fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Душан Буковић: Адам Прибићевић о узроцима АНГЛО-АМЕРИЧКОГ бомбардовања извесних српских градова

Адам Прибићевић
Адам Прибићевић

Имајући и виду да се то све радило по плану извесних тајних и јавних англо-америчких структура, да у неблагодарној и краткорочној Југославији успоставе тирански, експериментални, фабијански, интермаријумски, бундистичко-бољшевички и антисрбски комунистички поредак под управом империјалистичког лакеја, великохрватског фирера Јосипа Броза Тита, који труне у фараонској могили у извиканој „Кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни полтрони и опоpтунисти на срамоту јуначке Србије (Види: Dan Smoot, The invisible government, The Americanist Library, Published by Western Islands – Boston – Los Angeles, 1965).

Од нарочитог значаја је сведочанство Адама Прибићевића о узроцима безобзирног и немилосрдног англо-америчког бомбардовања србских градова у току Другог св. рата, зато бисмо репродуковали извесне цитате из његове књиге „Мој живот“, да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

Стр. 135: “А два највећа злочинца у историји Европе Черчил и Рузвелт према малим народима решавали су судбину 120 милиона Европљана, не питајући никога од њих јер су хтели уштедети својим народима паре и крв. Тога никад ни према једном народу пријатељу није учинио ни Хитлер ни Стаљин…

Тако је дошло бомбардовање на први и други Ускршњи дан 1944. год. -, далеко страшнији од Хитлерова, па бомбардовања предграђа Београда, Пашина Брда, у мају 1944. год. Камо су многи Београђани бежали после ускршњог бомбардовања. Па бомбардовања свију српских градова. Затим бомбардовање свију српских градова и у септембру опет бомбардовање Београда.

И док су бомбардовани Београд, Смедерево, Крагујевац, Ниш, Подгорица, Никшић, и.т.д. сељаци на орању, дотле су бугарски, албански и хрватски градови остајали мирни или слабо били дирани…“

Стр. 136/137: “Овом бомбардовању Срба два су разлога. Србија је била једина држава која је имала своју националну војску. Ту Србију ‘савезници’ су предали комунистима, као и остале државе на истоку Европе. Познато енглеско фарисејство и хипокризија нису им дали да то јавно признају.

Зато је наређено бомбардовање Србије, да се застраши наша влада у Лондону (да Краљ отпусти Пурићеву владу, бомбардован је Београд на Ускрс) и народ у земљи натера у комунистички табор. Тада би англо-саксонски фарисеји и хипокритеж говорили: ‘Сами су отишли Комунистима’.

Због тога је настављено и бомбардовање места у којима никад није било Немаца. Због тога је разорена до темеља националистичка Подгорица, а Скадар, у ком је била Немачка војна централа, само такнут.

Други је био разлог у историјској стогодишњој мржњи енглеских Торијеваца на српски народ. А они су владали у Енглеској. Познате су изјаве Черчилове из, мислим, 1920. год. Против Срба, а за рачун Бугарске.

Енглези су видели у Турској свој империјалистички насип против руског империјализма. А Срби су 1804. г. почели да гризу тај насип. Зато су нас Торијевци замрзли и никад нам нису добра учинили. 1914. године су ушли у рат због Белгије, а не нас. Торијевци су желели да им ми шаљемо са турског коља пољубце. А ми то нисмо могли.

Уз то смо тврдо веровали да ће ослобођени Балкан бити јачи насип против руског империјализма од труле султанске Турске, и ништа нам није помогло што нисмо до 1940. год. признали Совјетску Унију, скупа са
Швајцарском. Историјске мржње се тешко гасе…”

Стр. 138: “Све ово било ми је јасно, док сам био у земљи и ја сам био горд што се мој народ није дао сломити, те англо-саксонске хипокрите и фарисеји нису могли растеретити своју рутаву савест, указујући на то да се српски народ сам приволео комунизму…

Рузвелт и Черчил нису се стидели да младог Краља приволе на попуштање убијањем његовог народа. Спустили су се на улогу гангстера- киднапера, који уцењују оца претњом да ће му убити сина…”

Стр. 141: “Чудио сам се само неразуму наше интелигенције, која се могла поуздати у Енглезе, који никад нису били наши пријатељи. Па Черчил чак у својим ратним мемоарима кука за пропашћу Аустрије, као да му је она могла спасти мир у Европи, растрзана унутрашњим размирицама њених бројних народа. И она је на Балкану, после 1913. год. бојећи се уједињеног Балкана за своје положаје у Средоземном мору, радила против уједињења Балкана…”

Стр. 154: “Нове сумње у Британце. 1942. у емисији лондонског радиа, слушао сам извештај о једном говору, који је држао у парламенту Черчил. У том говору он је рекао да ће се Албанији, после рата, дати њене природне границе.

Шта мисли стари непријатељ Срба Черчил с овим, мислио сам? Тешко је наћи природнију државну границу но што је она измећу Југославије и Албаније. Где су Арнаути етнички надирали у наше етничко подручје преко те границе, нису то учинили ни дејством своје економске ни културне супериорности, како су културно
напреднији често надирали на подручје некултурних народа.

Они су то чинили, од кад су отпали од Хришћанства, требећи Србе ножем, метком и угарком, кроз векове, све до 1912., за окупације Србије од 1915. – 1918. И за овога рата. Радећи тако, они су свели Србе на мањину у неким пограницним срезовима Македоније, а на Косову, у Дреници и Метохији на ширем подручју.

У језгру старе српске државе, колевци њене културе, косовског епа и идеје, ми смо тако били потиснути у мањину. Ако је и коју историјску неправду требало исправити, онда је ову вековима чињену народу, који је остао веран својој вери и традицији и стајао вековима у одбрани европске културе од варвара”.

Стр. 155. “Јасно је да Черчил није онако говорио са љубави према албанском народу. Како би то могао државник чија је држава прогутала толико малих и великих народа, далеко питомијих и културнијих од Албанаца?

Као противник Срба он је мислио о слабљењу Срба, упркос томе што су Срби стајали уз Велику Британију, док је Хитлерова албанска ‘Скендербегова дивизија’ скидала српске главе…

Говорио сам брату о великом рудном богаству Косова, које је тек начето: цинк, олово, сребро, гвожђе, азбест, магнезит, дрвени угаљ, камени угаљ, хром. Тада ми он рече: ‘Ја се бојим тога, јер ће нам Енглези у првој згодној прилици узети те крајеве, због тог рудног богаства, и дати их Албанији’…”

Стр. 156/157: “Кад сам дошао у Италију, пре но што сам одведен из логора Карбонарије саслушао ме је један чиновник Интелиџенс Сервиса. Био је то млад, плав висок човек с наочарима. Говорио је добро српски. По ироничном изразу лица видео сам у њему непријатеља, варварина, јер само варварин не прикрива својих осећања, као што не може ни дивља животиња.

Није правио записника, но само белешке. На крају ме је запитао:

– А шта мислите о Косову?
– Зашто? Упитао сам ја њега.
– Зато што је Косово арнаутско
– Ви се варате – рекох му – Косово је српско, и ако су нас Арнаути ножем, метком и угарком, кроз векове, потиснули у мањину, јер је за њ везан нас национални мит, наша национална мистика, јер је она центар српске националне етике. Оно је наше због тога, више но што је вама ваш Лондон. Ако су хрватске усташе сада негде покољима потиснули Србе у мањину, то не значи да ћемо и ми то признати. Српска земља остаће српска. На Балкану се дуго памти.

Слушао ме је иронично, не слутећи да ће и његова држава, баш зато што је са свима народима поступала као с нама, и изазвала мржњу и нерасположење свију, морати убрзо са свога лица избрисати тај иронични смешак.

Ове сумње у британску политику пајачане су биле, услед неких акција британских агената Срба.

Кад је британски агент Монти – Радуловић отпочео своју акцију за одвајање Црне Горе од српске нације, придружио му се стари британски агент Крњевић…услов је био да Велика Британија поседне Боко-Которски залив!…”

Стр. 158: “Ипак ме је прилично изненадило да су се Британци и Американци служили совјетским, нацистичким и фашистичким методама,…”

Стр. 162: “И у нашој земљи и у нашој емиграцији имало је и има наших људи у туђинској обавештајној служби али је у њој било врло мало Срба из Црне Горе. Ја сам у емиграцији знао само за двојицу. Огромну већину чинили су Срби из Србије, а било их је и из других крајева ( чувени Попов је из Војводине)…” (Види: Адам
Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981).

Аутор: ДУШАН БУКОВИЋ

Извор: ВИДОВДАН

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: