica je odavno poznata i nema potrebe dokazivati je iznova i iznova. Ono što je sporno je karakter tog antisemitizma, njegovo poreklo i osnove, kao i njegova rasprostranjenost, a o tome autor ne kazuje ništa određeno. Takođe, sporno je i to ko se sve može nazivati antisemitom i fašistom i mogu li se takve etikete plakatirati na sve strane bez ikakvog valjanog obrazloženja. A Gavrilović upravo to čini. Tako su za autora i Miletićeva Zastava i Srbobran i Privrednik bili časopisi koji su propagirali antisemitizam (49), časopis Ideje Miloša Crnjanskog okupljao je „ekstremno nacionalistički i antidemokratski orijentisane intelektualce“, te je u svojim člancima „podržavao fašizam“, pozdravljao Hitlerove ekonomske uspehe i „podgrevao militarističko raspoloženje među Jugoslovenima“ (52), Orjuna je bila „organizacija fašističkog jugoslovenstva“ (53), fašisti i antisemiti su i Hođera i njegova stranka (143), bogomoljački pokret je bio antisemitski (204), dok za vladiku Nikolaja Velimirovića autor kaže da je bio „poznati antisemita“ (130, 203), dočim ne nalazi za shodno da ovu smelu tvrdnju nečim dokaže. Štaviše, za Velimirovića autor dalje tvrdi da su on i Ljotić „bili idejni osnivači svetosavskog nacionalizma – ekstremne desničarske političke ideologije koja je predstavljala spoj srpskog nacionalizma i pravoslavnog klerikalizma“ te da ih je povezivao antikomunizam, „divljenje Hitleru“ i antisemitizam (204). Pored toga što ne objašnjava šta je to ekstremno u Velimirovićevim stavovima i gde se vidi to njegovo „divljenje Hitleru“, Gavrilović nije u stanju da objasni zašto su Nemci Velimirovića zatočili u logor. Pored Velimirovića, Gavrilović za antisemitizam optužuje i Milana Stojadinovića i Vreme (130), kao i Dragišu Cvetkovića (145), Antona Korošeca (129-130). Na strani 101 se pominju čak i „stari srpski pravoslavni stereotipi i predubeđenja o Jevrejima“ dok se na drugom mestu čitavo hrišćanstvo optužuje za „postepeno utiranje puta“ viševekovnoj mržnji i potiranju jevrejskog naroda (195-196, 201, 226). Time se fašizam i antisemitizam vide svuda u srpskom predratnom društvu, a ne samo kod Ljotića i njegovog pokreta, a ide se i dalje pa se pretpostavlja postojanje nekakve logične veze između hrišćanstva i istrebljenja evropskih Jevreja, posebno kada piše da je Holokaust nezamisliv „bez trovanja hrišćanskih umova koje je trajalo vekovima“ (201). Sa tako širokim spiskom antisemita i fašista izgleda da cilj knjige ipak nije da se samo pokaže da je antisemitizma bilo i među Srbima, nego da se posle ovakve liste može zaključiti da je on bio dominantna pojava, jer su od vlade, preko opozicije do novina i crkve svuda bili sve sami antisemiti i fašisti. Upravo to nije ništa drugo do politizacija prošlosti, protiv koje autor ustaje u uvodu.

Vladika Nikolaj Velimirović (Izvor: Mitropolija crnogorsko-primorska)

Govoreći o cilju knjige, autor kaže da je pre svega bio orijentisan na rad arhivskom građom, te da na taj način dokumentuje postojanje antisemitizma u Srba. Međutim, i taj pokušaj se pokazao neuspešnim, budući da je njegovo korišćenje dokumenata na momente  vrlo kreativno i bez bilo kakve kritičke distance. Možda najbolji primer pruža Gavrilovićevo pozivanje na „jedan nemački izveštaj“ u kome se navodno pominje „četvrta tačka programa Zbora“ kao „antisemitski plan prema kome nije trebalo dozvoliti da Jevreji u javnom životu Jugoslavije kao i u vođenju države imaju bilo kakvu ulogu“ (167). Začuđujuće je da jedan istoričar koji se hvali temeljnim poznavanjem arhivske građe i članaka iz onovremene štampe (11) nije našao za shodno da proveri svoj izvor i konsultuje famoznu 4. tačku programa Zbora, pa čak i da citira delove tog plana. Ipak, da je Gavrilović i letimično pogledao Načela i smernice Zbora, ili pak Jonićev komentar programa (Šta hoće Zbor?) video bi da takva tačka ne postoji i da se ni u prvom ni u drugom dokumentu Jevreji ni ne spominju. To je još jedna nevolja za autora, jer kako objasniti da program stranke koja se optužuje za najgori antisemitizam ne sadrži ni reč o Jevrejima? Inače, za programom Zbora Gavrilović nije morao da traga po arhivima, jer je taj dokument do sada preštampavan i citiran u brojnoj literaturi, kao onovremenoj, tako i u emigrantskoj. Ovaj primer najbolje pokazuje autorovu nemarnost, jer ne samo da se u knjizi ne konsultuje program organizacije o kojoj autor piše, nego nedostaju i druga dokumenta ključna za Zbor i njihov odnos prema Jevrejima. Tako ne samo da autor ne navodi Jonićevu brošuru, nego ni Vasiljevićev Zboraški socijološki trebnik u kome je obrađen i odnos Zbora prema Jevrejima. Autor takođe potpuno ignoriše posleratne izjave bivših Zboraša (npr. Mirka Bojića) koji su tvrdili da za njih u Zboru antisemitizam i odnos prema Jevrejima nije igrao ključnu ulogu. Ista stvar se uočava i kada Gavrilović govori o Zboru kao o „jugoslovenskom fašizmu“ (41, 55), pri čemu su potpuno zanemaruje sva ona literatura – kako predratna (Stakić), tako i posleratna (Bojić, Slijepčević, Parežanin) – u kojoj se pored sličnosti ističu i razlike između zboraške ideologije i fašizma. Sasvim je legitimno da Gavrilović ne uvaži njihove argumente, ali bi za čitaoce bilo korisno da kaže zašto ih ne uvažava.

Zborački sociološki trebnik

Nedostaci ne dolaze samo otuda što Gavrilović ignoriše ili ne poznaje literaturu, nego autor ima muke i sa građom koja mu je poznata. Tako na primer kaže da su pripadnici Jugoslovenske akcije za simbol imali „kukasti krst“ (53), odnosno „plavu svastiku“ (166) pri čemu se u prvom slučaju poziva na jedan nemački izveštaj, a u drugom na jedan običan pamflet (Philip J. Cohen, David Riesman, Serbia’s Secret War: Propaganda and the Deceit of History). Ni u ovom slučaju ovaj istoričar izvorima ne pristupa kritički, nego uzima sve ono što mu se čini korisnim za podupiranje teze o jugoslovenskim fašistima. Ipak, da je temeljnije pročitao knjigu Aleksandra Stojanovića Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića, koju inače navodi u literaturi, Gavrilović bi znao da je priča o „kukastom krstu“ Jugoslovenske akcije nelogična, a pronašao bi i sliku simbola te organizacije.

Ovo nije jedini primer Gavrilovićevog ignorisanja podataka koje bi trebalo da poznaje. Za priču o Ljotićevom antisemitizmu svakako je bitno pitanje da li je on 1941. poslao jedan memorandum u Berlin u kome protestuje protiv progona Jevreja. Taj memorandum pominje Parežanin, koji je prema sopstvenom svedočenju lično bio uključen u celu stvar. Gavrilović u spisku literature navodi Parežaninovu knjigu, ali ovaj važan momenat izostavlja. Naravno, sasvim je moguće da Gavrilović ne veruje u Parežaninovu priču, ili da je smatra za nekakav pokušaj naknadnog opravdanja, ali bi i u tom slučaju bilo potrebno reći neku reč o tome. Gavrilović se slično ophodi i kada se poziva na radove drugih naučnika. Tako na primer kada se poziva na Šmita i njegovu knjigu Über die drei Arten des rechtswissenschaftlichen Denkens (28) autor se u stvari poziva na nešto što u toj knjizi jednostavno ne piše. Isto se dešava i kada piše o karakteristikama ljudi koji veruju u teorije zavere, pri čemu navodi jedan broj osobina (100) oslanjajući se na članak (Swami, Chamorro-Premuzic, Furnham) u kome se osobine koje je naveo ni ne spominju, te ostaje nepoznanica kako je Gavrilović došao do osobina koje navodi. Stvar je postaje zanimljivija kada autor se upusti u banalne psihološke procene Ljotićeve ličnosti, naravno bez navođenja referenci. Da razlika u godinama nije značajna, čitalac bi pomislio da je Gavrilović lično poznavao Ljotića.

Ratko Parežanin (Foto: Vikipedija)

Kao što neki put u tekstovima nalazi ono čega tamo nema, Gavrilović ponekad jednostavno zaboravi da navede izvor za svoje tvrdnje, što je slučaj na mestu gde kaže da je Ljotić govorio protiv jevrejskih lekara (106) ili tamo gde piše o „prozivkama u medijima javnih ličnosti za koje se sumnjalo da su masoni“ (147), pa ne znamo ni ko je prozivan, ni kada, ni gde. Ista stvar je i sa tvrdnjom da je ideologija Zbora „bila nasilnička“ i da je Zbor imao „naoružane pojedince“ (213). Za sve to nedostaje izvor i podatak.

Velika mana ove knjige je Gavrilovićev odnos prema tekstovima kojima prilazi nemarno i naoružan makazama. On kao da poseduje unapred formiranu sliku Ljotića, pa onda u taj okvir gura sve ono što mu odgovara, dok citate koji bi njegovu sliku mogli dovesti u pitanje jednostavno zanemaruje. Tako, na primer, u želji da pokaže Ljotićevo oduševljenje Hitlerom, Gavrilović nekorektno citira njegov tekst „Naš nacionalizam“ u delu koji kaže da je Hitler „kao čovek izuzetno retka pojava. Duboko misaon, i genijalan, organizator, heroj i apostol, on odista fascinira svoj narod. Nema mane ni pege na njemu… Hitler je napisao svoje odista retko delo Moju borbu, i kroz ovo je mnoge jevrejsko-internacionalne zablude porušio u nemačkom narodu…“ Iz citata su pažljivo izbačeni pojedini delovi koji autoru ne idu u prilog. Tako Gavrilović prekida citat na mestu na kome Ljotić piše: „Ali on, odista visokim svojim umom, nije bio u stanju otići dalje od nemačke istine. On uopšte ne vidi opštečovečansku istinu, niti je priznaje. Onaj Nemac koji se trudi da sazna objektivnu, a ne samo nemačku istinu, nije dobar Nemac.“ Takođe, Gavrilović izostavlja kraj pasusa gde stoji: „Ali je ovu novu zabludu, poricanje objektivne, opštečovečanske istine, u svoj narod uneo, raširio i od toga napravio državnu veru. I kako je sam nemački narod osobito pogodno zemljište za takvo seme, to tamo imamo danas osobito bujnu žetvu.“ Tako se tekst koji Gavrilović uzima kao krunski dokaz Ljotićevog divljenja Hitleru, kada se pročita u celini, pretvara u Ljotićevu kritiku Hitlerove ideologije koja se eksplicitno naziva zabludom i to 1938. godine, dakle pre početka Drugog svetskog rata. Gavrilovićeva knjiga je prepuna ovakvih i sličnih primera i gotovo svaki put kada citira Ljotićeve reči, autor ponešto zaboravi da navede ili potpuno zanemari kontekst.

Sabrana dela Dimitrija Ljotića

Na mestima je primetno da Gavrilović u Ljotićevim tekstovima čita i ono što tamo ne piše, pa tako kaže da je Ljotić „istakao kako žali što srpski narod ne učestvuje u Hitlerovom napadu na Sovjetski Savez“ (173) iako u tekstu na koji se poziva takve rečenice jednostavno nema. Uostalom, pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa ni posle insistiranja Nemaca nisu slati na Istočni front, a i sam autor na drugom mestu citira Ljotićev tekst u kome se ovaj zalaže za „obaveznu neutralnost Jugoslavije u svetskom sukobu“ (117). Autor pokazuje veliku dozu neodređenosti i kada je u pitanju pojava antisemitskih stavova kod Ljotića. Tako na primer kaže da je Ljotić pre formiranja Zbora retko iskazivao antisemitske stavove (53), ali ne daje ni jednu jedinu naznaku gde ih je to iskazivao. U stvarnosti, ni nakon pokretanja Otadžbine, te formiranja Zbora Ljotić izvesno vreme nigde ne spominje Jevreje. Zapravo, Gavrilović ni sam nije načisto sa počecima Ljotićevog antisemitizma, pa na jednom mestu kaže da kada je Ljotić „otpočeo akciju na organizovanju pokreta ’Zbor’, antisemitizam nije zauzimao značajnije mesto“ (101) da bi samo par strana kasnije tvrdio da „među najranijim člancima“ može da se nađe antisemitizam (108). Na trećem mestu stoji da je Ljotić „od početka osnivanja ’Zbora’ počeo da iznosi stavove koji su Jevreje optuživali“ za ekonomsko slabljenje i propast hrišćanskih i nacionalnih vrednosti (132), dok na četvrtom mestu kaže da je „mržnja prema Jevrejima postepeno zauzimala sve značajnije mesto“ (166-167) iz čega se može zaključiti da je u početku nije bilo. Kada se dakle taj antisemitizam javlja ostaje da se nagađa.

Istina, Ljotić nije jedini autor čije tekstove je Gavrilović nepažljivo čitao. Sličan slučaj je i sa Karlom Šmitom koga pominje na više mesta i za koga kaže da je bio „jedan od mislilaca nacizma“ (27), koji „je zdušno radio na tome da mit o neprijatelju postane okosnica nacističke ideologije“ (28). U stvarnosti Šmit nije bio „mislilac nacizma“, a deo po kome je on „zdušno radio“ na tome da „mit o neprijatelju postane deo  nacističke ideologije“ je doslovno besmislen, već stoga što nas sam Gavrilović ubeđuje da je „mit o neprijatelju“ konstitutivni deo nacionalizma, te prema tome tu Šmit nije imao na čemu da „zdušno radi“. Na stranu što Šmitovo shvatanje političkog samo po sebi nema nikakve veze sa antisemitizmom, kao se to pričinjava autoru (30). Šta god Gavrilović podrazumevao pod „mitom o neprijatelju“ sigurno je da on Šmitov koncept neprijatelja jednostavno ne razume. Problematičan je i Gavrilovićev pokušaj da Ljotića predstavi kao srpskog nacionalistu, jer samo takav Ljotić se uklapa u podelu uloga datu u uvodu. U tom smislu autor tvrdi je Ljotić „davao prednost srpstvu nad hrvatstvom“ (55), da su zboraši „sanjali Veliku Srbiju“ (93), te da je Ljotić predlagao da se državna politika vrati na put „kojim bi Srbija nametnula svoju hegemoniju ostalima“ (134). Istina, autor pominje i Ljotićevo jugoslovenstvo (55), ali odnos između jugoslovenstva i srpstva u ideologiji Zbora ostaje nerazjašnjen. U svakom slučaju, shvatanje o Ljotiću kao o „velikosrpskom nacionalisti“ i nekome ko se zalagao za srpsku hegemoniju odavno je prevaziđeno.

Karl Šmit

Pored manjkave literature, Gavrilović pojedine pojmove koristi dosta kreativno, pa i pored velike priče o nacionalizmu iz knjige se ne može zaključiti šta pod tim pojmom tačno podrazumeva, osim što je jasno da je reč o nekoj negativnoj pojavi. Još manje je jasan odnos nacionalizma prema rasizmu i antisemitizmu. Istina, autor na jednom mestu kaže da je „mržnja prema Jevrejima bila povezana“ sa rasizmom i nacionalizmom, da su „i rasizam i nacionalizam pronašli mesto za mržnju prema Jevrejima u svetu svojih frustracija“ (199), odnosno da je antisemitizam počeo da buja „na plećima nacionalističke ideologije“ (226), ali to ne govori mnogo, i više zamagljuje nego što razjašnjava. Naime, poznato je da nacionalizam ne mora biti nužno antisemitski, da su mnogi poznati nacionalisti bili jevrejskog porekla, te da naposletku postoji i jevrejski nacionalizam, kao i što su pojedini Jevreji (Gumplovič) prihvatali socijal-darvinizam. Sa druge strane, određenje rasizma je sasvim novo, pa tako stoji: „Rasizam je podržavao društvene norme ponašanja pokušavajući da učini legitimnom razliku između normalnog i abnormalnog. Jevrejima i ’crncima’, kao glavnim žrtvama rasama, kasnije su se pridružili i drugi čije se ’abnormalno’ ponašanje nalazilo sa one strane društveno iznuđenih normi. Svi oni koji se nisu uklapali u priznati obrazac građanskog društva etiketirani su kao ’ukleta rasa’ u koju su svrstavani u HH veku najviše Jevreji, Romi i homoseksualci“ (45). Prema ovoj, do sada nepoznatoj definiciji su i homoseksualci postali posebna rasa, a rasizam je umesto netrpeljivosti prema drugim rasama pretvorio u instrument očuvanja građanskog društva. Uz to, prema Gavriloviću, izgleda da je tek rasizam legitimisao razlikovanje normalnog od abnormalnog, te da je pre toga čovečanstvo živelo u postmodernom, everything goes, raju. Isto je i sa antisemitizmom koji je kod Gavrilovića viđen isključivo kao desno-konzervativna stvar, pri čemu se zaboravlja da ni sva autoritarna desnica nije nužno antisemitska. O upotrebi antisemitizma u kontekstu drugih ideologija, odnosno o predrasudama prema Jevrejima među socijalistima Gavrilović ne govori ništa. Čak i kada govori o optužbama na račun „jevrejskog kapitala, autor u njima ne vidi ništa drugo osim nacionalizma. Tako su desnica, nacionalizam, antisemitizam, rasizam, fašizam i nacional-socijalizam za Gavrilovića manje ili više ista stvar, pojmovi koji se prepliću i koji se ne mogu odvajati. U takvoj noći su sve krave crne. Kako bi dodatno istakao Ljotićevo neprijateljstvo prema demokratiji, koje i nije sporno, autor piše da je Ljotić, „budući da je bio protivnik parlamentarne demokratije napadao Vladu Jugoslavije“ (214), kao da to je protivljenje politici vlade karakteristično samo za ubeđene protivnike demokratije, a ne nešto što važi i za opoziciju u svakom demokratskom poretku.

Kada se pođe od manjkave i jednostrane literature, i kada se ta literatura nepažljivo čita i krivo razumeva, te propušta kroz unapred formirani ideološki filter, malo je verovatno da će se stići do ispravnih zaključaka. Tako su sva poglavlja Gavrilovićeve knjige konfuzna i bez precizno formulisanih nalaza. Na primer nije jasno da li je Ljotićeva sklonost konspirologiji poticala iz njegovih osobina ličnosti (zatvorenost, nepoverenje prema drugima), ili iz „straha mlade srpske buržoazije“ (100). Isto tako ostaje nejasno i da li je Ljotićev antisemitizam bio verski, ekonomski, politički ili rasni i ako je dolazilo do promene zašto je do nje došlo. Prosto nije dovoljno reći da je do okupacije Ljotićev antisemitizam bio na religijskoj osnovi, a od okupacije na rasnoj (202, 227), pogotovo ako ta izjava nije potkrepljena nečim što bi pokazalo da je do takve promene zaista i došlo, odnosno ako se ta promena ne objasni nekom bitnom promenom u Ljotićevom pogledu na svet. Na pojedinim mestima (200-201) stiče se utisak da autor nije siguran po pitanju razlikovanja religijskog, ekonomskog i rasnog antisemitizma, što se posebno vidi kada piše da „bez vekova hrišćanskog antisemitizma, Hitlerova ostrašćena mržnja nikada ne bi bila tako snažna“ (201). Jednako je nerazjašnjeno i to da li je Ljotićev antisemitizam bio eliminacionistički ili ne, a izgleda da ni autor nije siguran kada se tačno kod Ljotića neprijateljstvo prema Jevrejima javlja, odnosno da li se javlja kao plod „hrišćanskih predrasuda“, „sitnoburžujskog straha“, Morasovog uticaja ili je formiran pod nemačkim uticajima. Premda navodi da su Ljotićeve ideje u vezi sa rešavanjem jevrejskog pitanja bile brutalne (227), autor se tim Ljotićevim planovima skoro da nije ni bavio. Sasvim je ostalo nerasvetljen i odnos Ljotićevog antikapitalizma i antikorupcijskog stava i antisemitizma. Gavrilović, istina, o tome piše, ali se jednoznačan zaključak ne može doneti. Takođe je izostavljena analiza Ljotićevog odnosa prema internacionalizmima u kontekstu njegovog negativnog stava prema Jevrejima. Na više mesta u knjizi autor uopšteno spominje fizičke napade zboraša na Jevreje iz vremena pre izbijanja rata, ali ne navodi nijedan konkretan slučaj iako bi bilo zanimljivo videti koliko je tih slučajeva bilo, koliko su bili učestali i kako su na njih reagovale država i onovremena štampa.

Gavrilović pravi nedopustive materijalne greške, pa tako ispod slike Mihajla Olćana stoji da je u pitanju Dimitrije Ljotić (176) te je glavnom junaku knjige promenjen identitet. Isti Olćan nije samo izgubio sliku, nego se na nekoliko mesta pominje i kao Olčan (67, 69, 70, 71, 78, 150, 190, 229), Stanislav Krakov se ponekad sreće kao Svetislav (131, 167, 170), ali i Stanimir (61-62), Tanasije Dinić je postao Atanasije (76, 229), dok je Oto Vajninger je prekršten u „Veiningera“ (48), Feliks Bencler u Bentzlera (204-205, 229), a izvesni Mesarović je na jednoj strani Borislav, a na drugoj Branislav (135-136, 148).

Fotografija Mihaila Olćana koja se često pogrešno potpisuje kao fotografija Dimitrija Ljotića

Da se autor ne snalazi najbolje sa imenima zaključuje se i po tome što brka Fon Rajhenau i Ratenaua (161), pa jedno prezime stoji u tekstu, a drugo u fusnoti i to na istoj strani. Vladimir Velmar-Janković se u registru pominje kao ministar (229) iako tu funkciju nije obavljao. Vajningeru se pripisuje da je autor knjige O spolu i značaju (48) što se verovatno odnosi na njegovu knjigu Pol i karakter. Takođe, „Buđenje“ iz Petrovgrada nije bio „profašistički pokret“ (54) nego časopis, a časopis „Zbor“ nije izlazio „u Hercegovini“ (54) nego u Beogradu, Naša borba nije bila „zboraška“ (76), i „stranački list“ (180), već glasilo Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Za Šarla Morasa Gavrilović tvrdi da je „kalemio hrišćansku dogmu na političke ideje“ (109) što već samo po sebi predstavlja zanimljivu konstrukciju koja postaje još interesantnija kada se zna da Moras nije bio verujući čovek, te da se rimokatolička crkva još u vreme njegovog života jasno ogradila od tog učenje. Autor pokazuje svoje nepoznavanje Morasovog dela i kada kaže da je Ljotić „osim Morasovih političkih ideja prihvatio i korporativizam“ (227) zaboravljajući da je Moras bio pobornik korporativizma. Takođe, ne stoji ni autorova konstatacija da je „mladi fašistički pokret sa netrpeljivošću odnosio prema jevrejskoj zajednici“ (23), jer fašistička stranka u Italiji nije bila antisemitska. Isto tako je netačno da „svaka kritika  modernosti“ rezultira antisemitizmom (164), a dovoljno je samo uzeti u obzir Lea Štrausa i Erika Fegelina. Neverovatna je i tvrdnja da je Ljotić „među prvima napao komuniste, proglasivši ih za najveće neprijatelje države“ (167), budući da je komunistička partija u Kraljevini SHS bila zabranjena davno pre nego što se Ljotić pojavio na političkoj sceni, te da su prema tome komunisti od ranije bili označeni kao neprijatelji države. Kada autor tvrdi da su „Nemci verovali“ jedinicama Srpskog dobrovoljačkog korpusa do kraja rata, pa čak i da je u pitanju bio „pažljiv odnos“ (59), pravi još jednu materijalnu grešku i previđa sve mnogobrojne slučajeve nemačkog nepoverenja, pa čak i zatvaranja vojnika i oficira SDK. Iznenađuju i Gavrilovićeve aluzije da je Draža Mihailović odlučio da krene Ljotićevim putem“ (184-187), jer ako je već to odlučio, zašto sa njim nije otišao u Sloveniju?

Dušan Dostanić (Izvor: Institut za političke studije)

Iako je Gavrilovićeva knjiga vrlo slaba, ne nudi nove uvide i ne pomaže boljem razumevanju naše prošlosti, ona nije sasvim bez vrednosti, budući da pokreće barem dva, za našu naučnu sredinu, važna pitanja. Prvo pitanje je čemu još služe recenzije, jer je prosto nemoguće da su ugledni istoričari, koji su navedeni kao recenzenti, prevideli grube materijalne greške i nelogičnosti kojih je ova knjiga prepuna? Šta je smisao nagrada kada se one dodeljuju nemarno sastavljenim tekstovima? Ako kriterijumi nisu bili naučne prirode, postoje li neki drugi? Tako dolazimo do drugog pitanja. Upravo, šta treba da bude cilj istoričara koji se bavi delikatnim temama? Da li se od pisanja prošlosti onako kako se dogodila došlo do rata protiv prošlosti i moralističko-ideološke kritike „loše“ prošlosti u ime svetle budućnosti? Da li se razumevanje, koje ne podrazumeva opravdavanje, sklanja pred dekonstrukcijom, gde se sopstvena moralna visina pokazuje nad protivnikom koji je davno poražen. Jer, ko je hteo da se bori protiv Ljotića i njegove ideologije mogao je to da čini do 1945. godine. Tada bi ta borba uključivala odvažnost i prihvatanje rizika, ali danas, preko sedamdeset godina od posle poraza te ideje, takav rizik sasvim otpada. Ratovati protiv Ljotićeve utvare danas i nije neki pokazatelj osobne hrabrosti. Ukoliko nauka odustane od objektivnog istraživanja prošlosti, pa ma kakva ta prošlost bila, i umesto toga počne da služi ideologijama, tada neminovno stradaju i nauka i istina.

Autor je saradnik Instituta za političke studije u Beogradu