Србин који је задивио и Ноама Чомског!

Преносимо интервjу са Владимиром Умељићем, jедном од наjугледниjих интелектуалаца у српскоj диjаспори, човеком коjи jе задивио и Ноама Чомскoг. Рођени Београђанин, након студиjа стоматологиjе у родном граду, пре 30 година одлази у Немачку, на студиjе теологиjе и историjе у Франкфурту на Маjни. Од самог почетка српске несреће, коjа jе почела у последњоj децениjи 20. века, активни jе учесник свих напора патриотске диjаспоре да се ван Југославиjе одбрани, то jест опере српско име.

Између осталог, члан jе Савета утемељивача и дугогодишњи потпредседник Сабора Срба (Хаjделберг), члан Фонда истине о Србима (Београд), управник Српског културног и документационог центра за Немачку (Ашафенбург), а његова студиjа о усташком геноциду (настала као докторска дисертациjа на Гете Универзитету, Франкфурт на Маjни), обjављена jе на немачком jезику и цитира се у међувремену у више немачких научних публикациjа и расправа о феномену геноцида. 

Књига стоjи на располагању у универзитетским библиотекама широм света. Међутим, спречавање финалне одбране овог докторског рада од стране Катедре за католичку теологиjу на Гете универзитету, своjевремено jе изазвало академски скандал у Немачкоj.

Резултат даљег Умељићевог истраживања у тоj области jе научна студиjа „Теориjа дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефинициjама“, где на примеру геноцида над Јевреjим, Србима и Ромима, а тежиште jе Србоцид (1941–1945. у НДХ), покушава да допринесе расветљавању овог стравичног феномена.

Наjвећи светски корифеj jезичке филозофиjе, Ноам Чомски, jе прокоментарисао ову социjалну теориjу, да он сам „… никада ниjе дошао на тако занимљиве идеjе…“ и да ће покушати, упркос поодмаклом животном добу и не баш добром здрављу, да „нађе времена и ради на таj начин…“. Прод. др Јелена Гускова, директор Центра за балканску историjу РАН, оценила jе оригиналност и вредност као врло важан допринос науци–теориjи (филозофиjа) и пракси (историjа) феномена геноцида, што jош нико ниjе радио. Студиjа о Теориjи дефиниционизма била jе номинована за „Алтернативну Нобелову награду“ 2011.

Шта вас jе заправо довело у Немачку? Политичка тескоба у земљи, научна интересовања, жеља за зарадом?

– Одлазак у Немачку ниjе био императивно диктиран жељом за зарадом, jер сам као први студент генерациjе одмах добио понуду да останем на факултету и моментално започнем академску кариjеру. Много већу тежину jе имао свеобухватни комунистички систем (не)вредности под аутократским вођством хрватског бољшевика Јосипа Броза и његових (такође и српских) послушника.

Његова диктатура, без обзира на данас растуће бесмислице jугоносталгичара о „добрим старим временима“ била jе само jош jедна фаза анихилизациjе српског народа. Подсетићу само на онаj грех у односу на проучавање Србоцида у НДХ 1941–1945. када jе он забрањивао ископавања у Јасеновцу, наређивао да се забетонираjу масовне српске гробнице у подземним jамама Херцеговине и друго.

Захваљуjући вама уведен jе термин Србоцид у научно истраживање феномена геноцида. Где све, колико jе било отпора?

– Поjам ’Србоцид’ сам увео у научно истраживање геноцида 2006, као jедан terminus technikus за означавање геноцида над Србима, коjи су починили Хрвати и босански муслимани у ’НДХ’ 1941–1945. Таj термин сам, додуше спорадично, употребљавао деведесетих. Он jе, међутим, био дефинитивно утврђен у jедном разговору коjи сам водио са познатми немачким социологом и истраживачем геноцида Ричардом Албрехтом 2006. Он jе с правом указао на Холокаус или Шоа, као фактор брзог идентификовања нацистичког геноцида над Јевреjима и пошли смо од тога, да би jедно специфично именовање овог геноцида по природи ствари требало да аналогно следи Лемкинов назив ’ѓеноцид’. Албрехт, чиjе тежиште истраживања лежи на геноциду над Јерменима, указао jе и на своj труд да научно етаблира аналогни назив ’Јерменоцид’.

Закључно сам увео оваj термин у истраживање геноцида есеjом Ethik und Definitionsmacht 2006. године. Албрехт jе то учинио нешто касниjе.

Ваше дугогодишње истраживање феномена геноцида резултовало jе скорашњим представљањем „Теориjе дефиниционизма“ научноj и општоj jавности. Какве су реакциjе на њене претпоставке?

– Ради се о jедноj jезичко-филозофски условљеноj теориjи, коjа се служи њеном методологиjом, као и методама социjалне психологиjе, историjских наука, политикологиjе… Значи, jедна мултидисциплинарна теориjа, а основна теза постулира принцип ’Ауторитарна узурпациjа власти над дефинициjама и креирање стварности путем психагогиjе’као наjопасниjег оруђа властодржаца при манипулисању људима (психагогиjа или ’вођење душа’).

Формулишите мало приступачниjе.

– Ако сам jа за вас ауторитет и кажем да jе црно у суштини бело, и ви то прихватите (из страха, убеђења, примене непосредне силе, опортунизма, користи или просто ради мог ауторитета), онда jа владам вама, jа сам за вас редефинисао и створио нову, иако виртуелну, стварност. И потом могу да радим с вама шта год желим, jа владам вама… Рецимо, тако jе Ватикан – несумњиво наjвећи ауторитет у европском средњем веку – узурпирао власт над дефинициjама и суштинску редефинисао неке социjалне групе, потом редефинисао основну људску и хришћанску етику, прогласио систематско мучење и спаљивање тих несрећница легалним и ’моралним’ и – наjвећи броj савременика jе то без проблема акцептовао.

Тако jе ило могуће своjевремено прогласити Јевреjе ’штетним паразитима ’Роме ’бићима ниже вредности’ или Србе ’стоком, живином, робовском сортом’ и – десила су се три велика геноцида европског 20. века. И – наjвећи броj савременика jе то акцептовао.

А у наше време, са ауторитативнм и такозваном демократском легитимациjом изабраних западних властодржаца, могуће jе и Србе у време грађанских ратова прогласити ’jединим кривцима и агресорима, ерничким чистачима, масовним силоватељима, геноцидним убицама’. Црно-бела слика, по сопственом укусу… И – наjвећи броj савременика jе и то акцептовао, и акцептуjе. У томе jе лежала основна идеjа за номинациjу моjе теориjе, коjа jе дефинитивно ’алтернативна’, а то значи изван (против) меjнстрим-диктатуре времена у коме живимо. Јер она, поред осталог, подаруjе своj глас сиромашнима и потлаченима, запостављенима и заборављенима.

Теориjа дефиниционизма, значи, указуjе пут коjима може да прозре нехуману конструкциjу ове, интересно и неморално виртуализоване стварности, и да подигне глас против ње.

– У врло разноликом, фактички у свим. У овоj студиjи сам упутио апел свим профилима духовних и социjалних наука, да што строжиjе и свестраниjе ставе моjе поставке и закључке на пробу, да покушаjу да их оповргну. Значи, теориjа налази своjу примену, и, нпр. при анализи актуелне глобалне кризе у финансиjском и економском сектору, при начину рада ММФ-а, гушењу и присваjању туђих националних привреда (Грчка) и слично.

А шта jе била ужа тема ваше студиjе?

– Ставио сам ову теориjу на пробу у три области: прво, општа и црквена историjа (на примеру Ватикана), област феномена геноцида (на примеру сва три велика геноцида у европском 20. веку, над Јевреjима, Ромима и Србима) и као треће, наше време (на примеру грађанских ратова на Балкану у последњоj децениjи 20. века).

Да ли су резултати оправдали уложен труд?

– И више од тога. Теориjа дефиниционизма jе, нпр. не само препознала, већ и образложила следеће чињенично стање у односу на феномен геноцида: починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадаjу геополитичкоj и, пре свега, културолошкоj традициjи западне и средње Европе.

Да ли то може да буде случаjност?

– После тога човека не чуди чак ни историjски осведочена изjава нацистичког геноцидног злочинца Хитлера: „Не постоjи битна разлика између национал-социjализма и католичке цркве (…) зар ниjе црква прогласила Јевреjе паразитима и затварала их у гета (…) jа чиним само оно исто што jе црква чинила 1500 година, само сада jош темељниjе…“ (Адолф Хитлер у разговору са католичким бискупом Берингом у Оснабруку, 1936. оп. ур.).

У истом смислу се мора схватити и jавна изjава Франца фон Папена, витеза римокатоличког Малтешког реда и тада заменика шефа немачке владе масовног злочинца Адолфа Хитлера: „Трећи Раjх jе прва држава у историjи, коjа не само да признаjе високе принципе папства, већ их спроводи у дело!“

Интересантно су, закључно, и резултати анализе последњих ратова на тлу бивше Југославиjе и сатанизациjе Срба, коjа до данас траjе и важи као ’стварност’. То свакако, не значи да jа сад желим да конструишем супротну, бело-црну слику, да су Срби били искључиво анђели, сви други пак црни ђаволи. Али, одбиjам да прихватим диктат акуелних светских моћника, актуелних узуропатора власти над дефинициjама, коjи жече да почнем да себе сматрам далтонистом и прихватим само постоjање црног и белог.

Мислите ли да се Косово и Метохиjа могу спасити?

– Као прво, криза око српске Свете Земље КиМ jе одавно актуелна, већ од кад су православни Срби ту засновали своj Јерусалим са преко 1600 сакралних споменика свог верског, културолошком и националног идентитета. КиМ нису изгубљени, ова област jе привремено окупирана.

Времена су, сигурно, изузетно тешка и на бољитак ће се дуго чекати. Јер и ова (за сада последња) сецесиjа српских териториjа jе маjсторски припремљена, обухватна jе и системастски се спроводи. Али, и Османлиjе су биле стотинама година убеђене да им српско КиМ за сва времена припада… Теориjа дефиниционизма постулира, наиме, jош jедну непревидиву чињеницу, да су све досадашње светске империjе раниjе или касниjе проглашавале ’краj историjе’. Исту грешку прави и НАТО империjа.

Запад jе отимањем КиМ достигао (тренутни) врхунац ове актуелне фазе покушаjа анихилизациjе српског народа, фазе коjа jе почела у 90-тим 20. века распадом друге Југославиjе.

Све има, упозоравате, дугу генезу…

– Остварење овог плана jе већ неколико пута покушано у прошлом столећу и постоjи довољно врло експлицитних историjских извора на Западу, из тог времена, коjи недвосмислено захтеваjу да се Србиjа или уништи или сведе на наjмању могућу меру и стави под перманентну контролу. Непревидива jе, нпр. паралела између некадашњих изjава jедног ватиканског кардинала-државног секретара Мари дел Вал, односно папе Пиjа X 1914. (’штета да Србиjа ниjе већ правовремено кажњена и учињена што мањом, без опасности коjе носи jедан светски рат… али Аустро-Угарска сада мора да иде до краjа…’) или рецимо jедног од наjзначаjниjих политичара Немачке и оснивача партиjе ФДП (из коjе ће произићи и нама добро познати немачки министри, по наш народ, злокобног времена, Ханса Дитрих Гешнер и Клаус Кинкел) из 1915: „Велика Немачка мора да има само сателитске државе у свом окружењу, Србиjу треба избрисати са карте Европе…’, с jедне стране и порука Бертелсмановог форума 1998. (’Србиjа као изолована енклава велике Европе…’) односно НАТО скупа у Братислави 2000. о коме извештава немачки политичар Вили Вимер (’Србиjу треба изопштити из области међународног права, искључити jе из евроатлантских интеграциjа и изоловати…’), с друге стане. Коме ово ниjе довољно, а тога има jош много, и ко потом одмах почне са омиљеном бесмислицом ’српске параноjе’ и ’светске завере’, таj нека само стави пред себе геополитичку карту Балкана, коjу jе диктирао Хитлер и преко ње геополитичку карту Балкана коjу већ трећу децениjу диктира НАТО и обjасни и себи и другима: одакле долази та све већа подударност у односу на српске државне границе?

Тешке теме. Да ли се и у књижевним делима бавите таквим стварима?

– Не, књижевности jе сасвим други ниво рефлексиjе стварности. Моjа књига сатире „Земљаци“, коjа jе добила награду Академиjе Иво Андрић као наjбоља књига године, имала jе хумор као тежиште, доводила jе људе до смеха. Роман, коjи би требало да се у догледно време обjави (немачки превод jе већ у припреми за штампу), ’Арчибалдом пут кроз Европу’ говори о шваjцарском криминалисти, коjи се непрестано сусреће са загонетним криминалним случаjевима, прожетим (скоро) необjашњивим мистичним елементима. Он то у овоj књизи доживљава у Немачкоj, Францускоj, Енглескоj, Ирскоj, Шваjцарскоj, Аустриjи, Мађарскоj, Србиjи, Грчкоj… Тако се читаоци воде кроз европску историjу и древна предања, али и кроз културу, обичаjе и фолклористику разних европских народа. Све jе зачињено Арчибалдовом љубављу према кулинарским уживањима и одабраним пићима, према лепим женама и кубанским цигарама.

Голдстонов одговор на оптужницу против Изетбеговића

Послао сам 1995. Хашком трибуналу иницијалну оптужницу против Алије Изетбеговића поводом двоструког масакра цивила на Маркалама, на шта ми је тадашњи тужилац Ричард Голдстон писмено потврдио, да је пријава прослеђена ‘стручњацима, који се баве том врстом ратних злочина’. Следило је формирање ‘Српско-немачког комитета за одбрану достојанства међународног права’, чији сам члан, и слање кривичне пријаве на преко осам стотина страница, која је остала у архиву Хага као својеврсни докуменат времена у коме живимо.

Кисинџерова честитка

Преосвећени владика рашко-призренски и косовско-метохијски, господин Артемије, сведок ми је да нам је после мог предлога о одржавању једне ‘интернационалне конференције о правима шиптара у Србији и Срба у Хрватској’ у предвечерје НАТО-напада на остатак српских земаља, Хенри Кисинџер пришао и честитао на ‘једином разумном и правом предлогу за решавање кључног питања на Балкану’.

Извор: ДВЕРИ СРПСКЕ

Везане виjести:

Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ИВАН ХАНС МЕРЦ И ЈЕЗУИТИ

ЧЕМУ ЈОШ ЈЕДНА КЊИГА О ЈАСЕНОВЦУ? – Пише: Владимир Умељић

Владимир Умељић: “Теорија дефиниционизма” – Запад и Балкан 1990?