Душан Бабац: У Хрватску на море, из мог угла

Срби из Трибња Шибуљине су тешко пострадали током Другог светског рата, понајвише у усташком концентрационом логору Слано на острву Паг. Прва хапшења Срба започела су већ у априлу месецу 1941. године и одвођење на стратиште у Јадовно.

Рођен сам у Београду, као и мој отац Марко, деда Павле је рођен у Задру (недавно је Задарска улица на Косанчићевом венцу, која је тамо уживала станарско право још од 1896. године, избачена из града да би се уселио Добросав Ћосић, калемар из Велике Дренове) а прадеда Марко је рођен у једном малом приморском селу у подножју Велебита по имену Трибањ Шибуљина.

Трибањ Шибуљина се налази у у задарском залеђу у тзв, Велебитском Подгорју и лежи на Јадранској магистрали 12 км од националног парка Стариград Пакленица према Карлобагу. Када сам био клинац и на зезање другова због мог необичног презимена које се не завршава са “ић“, свима сам објашњавао да смо ми Бабци Срби из Далмације и да водимо порекло из једног малог села на Јадрану, налик на оно у Астериксу, са свих страна опкољено Римљанима.

На подручју Трибња као и ширем простору велебитског Подгорја, постоје археолошки трагови постојања живота још у бронзаном и гвозденом добу. Римским освајањем јадранске обале, простор данашњег Трибња потпао је под римски муниципиј града Аргирунта (данашњи Стариград). На локалитету око Св. Тројице и православног гробља (Козјача), налазе се остаци касноантичког или рановизантијског каструма правоуганог облика.

У Повељи угарског краља Андрије из 1205. године, први пут се помиње Трибањ под овим именом. Под појачаним притиском Турака, око 1540. године, масовнијим доласком Срба почео се знатно мењати етнички састав у Лици и Далмацији. Ове дошљаке, православне Србе који су се досељавали у такозвани Крчки и Лички санџак, Турци су називали Власима, а Млечани, Морлацима (Morlacchi, Morlacha), по којима се и Велебитски канал називао Морлачким каналом све до краја Првог светског рата и коначног ослобођења од туђина, 1918. године.

Морлаке су називали и “Црни Власи”, због њихове црне одеће од сукна. Под именом Ускоци, ови стасити, храбри и робусни дошљаци добро наоружани и организовани, одмах су почели да се супротстављају туђем утицају на копну и мору. Поносни на своје јунаштво, нису презали ни од отвореног рата, до којег долази 1615. године (Ускочки рат).

Након протеривања Османлија са велебитског простора, започело и насељавање највећег броја данашњих породица у читавом Трибњу. Тако је сердар Стојан Јанковић у јесен 1684. године населио 131 особу из Лике у Шибуљину, којима је убрзо стигла и помоћ у храни. Након разграничења с Аустријом, област велебитског Подгорја припала је Млетачкој републици.

У току многобројних оружаних сукоба млетачке Републике Венеције са Турцима, поред Јанковић Стојана и Смиљанић Илије, свакако је најпознатији био ускочки капетан шибенских Морлака Вук Мандушић, који је херојски погинуо 1648. године у бици код Зечева и као велики српски јунак, мудар и скроман човек ушао у народне песме и “Горски вијенац” Петра Петровића Његоша.

У Далмацији и Подгорју долази до значајног историјског преображаја коначним сломом и падом Млетачке Републике Светог Марка, у мају 1797. године. Подгорцима су остале нарочито тешке успомене на Венецију која је, поред осталог јада, по предању наших предака таманила бујне старе шуме на Велебиту за израду дрвених пилона при изградњи темеља Венецијанских палата, и квалитетних оплата и весала за трговачке и ратне бродове. Од тога су приморске стране Велебита потпуно оголеле и опустеле. И данас стоје као успомена на јунаке и мученике који су умирали као робови у оковима млетачких галија и тамницама Венеције.

Срби из Трибња Шибуљине су тешко пострадали током Другог светског рата, понајвише у усташком концентрационом логору Слано на острву Паг. Прва хапшења Срба започела су већ у априлу месецу 1941. године и одвођење на стратиште у Јадовно. Нови талас страдања започео је 2. августа 1941. године, када су усташе направиле обруч око Шибуљине и заседе по Велебиту.

Трагедија села Трибањ-Шибуљине

Том приликом је ухваћено преко стотину Срба који су потом утамничени у цркви Св. Аранђела Михајла. Уследила су силовања жена и пребијање мушкараца и пљачкање имовине ухапшених. Трагови крви, видљиви и до данашњих дана, нису остали скривени ни после вишеструких бојења зидова цркве. Спомен плоча постављена на спољашњем зиду цркве, као подсетник на овај злочин, данас је разбијена на више делова. На списку страдалих шибуљчана је укупно 94 мештана од којих 17 Бабаца.

Павле М. Бабац: Велебитско Подгорје (1941 – 1945.)

По попису становника из 2011. године Трибањ Шибуљина има мање од 300 становника. Мој отац је крајем 1970-тих година тамо саградио скромну викендицу у којој смо провели многа лета. Можда је могао уместо тога да купи неки станчић у Херцег Новом или у Ровињу, али он је одлучио баш овако, што нисам баш савим разумео а ни одобравао. Кућа је уништена у лудилу из 90-десетих година, и ја од тада нисам отишао ни једном. Данас све више разумем свог оца и слажем се са њим, једино што то не могу и да му кажем. Последњих година имам нарастајућу жељу да одведем своје синове и покажем им то место где се спајају крш Велебита и плаветнило Јадрана и одакле ми Бабци водимо порекло. Надам се да ће ми се идуће године та жеља коначно испунити, као што се надам да се и вама допала ова мала сентиментална приповест о старом крају.

Извор: Фејсбук страница Душан Бабац 10. август 2020.