Dušan Buković: Vladimir Nazor i sa Pavelićem i sa Titom

Vladimir Nazor (1876-1949), po narodnosti je Hrvat, pisac, pesnik i književnik. Uoči Drugog svetskog rata Nazor je podržavao Mačekovu opoziciju. Za vreme tz. Nezavisne Države Hrvatske postao je 1941. godine članom Pavelićeve Hrvatske Akademije znanosti u umetnosti. Tokom 1942. godine napuštia Zagreb i odlazi u Vrhovni partizanski štab, gde ostaje svo vreme trajanja revolucije. Nazor je postao je prvi predsednik Prezidijuma Sabora NR Hrvatske i tom prilikom uputio je jednu zvaničnu „Poruku Hrvatima“, u kojoj doslovno stoji:

„Tim činom su rodoljubi na mene svratili pažnju ne samo Hrvata od Čakovca u Međimurju i od Čičarije u Istri do Boke Kotorske, pa od Lošinja na Jadranu do Zemuna na Dunavu, no također i ljudi naše krvi i jezika onkraj dalekih planina i širokih okeana, te osjećam potrebu da na časni poziv odgovorim ne samo članovima Vijeća, nego i svima koji su u toj odluci našli izražaj vlastitoj želji…“ (Vidi: Vjesnik, Organ KPH, br. 3, od 20. februara 1944; Bruno Bušić, Hrvatski ustaše i komunisti, Washington, D.C., U.S.A., 1979, str. 18).

Čim je Nazor uvideo da je velikohrvatski establišment u nacinalno – federalističkoj Jugoslaviji uzeo vlast na čelu sa Brozom, Smodlakom, Ribarem, Šubašićem, Magovcem, Hebrangom, Bakarićem, Krajačićem, Stilinovićem, Klišanićem , Sremcem, Ujevićem, Krležom, Draganovićem i ostalima uz pomoć zapadno-evropskih i američkih imperijalista počeo je otvoreno da vrši propagandu za hrvatski narod i hrvatsku državu, što svedoči i ovaj članak, koji je objavljen pod naslovom „I Vladimir Nazor“, gde stoji:

„Koga sve nisu zanosile mutne vode hrvatskog romantizma?“. Jedno od najvećih iznenađenja je slučaj pok. Vladimira Nazora, Dalmatinca, vrsnog pesnika i književnika, čiji su prilozi godinama objavljivani u Srpskom Književnom Glasniku, inače, do Pavelića, čoveka koji je sasvim pozitivno uticao na hrvatsku omladinu, pun optimizma za jugoslovenstvo, počev od 1913 godine. Dolaskom Pavelića na vlas i stvaranja „NDH“ ni Nazor nije mogao odoleti masovnoj hrvatskoj histeriji. Zahvaćen tom histerijom, on u to vreme piše jednu pesmu u kojoj su i ovi stihovi:

„Nije vrijeme za muziku i mandoline
Već vrijeme da svatko od nas
Živi kao vuk, kao lav,
Dugim riječima kao Hrvat“.

Uskoro zatim Nazor se našao kod Tita i ostao s njim sve do svoje smrti, mažen i naročito pažem, uz pevanje pesama za „novu sezonu“. Mi ne zaboravljamo njegovu pesmu „Majka pravoslavna“, ali nam je teže zaboraviti njegove poteze skakavca od vremena prve Jugoslavije do Pavelića, i od Pavelića do Tita. To je zaista bilo: „Dobro jutro čaršijo na sve strane! Teško je biti čovek“ (Vidi: I Vladimir Nazor, „Amerikanski Srbobran“, 29 jul 1981, Pittsburgh, Pa., USA).

Ne upuštajući se u nikakve druge komentare da vidimo šta o Nazoru kaže Prvoslav Vasiljević u jednom pismu, koje je objavljeno u knjizi Vladimira Dedijera „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“, gde između ostalog, stoji:

„Poverljiva dostava Prvoslava Vasiljevića Milovanu Đilasu protiv Vladimira Nazora i njegovog jezika i đilasova poruka Aleksandru Rankoviću“

27. septembra 1944.

Dragi druže Đido,

Danas me je pozvao drug Nazor na razgovor. Kada sam otišao tamo, rekao mi je on da hoće da govori sa mnom kao predsednik Federalne Države Hrvatske o nekim pitanjima, koja njega kao takvog interesuju.

Kako je pred sobom držao bilten inostrane štampe koji mi izdajemo, s nekim podvučenim mestima shvatio sam odmah o čemu će se voditi razgovor…

Pitao me je zatim ko uređuje Bilten, ko vrši izbor materijala itd. Rekao sam mu da to činimo ja i Vuk Dragović koji je na putu. Zatim me je pitao ko sve radi u Presbirou. Zapisujući imena osoblja interesovao se i za nacionalnu pripadnost. Kad je završio sa tim opštim pitanjima, počeo je da govori:

– Ja sam te pozvao da razgovaramo o jednom veoma važnom pitanju, preko koga ja kao Hrvat i predsednik hrvatske države ne mogu da pređem ćutke. Vi ste u Biltenu zaveli jezik beogradske čaršije, vi ga namećete i pored toga što se nalazite na teritoriji Hrvatske države. Nas Hrvate to vređa i mi nećemo jezik beogradske čaršije. Dok ste ovde na našoj teritorioji imate da pišete hrvatski, a kad odete u Srbiju pišite i govorite kako god hoćete, mene se to ništa ne tiče.

– Zatim je govorio dugo o hrvatskom i srpskom jeziku, o Vuku Karadžiću itd. i napomenuo da mi njima Hrvatima samo pravimo smetnje i političke poteškoće ovakvim svojim radom.
Za čitavo vreme njegova govora, koji je puno puta imao povišen ton, ostao sam pristojno smiren…

Na to je on rekao odlučno:

– Ne može tako više da bude. Dok ste ovde na teritoriji Hrvatske imate da pišete hrvatski. Sve što iz Hrvatske izlazi i u nju ulazi ima da bude na hrvatskom jeziku. Ko ne zna hrvatski, ne može ni da radi kod vas…

Pitao me je zatim kojim se jezikom piše radio-bilten. Rekao sam mu da to zavisi od emisija, one emisije koje se daju na hrvatskom mi ih tako i beležimo, a one na srpskom dajemo isto tako na srpskom. Mislimo da ako bismo drugačije postupali, da te emisije ne bismo verno prenosili, već bi ih falsifikovali. On je odgovorio da ni to ne može više tako da bude i da i taj bilten ima da se daje samo na hrvatskom. Pitao me je koje radio-stanice slušamo. Rekao sam mu da slušamo uglavnom Slobodnu Jugoslaviju, Moskvu i London. Na to je on uzbuđeno uzviknuo:

– Pa tamo su svi spikeri Srbi. Po svom starom običaju Srbi su se i tamo ušunjali, kao što već umeju da se ušunjaju svugde. Ja ću da protestujem protiv toga. Nećemo mi više da trpimo da nam vi namećete ono što hoćete…

Prvoslav Vasiljević (Vidi: Vladimir Dedijer, Novi prilozi za bografiju Josipa Broza Tita, Knj. 2, Rijeka-Zagreb, 1981, str. 842-3).

Na kraju, u ovom kontekstu ne može se izbeći ni zaobići između ostalih ni Gustav Krklec (1899-1977). Krklec je bio urednik hrvatskog ustaškog lista „Graničar“, koji je publikovan u Zemunu za vreme tz. Nezavisne Države Hrvatske .

Ono što je bitno, ovde donosimo, bez komentara jedan članak o Gustavu Krklecu, koji je objavljen pod naslovom „Nagrada zločincu“ u kojem doslovno stoji:

„Bilo je to pre dve godine. Za nagradu Matice srpske predložen je Gustav Krklec!“
Mlađi u Otadžbini nisu protestovali, jer istina iz beografije Gustava Krkleca – bila je izostavljena.

U samo Matici srpskoj, članovi Nagradnog odbora bili su zbunjeni.

Njima je biografija Gustava Krkleca bila poznata, jer dok su u sedištu Matice srpske, u Novom Sadu, mađarski fašisti bacali Srbe pod led u Dunav, dotle je Gustav Krklec u Zemunu čuvao stražu Pavelićeve NDH. Bio je glavni urednik ‘Graničara’.

Ali – stiglo je naređenje: U duhu „Bratstva i jedinstva“ nagrada Matice srpske bezuslovno mora da se dodeli Gustavu Krklecu’!

Tako je Gustav Krklec, Pavelićev graničar, postao dobotnik Matice srpske!
Nagrada za zločine!

Nagrada onome koji je slavio najvećeg ubicu koga je svet upoznao – Antu Pavelića.
Nagrada Gustavu Krklecu – Pavelićevom graničaru!

Stariji znaju, ali – kako bi mlađi upoznali pravu biografiju Gustava Krkleca – treba da pročitaju odu Poglavniku Paveliću, čiji je autor Gustav Krklec.

Pod svojim originalnim potpisom u ustaškom „Graničaru“ čiji je bio glavni urednik, Gustav Krklec je objavio pesmu posvećenu svom idolu, ubici srpskog naroda, Anti Paveliću:

Došli su naši dani sa njim.
Donio ih je najbolji hrvatski sin.
Kleli smo se Sv. Antunu –
I Svjetac nam posla izabranika.
Domovino pozdravi Antuna Poglavnika!

Zagrebu bijeli razvi zastave naše
Prospi cvijeće i cvijećem ga kiti.
Doš-o je Ante… Nikada više
Hrvati robovi neće biti…

Na zastavi je hrvatska kruna,
A ja sa braćom ZA DOM SPREMAN –
Stražarim na granici kod Zemuna!

Gustav Krklec (Vidi: Nagrada zločincu! „Sloboda“, Organ SNO u Americi, 25. februar 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

Autor: Dušan Bukvić

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Revizija istorije počela u Glini | Jadovno 1941.

Lažna slika države kojoj je zločin bio program i cilj | Jadovno …

Dr Momčilo Diklić: ANTIFAŠIZAM U HRVATSKOJ | Jadovno …