Духовник који је позивао: „Будимо људи“

Данас се навршава пет година од упокоjења Његове светости патриjарха српског Павла, коjи jе у народу остао упамћен по свом монашком животу, благоj нарави и смjерноj служби Богу.

Патриjарх Павле рођен jе као Гоjко Стоjчевић 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца. Рано jе остао без родитеља, а о малом Гоjку, од његове треће године, бринула jе тетка, наводи се у биографиjи патриjарха Павла, обjављеноj на званичном саjту Српске православне цркве /СПЦ/.

Нижу гимназиjу завршио jе у Тузли, а вишу у Београду. Послиjе матуре у сараjевскоj Богословиjи 1936. године уписуjе се на Богословски факултет у Београду, гдjе дипломира 1942. године.

У вриjеме Другог свjетског рата био jе вjероучитељ у Дому за избjеглу дjецу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године добио jе туберкулозу, а љекари су предвиђали да му jе остало три мjесеца живота.

Излиjечио се молитвом у манастиру Вуjан. Као знак захвалности Богу што му jе подарио здравље, изрезбарио jе крст коjи се и данас чува у манастиру.

Послиjе искушеништва замонашен jе у овчарско-кабларском манастиру Благовештење 1948. године када jе добио монашко име Павле по апостолу љубави.

Од 1949. до 1955. године био jе сабрат манастира Рача. Школску 1950/1951. годину провео jе као наставник призренске Богословиjе „Свети Кирило и Методиjе“.

У чин jеромонаха рукоположен jе 1954. године. Постдипломске студиjе на Богословском факултету у Атини похађао jе од 1955. до 1957. године. За епископа рашко-призренског изабран jе маjа 1957. године. Патриjарх српски Викентиjе хиротонисао га jе септембра исте године у београдскоj Саборноj цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен jе 13. октобра 1957. године.

У Епархиjи рашко-призренскоj обнављао jе старе и порушене храмове и градио нове. Много jе бринуо за свештенички и монашки подмладак. Непрестано jе путовао и служио у свим мjестима ове епархиjе. Посебно се старао о призренскоj Богословиjи, гдjе jе предавао црквено поjање и црквенословенски jезик.

Као архиjереj на Косову и Метохиjи, у вриjеме веома тешко за Србе и Српску православну цркву, провео jе више од 33 године. О нападима Арбанаса на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, коjи се под тим притиском исељавао, редовно jе обавjештавао Свети архиjереjски синод и Сабор, као и државну власт.

И сам jе, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вриjеђања и физичке нападе. Свjедочио jе у Уjедињеним нациjама, пред многоброjним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохиjи.

Свети архиjереjски сабор 1. децембра 1990. године изабрао га jе за четрдесет четвртог првоjерарха Српске православне цркве. Сутрадан jе у Саборноj цркви у Београду устоличен у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патриjарха српских, а 22. маjа 1994. године у древни патриjаршки трон у Пећкоj патриjаршиjи.

Патриjарх Павле дао jе велики допринос jединству Православне цркве. У сусретима са вjерским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свиjету, у вриjеме ратова на териториjи бивше Југославиjе и НАТО−агресиjе на Србиjу, патриjарх Павле се jеванђелски залагао за мирно и праведно рjешење сукоба.

„Човек не може да бира време у коjем ће бити рођен, нити прилике и околности у коjима ће живети. То не зависи од нас. Али, оно што зависи од нас и што се очекуjе од нас, jесте да – будемо људи, увек и свуда“, jедна jе од порука патриjарха Павла коjа jе оставила дубоки траг у свиjести српског, али и других народа на овим просторима.

Патриjарх Павле поручивао jе да jе „Царство Небеско – наша права Отаџбина“ и да „треба да се трудимо да вjеру своjу извршавамо у светим и честитим дjелима и да се тиме приближимо Богу и будемо достоjни наших предака, коjи су то знали и то чинили и за овога свиjета и зато ушли у Царство Небеско“.

Говорио jе и да „треба да будемо мудри као змиjе и безазлени као голубови“.

„Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас неприjатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развиjати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно с тим развиjати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост“, бесjедио jе патриjарх Павле.

Његове риjечи су и да jе „љубав наjвећа врлина, али се до љубави коjа jе наjвећа и коjа jе `свеза савршенства` не може доћи наjеданпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирења“.

„Кад будемо своjе срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе ако се удостоjимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послати због своjих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша jе нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броjу свиjу оних светих и гледати лице Божиjе“, говорио jе блаженопочивши патриjарх Павле.

Од 13. новембра 2007. године патриjарх Павле био jе на лиjечењу на ВМА у Београду, а 8. октобра 2008. поднио jе молбу Светом архиjереjском сабору СПЦ да му „због здравствених разлога и немоћи“ дозволи да се повуче из активне службе. Молба патриjарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. ниjе усвоjена.

Преминуо jе на данашњи дан 2009. године у 10.45 часова у Београду, у 96. години.

Стотине хиљада људи са простора Србиjе, Републике Српске и других краjева на коjима живе православни, али и људи других вjероисповиjести, испратило jе омиљеног патриjарха на вjечни починак.

Према сопственоj жељи, патриjарх Павле jе сахрањен у порти манастира Раковица код Београда.

Патриjарх Павле остао jе упамћен као jедна од наjзначаjних духовних личности модерне српске историjе и многи сматраjу да га његов рад и служба вjери, али и све друге људске особине, сврставаjу у ред – светих.

Извор: 

Везане виjести:

Saborna crkva – Патриjарх српски Павле