Dugo prećutkivani genocid

Logor Jadovno i jame koje ga okružuju su, pre Jasenovca, bili mesto gde je trebalo da bez tragova nestanu svi neprihvatljivi narodi iz NDH. Za nešto više od 120 dana postojanja logora, tu je ubijeno više od 40.000 ljudi. Ali o njemu, kao i o brojnim drugim logorima u NDH, mnogo se manje zna nego o Jasenovcu. Zločin zbog toga nije manji

Znači, tu ste vi. Eto, konačno se srećemo“, kaže čovek, najmanje mu je sedamdeset leta, dok drhtavim pokretom dodiruje kameni bedem oko Šaranove jame. Iz tela se otima grč. Naslanja glavu na kamen i ćuti. Posle šezdeset i devet godina ovaj čovek je saznao i video mesto gde mu je 1941. godine, na padinama Velebita, posečeno celo stablo –  roditelji, braća, sestre, rođaci, svi su završili tu, u Šaranovoj jami iznad Gospića i malog sela Jadovno. Pogled kaže da se poodavno sagorelo u sećanju na preživljeni užas i traženju kroz višedecenijsko ćutanje.

„Ne znam kako sam preživeo, pusti dete! Bog? Kakav Bog? Gde je tada bio?“

Zahvaljujući Udruženju poštovalaca žrtava logora Jadovno, drugim sličnim udruženjima, Savezu jevrejskih opština, ovaj je čovek došao sa još oko 200 drugih ljudi na prvi pomen nakon više decenija, za do sada dokazanih 40.123 žrtve ovog ustaškog logora, umorene u kraškim jamama, tzv. bezdankama, na Velebitu. I od kojih je između 9.000 i 11.000 stradalo u samo jednoj od jama – ovoj, Šaranovoj.

DUGA LISTA UŽASA

Kad god se u javnosti pomene genocid koji su  ustaše, hrvatski fašisti, počinile tokom nekoliko godina trajanja Nezavisne Države Hrvatske od 1941. do 1945. godine, prva pomisao je Jasenovac. Logor u kome je uz svirepa mučenja koja prevazilaze i najbolesniju maštu, usmrćeno, prema za sada tačno utvrđenim podacima, oko 700.000 ljudi. Najviše Srba, ali i gotovo sva jevrejska populacija NDH, Romi, i Hrvati antifašisti.

No, mnogo pre Jasenovca, ustaška vrhuška koja je 10. aprila, kada vojska Kraljevine Jugoslavije još nije kapitulirala, preuzela vlast u Hrvatskoj, osnovala je druge logore – Danicu (15. april),  Kerestinec (19. april) i Jadovno. „…Jastrebarsko, Staru Gradišku, Lobor Grad, Kostajnicu, Tenju, Feričance, Đakovo, Sisak, Caprag, Bjelovar, Slavonsku Požegu, Pag…“, ređao je u svojoj molitvi pred Šaranovom jamom zagrebački rabin Lucijano Prelević, nabrajajući još desetak imena stratišta, pa  zastao na tren, i rekao: „I drugi logori i stratišta.“ Mnogo, za celo čovečanstvo.

Strašno je što se o tome ćutalo dugo, u ime nepostojećih ideala koji su u Jugoslaviji važili, čini se, samo za jedan ceo narod i manjine ostalih. I što je danas teško rekonstruisati sve što se desilo, a još teže pobrojati sva imena. Preživeli su u međuvremenu umrli, njihovi potomci takođe. Knjige rođenih i umrlih su izgubljene u uništavanju hramova, ne samo tokom rata već i posle (u kraju oko Gospića između 1949. i 1952. godine popaljene su i uništene skoro sve preostale pravoslavne crkve, sa njima i knjige rođenih i umrlih). A kada vas nema među živima ili na grobljima, ni u knjigama rođenih ili umrlih, onda niste ni postojali. I zato je ovaj genocid toliko strašan – žrtve su, u njemu, ubijene dva puta.

PAKAO BEZ TRAGOVA

„Istina o koncentracionim logorima se više ne nalazi u njima, već u književnosti, literaturi, iskazima još uvek živih stradalnika“, napisao je nemački pisac Bernhard Šlink. Upravo to je Jadovno. Jer od ovog logora u kome je smrt našlo 40.123 ljudi (38.012 Srba, 1.998 Jevreja, 55 Hrvata i 25 ostalih nacija, kako to kaže dr Đuro Zatezalo, a misli na Rome i druge nacije), danas je ostala samo zarasla poljana, sa skrivenom tablom koja je nekada obeležavala njegovo mesto, dve humke, neistražene, i 32 jame razasute po vrletima Velebita sa podebelim slojevima okamenjenih ljudskih ostataka. Osim Šaranove jame, sve neispitane. Šta više, sedam njih je, kao i mnoge druge, zabetonirano.

„Prva naredba o osnivanju logora kod Gospića doneta je već 11 aprila, a potpisali su je Andrija Artuković, ministar unutršanjih poslova NDH, Eugen Kvaternik, Jurica Frković, Juca Rukavina“, kaže za „Akter“ Đuro Zatezalo, autor jedine monografije o ovom logoru. Zanimljivo je da o Jadovnu nije bilo ni reči tokom suđenja Artukoviću. Čak ni njegovi beogradski advokati, Srđa Popović i kolege, nikada nisu rekli bilo šta o ovome. Svejedno, danas se zna da su ga ustaše odabrale upravo zbog brojnih jama dubokih po više desetina metara, idealnih grobnica koje je trebalo da sakriju veliki zločin: stvaranje etnički čiste Hrvatske.

U dokumentima objavljenim u monografiji „Ustaški zločini genocida“ Milana Bulajića, nalazi se i izveštaj o procenama kapaciteta velebitskih jama, napravljen mnogo pre izbijanja rata. „Čist hrvatski zrak“, prodavan početkom 90-ih u konzervama na ulicama tada još uvek jugoslovenske republike, parola je zapravo iz mnogo ranijeg doba.

Sam logor kod sela Jadovno počeo je da prima u maju 1941. godine prve stradalnike. U Jadovno su dovožene žrtve iz svih delova NDH, pa i iz Vojvodine. Čak tri građana Zemuna, devetoro iz Sremskih Karlovaca i troje građana Smederevske Palanke ubijeni su tu. Ustaše su u međuvremenu u tom gradu i njegovoj okolini koristile druge objekte. I u Gospiću je postojala „Ovčara“. Bilo je to imanje jednog srpskog trgovca ubijenog u prvom pokolju u NDH 11. aprila, dakle sutradan po proglašenju te fašističke tvorevine. Uzgred, te 1941. godine je i Smiljan, rodno mesto Nikole Tesle, potpuno očišćen od Srba. Njegove slave i značaja se hrvatska država setila zna-tno kasnije, kad u njoj skoro da Srba više i nije ostalo.

Deo logora bila je i gospićka Kaznionica, logori u Trnovcu,  Stupačinovu, Slana i mejtana na ostrvu Pag. Ovaj drugi za žene i decu. Pag nije bilo jedino ostrvo sa logorima. Bili su to i Brač, Rab. A samo u dva paška  logora do kraja avgusta 1941. godine, ubijeno je 8.000 žrtava.

Logor je zatvoren u avgustu 1941. godine, zahvaljujući Italijanima. Videvši da Srbi nestaju, svesni zverstava ustaša i rizika da izbije ustanak, Italijani su odlučili da stvar reše reokupacijom ovog područja. Ustanak je u međuvremenu zaista izbio (ustanak ličkih Srba) što je požurilo italijanske vlasti da se reše nestabilnosti u svojoj okolini.

Naravno, taj potez je ubrzao istrebljenja u logoru, ali je negde oko 2.000 ljudi ipak preživelo i potom prebačeno u druge logore. Zvuči kao neslana šala istorije, ali dešavalo se da su italijanski ili nemački vojnici spasavali nedoklane nesretnike bačene u jame, koji su to preživeli. Ili su, pak, direktno sprečavali pokolje. Surovom mentalitetu nacista bila je jasna brza industrija smrti koju su sami stvorili usmrtivši u njoj milione nevinih. Ali ne i ova vrsta istrebljenja u kome je mučenje žrtve bilo podjednako cilj kao i njen fizički nestanak.

KAD UČENICI PREVAZIĐU UČITELjE

„Stari Janko Vujnović iz Divosela imao je dugu bradu. Svu su mu je počupali, tukli su ga…  Gledala sam kako mu seku uši, kopaju oči i tako polumrtvog su ga strijeljali“, pričala je Soka Obradović iz ličkog sela Divosela koja je 1941. godine uhvaćena zajedno s još oko hiljadu ljudi, u zbegu u Kruškovačama. Sama Obradovićeva takođe je bila ubodena bajonetom, ali je preživela. Njenog zemljaka Milana Plećaša, seljaka, ustaše su živog drale i u pauzama terale da im peče jagnjad, pre no što je umro u mukama.

Pričati o pokoljima poput onog u crkvi u Glini, u Šibuljama, u skoro svakom mestu u Hrvatskoj, o noževima za neumaranje (dugo sečivo na kožnom omotu koji se navlačio na podlakticu) o maljevima, o spravama čija je svrha bila dugo umiranje, isto je što i popisivanje ekonomije užasa. Ustaše jedino nisu štedele na mašti u zverskim mučenjima, žrtve nisu bile vredne ni utrošenog metka. Zato je, između ostalog, Lalić Boja iz Donjih Rujana kao dete bačena u jamu, zajedno s drugom decom. Ustaše su potom bacale bombe u jamu. Nakon 42 dana, nju i još nekoliko preživele ranjene dece su izvukli seljaci. Često su spasioci bili – Hrvati.

Bogdan Mirić je kao zatočnik gospićke kaznionice morao sa još nekoliko logoraša da ide na jame kako bi tamo prevrtali krvavu zemlju da to ne bi videle nove grupe dovođene na gubilišta.

„Znao sam da su te bezdanke i naša sudbina. Pobegao sam prvom prilikom.“

Žrtve su prethodno uništene telesnim sakaćenjima, silovanjima i drugim mučenjima, priča Mirić, pred jame dovođene u grupama od po oko 250 ljudi, vezanih jednim lancem. Pred jamom, prvih nekoliko bi ustaše udarile maljem u potiljak ili jednostavno preklali i gurnuli u ponor. Oni bi povukli preostale vezane lancem. Ali i lanci su bili trošak, pa se prešlo na onu žicu koju je veliki hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić opisao u poemi „Jama“.

Iz samog Jadovnog pobegla su samo dvojica zarobljenika. Jedan od njih bio je Branko Cetina, potonji pukovnik JNA, koji je nakon održanog časa istorije u Jadovnom i na Pagu 1972. godine bio ekspresno penzionisan. Bratstvo i jedinstvo se nije smelo narušavati ružnim istinama.

PRED ŠARANOVOM JAMOM, O DENACIFIKACIJI I BUDUĆNOSTI

I da ne znate da je Šaranova jama grobnica više od 9.000 ljudi, uplaši led koji izbija iz njenih 42,5 metara dubine. Osim jednog natpisa postavljenog na kamenom zidu oko jame, svi drugi su uklonjeni 90-ih. Delegacije polako pristižu iz Srbije, Hrvatske, Banjaluke, Austrije… Tu je, pred jamom, i Igor Mandić, veliki hrvatski (rekla bih i jugoslovenski) pisac. Mandić je puno puta dokazao da nema straha da se suoči sa demonima, ma čiji da su. Zato i ima pravo da bude kritičar svih strana u krvavom kazanu jugoslovenskog raspada.

Oficiri hrvatske vojske prave svečani stroj za doček svog  predsednika. Možda je denacifikacija Hrvatske, o kojoj je po prvi put, hrabro, govorio hrvatski predsednik Ivo Josipović, mogla krenuti od njihovih uniformi, neobično sličnih ustaškim, i šahovnice (a hrvatska zastava bila je jedina na postolju kod spomen obeležja) pod kojom su ti pokolji i sprovedeni. „Denacifikacija Nemačke nakon Drugog svetskog rata je izvršena, ali u Hrvatskoj ovaj posao nikada nije urađen“, rekao je tačno Josipović nakon opela koje su obavili sveštenici SPC i zagrebački rabin. Govorio je poslednji. Pre njega, možda po prvi put, ovde se čula reč genocid, pa čak i osuda pokušaja izjednačavanja zločina u tom ratu. Kolika su hrabrost svi ti govori, a naročito Josipovićev, vidi se i po jednom natpisu na bukvi ispred Šaranove jame, gde piše „Još U jamu“.

Josipović natpis sigurno nije video, nije imao prilike, ali i bez toga, hrvatski predsednik dobro zna raspoloženje svojih građana,  koliko je teško suočiti se sa odgovornošću za pravi genocid, kao i obaveze zarad prijema u EU. Zna on i još nešto, ono što je Niče rekao – svaka prećutana istina postaje otrov. Još kad bi se toga setila srpska tzv. elita, koja je već pokazala da ume da zaboravlja i ono što niko normalan ne bi zaboravio.

Milena Miletić

Izvor: AKTER ONLINE