Drugi deo feljtona: Nadmašio i cara Dušana

Kralj Aleksandar je bio duboko religiozan, kao i svi članovi kraljevske porodice Karađorđević, što je bilo svojstveno i crnogorskim vladikama od kojih je vodio poreklo. Prema svedočenju dvorskog đakona Longina, ne samo da je od rane mladosti redovno odlazio u crkvu, već je njegova soba bila prava kapela, sa ikonama, krstovima i jevanđeljem kraj uzglavlja. Pri verskim praznicima u svom domu pridržavao se strogo ceremonijala i narodnih običaja, što se naročito odnosilo na spektakularnu proslavu Božića. Kraljeva pobožnost svakako je bila jedan od najvažnijih razloga što se on celog života bavio humanitarnim radom. Smatrao je svojom dužnošću da ono što je dobijao od države ili sticao svojim radom na neki način vra-ti narodu. Činio je to odvajajući sredstva za školovanje i usavršavanje mladog naraštaja, pomažući materijalno slabe. S druge strane, on je, poput srednjovekovnih srpskih vladara i velmoža, podizao hramove i obnavljao stare bogomolje. Duga je lista kraljevih fondova, zadužbina, dobrotvornih ustanova, stipendija, priloga i potpora.

Kralj Aleksandar bio je uveren da Karađorđevići treba da nastave dinastiju Nemanjića, ali na grimiznom zidu manastira Žiče nisu, po starom običaju, ponovo otvorena i zazidana vrata za novog miropomazanog kralja. Kralj Aleksandar se nije krunisao na taj način, kada se uzme u obzir da je to prethodno učinio njegov otac kralj Petar I, onda je stvar još čudnija. Neki izvori pak navode da je kralj Aleksandar imao ambiciju da postane car i da se onda kruniše po tradicionalnim običajima. Dobronamerni ljudi priželjkivali su tu carsku krunu još od vremena oslobađanja Kosova: „Mi čekamo cara“, pisao je 1912. godine pesnik Vladislav Petković Dis. Takvih predloga je zaista i bilo. Ugledni naučnik Kazimirović je na Uskrs 1929. godine uputio zvanični predlog za carsko krunisanje i obrazložio ga istorijskim, političkim i državnim razlozima.

Kralj Aleksandar je vladao većom teritorijom od one kojom je vladao car Dušan, Kosovo je oslobođeno i vraćeno u sastav srpske države s njim na čelu vojske, svesrdnim zalaganjem kralja Aleksandra obnovljen je rad Pećke patrijaršije.Osim ovih razloga, navodi se i činjenica da bi sa krunisanjem za cara, Jugoslavija dobila mnogo veći ugled i poštovanje u svetu ali i ojačala unutrašnje jedinstvo. Predlog nije naišao na poseban odjek. O njega su se oglušili i kralj i Vlada.

Za vreme svoje vladavine, tj. posle ubistva u Skupštini 1928. godine, kralj Aleksandar ne videvši izlaz iz političke krize, uvodi lični režim. Suspenzija Ustava i uvođenje ličnog režima nisu u suštini bili ni novina, ni retkost u Evropi i svetu.Ukinuta je sloboda štampe,uveden je Sud za zaštitu države, ograničena su prava okupljanja i udruživanja, ograničena je nezavisnost sudija, a proširena je nadležnost policijskih vlasti. Bilo je, nesumnjivo, stroge represije, samovoljnih hapšenja i surovih presuda.

„Nikakvo drugo rešenje nisam mogao da nađem. Mogao sam da amputiram Hrvatsku ili pak da ukinem Vidovdanski ustav,“ govorio je mitropolitu Dožiću.

„Mnogi me kritikuju i prebacuju mi da ne volim demokratiju kao moj veliki otac. To je lako reći i kritikovati, ali u svemu tome ima velike razlike. Moj otac je lako vladao po demokratskim načelima u Srbiji. Bili su svi Srbi i vera im je bila ista. Nije bilo naikakvih razlika, a još manje razmirica. Moj otac nije imao glavobolje, kao što ih sada ja imam na svakom koraku, gde su se stvari strahovito iskomplikovale. Sve naše pokrajine nosila su različita obeležja, koja su se razlikovala jedna od drugih.“

O istinitosti kraljevih reči govori i slika popisa iz 1931. godine u Kraljevini Jugoslaviji gde je živelo oko 13 miliona stanovnika, po veroispovesti broj stanovnika se delio na: 48,70% pravoslavaca, 37,45% katolika i 11,20% muslimana.

Iako je Kraljevina Srbija još na početku Prvog svetskog rata za svoje ratne ciljeve postavila ujedinjenje svih Slovena u jednu državu, donošenjem Niške deklaracije 7. decembra 1914. godine za mnoge Srbe je bilo neočekivano. Prihvatajući novu državu kao svoje delo, kod Srba se razvio neki elementarni osećaj odgovornosti za sve što se u toj državi zbiva, budno su pazili i stražarili da se ta tekovina nastala na Kraljevini Srbiji sačuva. Nasuprot tome, veliki broj Hrvata i Slovenaca, koji su prihvatili ujedinjenje, držali su se svog nacionalnog stanovišta, a videli su u zajednici sa Srbijom najbolji način da ih savezničke sile više ne smatraju podanicima propale Austrougarske, kao i da se izbore za svoje nacionalne ciljeve.

Tako je kralj Aleksandar od samog početka svoje vladavine Kraljevinom SHS imao težak zadatak i stalne neprilike. Već 5. decembra 1918. godine u Zagrebu je izbila pobuna dva nerasformirana puka bivše austrougarske vojske. Predvođeni svojim oficirima i naoružani mitraljezima tražili su predaju grada. Hrvatske vlasti su odmah zatražile pomoć srpske vojske, što je pukovnik Simović odbio uz obrazloženje: Neću da se posle priča: pucao Srbin na brata Hrvata.

Odbranu grada je preuzela jedna četa mornara i sokola iz Dalmacije. U oružanom sukobu je bilo dosta mrtvih, ali su bivše austrougarske regimente bile razbijene.

Drugi problem sa Hrvatima nastao je prilikom izrade novog grba Kraljevine SHS. Nenamernom greškom crtača, na delu grba koji je preuzet od Hrvata pojavile su se dve bele kocke, umesto dve crvene, zbog čega kocke nisu bile raspoređene naizmenično po boji.

To je odmah izazvalo burno reagovanje hrvatskih političara, koji su u tome videli naročitu nameru da se Hrvatska uvredi i ponizi. Jedan vid hrvatskog otpora bilo je masovno skidanje ćiričličnih tabli na železničkim stanicama u Hrvatskoj, zbog čega je ministar saobraćaja podneo ostavku. Već u maju 1919. godine obaveštajna služba otkriva zaveru protiv dinastije Karađorđević, koja je trebalo da rezultira državnim prevratom. Prva žrtva te zavere trebalo je da bude kralj Aleksandar, na koga bi prilikom njegove posete Zagrebu bio izvršen atentat ručnom bombom bačenom sa krova jedne zgrade pored koje je bilo predviđeno da prođe automobil sa kraljem.

Sa južne strane zemlje drugi narod ali slični problemi. Bugari, koji se polako  oporavljaju od poraza u Velikom ratu, osnivaju terorističke organizaciju VMRO ili Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija koja za cilj ima reviziju granica, prisajedinjenje dela Makedonije u granice Bugarske.

U Kraljevini SHS na izborima 1920. godine Komunistička partija osvaja 12,4% glasova ali nakon dva atentata biva zabranjena.

Od tog trenutka Komunistička partija postaje ilegalna revolucionarna organizacija a kralj Aleksandar dobija još jednog, kako će vreme pokazati, vrlo opasnog neprijatelja.

Svi navedeni protivnici kralja Aleksandra protiv njega su delovali organizovanjem u terorističke grupe čiji su centri bili u Italiji i Austriji a akcije su izvodili na teritoriji Kraljevine Jugoslavije.

Milan Bogojević, Nedeljnik

Vezane Vijesti:

Prvi deo feljtona: Umalo zet ruskog cara

Treći deo feljtona: Kako su komunisti hteli da ubiju kralja

 Četvrti deo feljtona: Koliko košta krv sa Kajmakčalana

Peti deo feljtona: Francuzi ništa nisu preduzeli da spreče ubistvo kralja Aleksandra

Poslednji čin: Analiza propusta u obezbeđenju kralja Aleksandra