Друмови Мери Дарам

Све је у енглеско-српским односима хладно, прорачунато и рационално. Увек и само на српску штету, разуме се

Енглези на Балкан долазе само због великих интереса или због велике муке. Тако је од српске револуције, предвођене Црним Ђорђем, преко Дизраелија и Источног питања па све до данас. Кад нешто може да се заврши преко посредника, са сталним „извођачима радова на терену“ Енглези то обаве (ту су без премца) ако процене да је неопходна војна интервенција, макар и кроз бомбардовање својих савезника (1944. година) или бивших савезника (1999. година) онда се војно интервенише. Трећи облик снажнијег британског спуштања на Балкан је, наравно, дипломатија; класична, амбасадорска или и ова коју управо демонстрира принц Чарлс, с војвоткињом Камилом.

Дипломатски односи између Енглеске и Србије трају 180 година. Правих, међудржавних односа није било. Енглеска, некада огромна, несагледива империја, данас политичка, финансијска, војна велесила, и није имала шта да усклађује с малом Србијом осим у време светских ратова а то време Срби памте, уз све остало, и по великим разочарањима у савезнике, оне с којима су били на сунчаној страни историје.

Недовољно познавање прошлости наводи на закључак да је много ирационалног у односу Енглеске и Србије, почев од премијера Дизраелија и првих отворених стајања Лондона на страну Албанаца. Али не, све је ту хладно, прорачунато и рационално, развија се преко Берлинског конгреса, кризе и краја Обреновића до Другог светског рата, подршке комунистима, разбијања Југославије и на крају до 1999. године када Енглеска предводи медијску, политичку и војну кампању против Србије. Та работа изводила се с циљем отимања Косова и Метохије од Србије. Спајање кружнице коју је почео да црта Дизраели.

На овом путу значајна је, а заборављена, Мери Едит Дарам, британски антрополог, која је на почетку 20. века била велики пријатељ Србије и Срба, а онда је, готово необјашњиво, 1911. године прешла на страну Албанаца, заузела жесток антисрпски став, на том фону написала књигу „Планинска Албанија“, постала први међународни лобиста албанских интереса и значајно утицала на британску политику касније вођену према Србији. Та острашћеност сметала је чак и једном Ситон-Вотсону, утицајном Британцу, савременику Мери Дарам, који сигурно није био пријатељ Србије.

Принц Чарлс је, кажу хроничари, последњи пут у Србији био 1978. године. Нетачно, био је и 1999. на Косову, одмах након бомбардовања, у униформи британске војске. На Косову је ево опет, истина у цивилу, на простору који Енглези одавно не сматрају српским. Видећемо како ће то да се оконча. Ништа није за веке векова. А није ни јасан, чак ни бољим посматрачима, прави разлог доласка принца Чарлса на западни Балкан.

Само да нас Енглези опет не заваде с Немцима – рече један српски циник.

Ратко ДМИТРОВИЋ, Вечерње Новости