Državno poklonjenje ustašama

Piše: Ljuban Karan

SRPSKO-HRVATSKI ODNOSI – BUDUĆNOST U SENCI PROŠLOSTI

U Hrvatskoj ne postoji snaga, a na Zapadu ne postoji volja da se zaustavi ustašizacija Hrvatske. Iza svega se nalazi zajednički interes jednog zločinačkog pokreta i jednog zločinačkog vojnog pakta.

Antifašističke snage u Hrvatskoj napravile su katastrofalnu istorijsku grešku kada su prihvatile savez sa ustaškim pokretom radi stvaranja nezavisne države, jer nisu predvidele da će ona na kraju biti zasnovana na ustaškim idejama i zločinačkoj tradiciji.

Tako se dogodilo da pokrovitelj komemoracije ustašama u Blajburgu bude Hrvatski sabor kao najviša institucija nove države, a supokrovitelj Hrvatski narodni sabor BiH. Sve je postalo jasno još na početku hrvatske samostalnosti, kada je Ivica Račan, vodeći levičar i antifašista za koga su mahom i Srbi glasali na izborima, kao premijer Hrvatske položio venac na spomenik i poklonio se poginulim ustašama na Blajburškoj poljani. Franjo Tuđman i Stipe Mesić učinili su slično, poslali su vence preko svojih zvaničnih predstavnika. To je bio početak sunovrata antifašizma u Hrvatskoj, tako da je danas ono što je od njega ostalo politički potpuno beznačajno.

POČASNI BLAJBURŠKI VOD 

Najčvršća spona i most između NDH i nove nezavisne Hrvatske jesu komemoracija u Blajburgu i Počasni blajburški vod. Niti je u pitanju komemoracija, niti nekakav vod, nego uspešna organizacija očuvanja kontinuiteta ustaškog pokreta i njegovih izvornih ideja, koje je trebalo preneti na drugu i treću generaciju ustaškog podmlatka.

Komemoracija se formalno obavljala svake godine, ali je ujedno poslužila kao maska za ozbiljno povezivanje i organizovanje ustaške emigracije širom sveta. Organizator komemoracije je Počasni blajburški vod (PBV), osnovan daleke 1953. godine. Većina ljudi misli da je u pitanju nekakav vod kao vojna formacija a koji treba da odaje počast poginulim ustašama. Ne, u pitanju je konspirativna ustaška organizacija koja je svrhu svog postojanja maskirala komemoracijom. Nakon uspostavljanja nove nezavisne Hrvatske, sedište PBV je premešteno u Zagreb, gde ima jak uticaj na aktuelnu politiku Hrvatske.

Katolička crkva nije samo dekor na ovoj ustaškoj manifestaciji nego aktivno doprinosi zloupotrebi verskih osećanja. Uz Blajburšku poljanu redovno se spominje Križni put kao mesto stradanja ustaša. Križni put je pobožnost u sećanju na muke Isusa Hrista i označava put koji je prošao od trenutka kada je osuđen, do trenutka polaganja u grob. A oni su tako nazvali pravce kojima su se kretale zarobljene ustaše. Sudbina ustaša koji su izvršili teške zločine u Jasenovcu, sem što se poredi sa stradanjem Hrista, izjednačava se sa stradanjem jasenovačkih žrtva, što je sramno i nedopustivo, međutim niko na to ne reaguje sem Srba i poneke jevrejske organizacije.

Šta se stvarno dogodilo na Blajburškom polju napisale su same ustaše na prvom spomeniku: „U čast i slavu poginuloj hrvatskoj vojsci“ (što naravno znači da su poginuli u borbi kao vojnici sa oružjem). Kada je započeo perfidni proces da se od dželata prave žrtve, stari spomenik je uklonjen, a na novom, podignutom 1987. godine, piše: „U spomen na hrvatske žrtve blajburške tragedije“. Slična podmetanja vrše se i sa Križnim putem jer ustaše, svesne svojih zločina, nisu htele da se predaju partizanima ni nakon zvaničnog kraja rata, tako da su tretirani kao naoružane bande.

Blajburškom poljanom prodefilovalo je svako državno rukovodstvo nove nezavisne Hrvatske i tako su svesno pogrešno usmerili hrvatski narod u pravcu fašizma, a protiv antifašista. Biti član PBV u Hrvatskoj je postalo stvar prestiža. Tako su i neki ministri i druge važne ličnosti tajno ili javno postali članovi PBV, kao na primer bivši ministar kulture Zlatan Hasanbegović.

KLjUČNA ULOGA VELEČASNOG VILIMA CECELjE 

Ključnu ulogu u očuvanju komemoracije u Blajburgu i postepeno pretvaranje u fašističko-propagandnu manifestaciju imala je bleda i takoreći nezapažena ličnost – Vilim Cecelja, pre rata običan župnik u Kustošiji, naselju pored Zagreba, i župnik u Blajburgu u Austriji nakon Drugog svetskog rata. Cecelja je bio član ustaškog pokreta u predratnom ilegalnom delovanju, tako da je uživao njihovo najveće poverenje nakon povratka ustaša iz emigracije i proglašenja NDH. Upravo on je ubedio ustaške glavešine da im je nadbiskup Alojzije Stepinac apsolutno lojalan i da iskreno podržava NDH.

Poglavnik Ante Pavelić tražio je da ustaška vlada položi zakletvu pred ustaškim svećenikom. Nadbiskup Stepinac nije dolazio u obzir jer je bio na Solunskom frontu pa su na predlog ustaškog ideologa Mileta Budaka „prisegli“ pred Ceceljom. Bez obzira na početnu rezervisanost ustaškog vrha, Cecelja je bio garancija da će se uspostaviti potpuno poverenje između Stepinca i Pavelića. Tako je Stepinac postao vojni vikar oružanih snaga NDH, a Cecelja njegov zamenik. Pored toga, kao čovek od posebnog poverenja, Cecelja je bio vikar Pavelićevog tjelesnog zdruga, a neki tvrde i njegov lični ispovednik.

Još tokom rata, kada se nazirao kraj i krah ustaške države, Pavelić i Stepinac poslali su Cecelju u posebnu misiju. Zvanično, on je dobio sitnu i takoreći nebitnu obavezu da u Beču organizuje ogranak „Crvenog križa“, a nezvanično, njegova uloga u organizaciji bekstva ustaških glavešina i očuvanju ustaškog pokreta bila je neuporedivo veća. Postao je ključna ličnost koja je u dugom periodu od 40 godina radila na uspostavljanju blajburške tradicije i ustaškog organizovanja pod maskom crkvenih i verskih obreda. Cecelja je najzaslužniji što se na komemoraciju gledalo kao na apolitičnu versku manifestaciju, dok je ona imala duboke ideološke, političke i organizacione implikacije.

Kada je blajburška komemoracija poprimila složenije aktivnosti, Cecelja je sa grupom ustaša organizovao Počasni blajburški vod. Dovoljno je spomenuti samo neke ključne ličnosti ovog „voda“, gde se jasno vidi da je to organizacija okorelih i nepokolebljivih pristalica zločinačkih ustaških ideja i čuvara zla. Međutim, čiji su oni stvarno bili ako su već mogli da deluju sa fašističkih pozicija, da li samo ustaše ili još nečiji špijuni i agenti, posebno je pitanje. Postoje dokazi da je Cecelja pomogao ustašama iz Australije da 1972. godine ubace terorističku grupu „Feniks“ u Jugoslaviju. On to nije priznao, sem da su ga zamolili da ih blagoslovi. Jugoslavija je Cecelju proglasila ratnim zločincem i tražila njegovo izručenje, ali nikada nije izručen.

KONTROLA ZAPADNIH TAJNIH SLUŽBI? 

Sva dešavanja oko zaštite i bekstva ustaških zločinaca po završetku Drugog svetskog rata odigrala su se u britanskoj okupacionoj zoni. Svi oni koji su uspeli da pobegnu ispred partizanskih jedinica i koji nisu deportovani nazad u Jugoslaviju, prošli su trijažu od strane britanskih tajnih službi. Tako možemo slobodno zaključiti da je svaki pojedinac koji je nešto značio u ustaškim zločinačkim formacijama, a usudio se da ostane u Austriji, u stvari postao agent britanske tajne službe.

Dobar primer je jedan od osnivača i prvi zapovednik PBV, ustaški oficir Ante Mikrut. Zbog svojih proustaških aktivnosti, koje nije teško prepoznati kao fašističke, došao je pod udar Bruna Krajskog, austrijskog kancelara jevrejskog porekla, koji ga je na kraju proterao iz Austrije. Mikrut se bez problema nastanio u Engleskoj gde je nastavio da deluje sa istih pozicija kroz ustašku organizaciju Hrvatski oslobodilački pokret (HOP). Znamo kako se teško dobija englesko državljanstvo i da ga je Mikrut mogao dobiti samo kao dobar britanski agent. Mikrut je dolazio u Hrvatsku da pomogne u „Domovinskom ratu“, što jasno govori o presudnoj ustaškoj ulozi u stvaranju nove Hrvatske.

Ako je uloga britanskih službi u organizaciji PBV tajnovita, uloga nemačke tajne službe je nesporna jer je dugogodišnji glavni tajnik ove ustaške organizacije Bože Vukušić razotkriveni agent BND. On je u Nemačkoj bio osuđen na doživotnu robiju, ali je u zatvoru zavrbovan, instruisan i po zadatku upućen u Hrvatsku, gde je kao pripadnik nemačkih tajnih službi prikupljao podatke o bivšoj SDB Hrvatske i Jugoslavije. Vukušić je naloge BND odlično izvršio i na osnovu njegovih podataka u Nemačkoj su na doživotnu robiju osuđeni bivši rukovodioci SDB Josip Perković i Zdravko Mustać.

Kontinuitet između NDH i sadašnje nezavisne Hrvatske putem blajburške komemoracije jasno se vidi preko ustaškog oficira Mirka Karačića, zamenika Ante Mikruta prilikom osnivanja PBV. Odlaskom Mikruta u Englesku, Karačić postaje zapovednik od 1960. do 1982. godine. Nakon uspostavljanja nove nezavisne Hrvatske i preseljenja centrale PBV u Zagreb, druga i treća generacija ove ustaške organizacije ponovo postavlja ostarelog Karačića za zapovednika i on tu dužnost obavlja od 2007. do 2011. godine. Nije tu u pitanju obična simbolika nego kontinuitet i veza između dve Hrvatske koju je jasno trebalo pokazati hrvatskom narodu kao nešto dobro i pozitivno.

Kod očuvanja ustaškog pokreta nije reč samo o mračnoj ulozi zapadnih obaveštajnih službi već i Vatikana. Ustaše koje su u Blajburgu osnovale PBV iste godine su preko Cecelje održale Prvi katolički kongres u Klagenfurtu na kome su dominirali simboli zločinačke NDH. Da Vatikan čvrsto stoji iza ustaških organizacija potvrdio je i sam papa Ivan Pavle II, jer je 1966. godine pozvao Vilima Cecelju, običnog župnika iz Blajburga, i razgovarao s njim o problemima pastve van domovine. Zato je velečasni Cecelja možda i najtajnovitija ličnost NDH i ustaškog pokreta i zato na Blajburškoj poljani nose velike transparente sa njegovim imenom.

BLAJBURG DANAS 

Nakon stvaranja nove nezavisne Hrvatske blajburška komemoracija pretvorila se u složenu i vremenski neograničenu operaciju postepene rehabilitacije ustaškog pokreta i satanizacije „jugokomunističkog režima“. Pretvorila se u pravi ustaški dernek i divljanje fašista, tako da Blajburg i Blajburšku poljanu svake godine u maju preplave ustaški simboli, od uniformi do zastava, grbova i transparenata. Takva eksplozija fašizma privlačila je pažnju i pretila da osujeti tajne ustaške planove. Organizatori i pokrovitelji bili su toga svesni i trudili se da to spreče, ali se ipak događalo da na svakoj komemoraciji fašizam ispliva na površinu.

Delovanje svake vlade u novoj Hrvatskoj identično je delovanju PBV, tako da se jasno vidi njihova veza i koordinacija. Dugogodišnjom relativizacijom od strane baš svih ključnih hrvatskih političara, potpuno je dezavuisana istina o Jasenovcu. Komemoracija ustaškim žrtvama namerno se omalovažava i otaljava, dok se komemoracija ustašama u Blajburgu iz godine u godinu organizuje sve pompeznije. Zasad je intencija da se zločini ustaša i navodni zločini antifašista izjednače po svojoj suštini, svireposti i broju žrtava. Proustaški istoričari su svojim „naučnim istraživanjima“ drastično smanjili broj žrtava u Jasenovcu, dok se broj ubijenih na Blajburškom polju i Križnom putu neprestano naduvava i povećava tako što se kao žrtve „komunističkog terora“ prikazuju i oni koji su poginuli u borbi.

Hrvatski političari često su u svojim istupima ekstremniji i od samih pripadnika PBV, a da ih niko sa Zapada o tome ništa ne pita. Poslednji primer je izjava hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović da treba preispitati šta se to stvarno dogodilo u Jasenovcu. Ćutanje Zapada još samo ponekog u Srbiji iznenađuje. Postalo je sasvim jasno da su ustaški pokret od uništenja sačuvale američke i britanske obaveštajne službe, kako bi u pogodnom trenutku poslužio kao oruđe za razbijanje Jugoslavije. Odgovaralo im je da stvore baš ovakvu Hrvatsku kakva je danas – potpuno pouzdanu i poslušnu članicu NATO-a (ostali detalji u vezi s tom državom njima nisu bitni).

Porazna je istina da je na Zapadu ustaški pokret već prećutno rehabilitovan. Na njega se ne gleda kao na fašistički nego kao na antikomunistički i državotvorni pokret. To je moralo da se uradi, jer kako mu u suprotnom dozvoliti da upravlja jednom državom na Balkanu? Zbog toga ustaški koncentracioni logor Jasenovac, koji po broju žrtava i po zverstvima nadmašuje većinu logora smrti nemačkih fašista, nikada nije tako tretiran. Zato danas u Hrvatskoj mnoge javne ličnosti bez straha od odgovornosti govore da je to bio radni logor, pa čak i bolnica. Ako već o tome Zapad može da ćuti, šta onda očekivati o pitanju Blajburga.

Dokazivanja su besmislena jer Zapad zna potpunu istinu o ustašama, ali je smišljeno ignoriše. Potpuno im odgovara ovo što se sada događa u Hrvatskoj u vezi sa umanjivanjem ustaških zločina i potenciranjem zločina komunističkih antifašista. Isto tako im odgovara sve ono što se događa na Blajburškoj poljani. I njima, kao i ustašama, odgovara svaka satanizacija socijalističkih država i naduvavanje broja žrtava „komunističkih režima“. Odgovara im izjednačavanje kukastog krsta i zvezde petokrake, kao i stav hrvatskog političkog vrha da se oni bore protiv svih totalitarizama. Po njima, totalitarni režimi su bili i u NDH i u SFRJ, i za njih je to potpuno isto, a Zapad se prećutno i podsmešljivo slaže.

Blajburg i Jasenovac

Od vodećih država Zapada ne treba očekivati ni osudu a kamoli konkretne akcije na sprečavanju ustaške promocije u Blajburgu i ustašizacije Hrvatske. Međutim, nešto pozitivno dešava se u neutralnoj Austriji, kao da su se prisetili Bruna Krajskog. Gradonačelnik Blajburga je ove godine prepoznao opasnost i izjavio: „Komemoracija u Blajburgu je fašistička i policija će je ovaj put strogo kontrolisati. Na nju dolaze učesnici iz Nemačke, Francuske, pa sve do Finske koji sa Hrvatskom i njenom istorijom nemaju nikakve veze.“ Tako Ministarstvo unutrašnjih poslova Austrije trenutno razmatra mogućnost proširenje Zakona o zabrani i veličanju nacizma i na ustaške simbole.

Za to vreme Počasni blajburški vod uz podršku zvaničnog pokrovitelja reklamira posetu Blajburškoj poljani 12. maja, kao da je u pitanju rok koncert a ne komemoracija, i nudi besplatan prevoz. Prošle godine je organizovano 100 autobusa iz Hrvatske i 50 iz inostranstva. Procenjeno je da je na tom ustaškom „hodočašću“ bilo oko 15.000 ljudi. Intencija je da se te brojke ove godine nadmaše.

Ustaška manifestacija u Blajburgu treba da zatrpa istinu o Jasenovcu. Istina o zločinu u Jasenovcu, bez obzira koliko se umanjivala, preti da sruši poziciju koju su ustaše stvorile u novoj Hrvatskoj. Zbog toga je većina dokumenata i muzejskih eksponata uništena. Problem su dokumenta koja se čuvaju u Srbiji i zato ih zvanična Hrvatska uporno traži. Naravno da ih nikada neće dobiti, jer Srbija razmišlja da na svojoj teritoriji napravi muzej sa ciljem očuvanja istine o ustaškim zločinima, a van domašaja ustaške revizionističke operacije.

(Pečat)

Izvor: INTERMAGAZIN

Vezane vijesti:

Zašto zapad ćuti dok ustaše divljaju? | Jadovno 1941.

Zapad okupio obavještajce Balkana: Agenti iz regiona kreću na …

Ljuban Karan – NATO više ne sme da nas napadne | Jadovno 1941.