Сахранила га мајка Стана и његово јунаштво

Некада давно у једном месту живео је један… Уколико вам ово личи на почетак неке бајке можда крајњи утисак и буде баш такав. Следи прича која подиже морал, буди национални понос и пре свега враћа веру у људе да се великим радом, храброшћу и упорношћу може све постићи.

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 29. децембра 2015.године.

Мало место Бистрица код Петровца на Млави крајем 19 и почетком 20 века поносило се својим Драгутином Томашевићем, иначе виђеним чланом Соколског друштва Душан Силни. Он је поштовање тадашње спортске јавности у земљи стекао звањем десетоструког шампиона тадашње Краљевине Србије у атлетици а углед у друштву нераскидивим пријатељством са првим сином краља Петра И Карађордјевића, Ђорђем.

Драгутин и Ђорђе су у Београду били познати као велики боеми са идејама о забави далеко испред свог времена. Драгутину је таква репутација донела успех код дама, док је престолонаследнику само штетила и довела до абдицирања у корист брата Александра.

– Ђорђе је завршио високу војну школу у Русији и веома је волео коњицу. Имали су коње у њиховом Соколском друству и занимљива је анегдота да је син краља Петра једном приликом из чиста мира узвикнуо: “Браћо, је л’ сте мени одани? Ако сте одани идемо сви!”, да би потом комплетно друштво као један, без питања, са коњима улетело у реку Саву. – препричава анегдоту коју је чуо до својих предака Радиша Рајковић из Бистрице, један од потомака Драгутина Томашевића.

Драгутин је био члан прве Олимпијске екипе Србије која је учествовала у Стокхолму на петим ОИ које су одржане 1912. године. Званични подаци још говоре да је у маратону заузео 37. место у конкуренцији од 62 такмичара од којих велики део уопште није ни завршио трку.

Ипак, захваљујуци Радиши и причама које су се преносиле са колена на колено сазнали смо много више о овом спортском хероју и његовом учествовању на највећој спортској светској смотри.

– Пар дана пред трку, током ручка њему је у кабезу сипан отров, арсеник. Сервирка која је била рускиња и која је то видела, прошла је поред њега, оборила лактом чашу уз упозорење довољно гласно да га само он чује “Не Србине!” – говори Радиша и објашњава да се никада није сазнало ко је покушао да га отрује али да је вероватно разлог био тај што је на првим тренинзима јасно свима ставио до знања да је велики фаворит.

Елем, то није био крај његових мука на Олимпијским играма. После покушаја да и не започне трку, конкуренција се потрудила да је Драгутин и не заврши.

– На неких пар стотина метара од уласка у стадион и циљ, док је био у водећој групи, изашла су три непозната мушкарца и одвукла га у шанац. Он се обрачунао са њима како је могао, али је повредио десну ногу – у даху преприцава његов унук и додаје – Они су ипак успели да га у шанцу задрже довољно дуго да би дали значајну предност конкурентима из Јужне Африке, Немачке, Шведске и Русије.

Шок је уследио на стадиону када је Драгутин, сав крвав, ипак прошао кроз циљ и тако поред свих недаћа завршио маратон.

То витештво, у правом смислу те речи, навело је барона де Кубертена, оца савремених Олимпијских игара да му преда медаљу за учествовање уз констатацију да је Драгутинов подвиг уздигао у сам врх светског спорта млади српски Олимпијски комитет. Та чињеница и податак да је Драгутин Томашевић у историји записан као први српски спортиста који је носио национални барјак на Олимпијским играма довољно говори о овом спортисти са великим С.

Бржи од воза

Још једна анегдота иде у прилог, па можемо рећи, легенди о надљудским способностима Драгутина Томашевића. Једном је за опкладу пре стигао од Пожаревца до Петровца него воз, са чијим се масшиновођом опкладио да је бржи. Ту говоримо о релацији од 40 километара. Иако данас возови у Србији нису ништа брзи од тадашњих, ипак мислимо да данас немамо тркаче који би за слични подвиг узели новац данашњим машиновођама.

Када смо већ код великих слова, уз Драгутина је везано и велико П, као патриота.

Иако је лако могао да, данашњим жаргоном речено, “среди” неку угодну позицију у Првом Светском рату, Драгутин је као врхунски спортиста ипак изабрао прве борбене редове.

– Он је погинуо на брду Бубањ, код места Рашанац, 1915. године. Имао је обицај да одвије по неколико бомби, стави их и наручје и међу ровове, у трку, баца на непријатеља. Пресекао га је митраљез преко пола груди – са сетом прича његов потомак и хроничар. Управо таква смрт је допринела да се Драгутин још једном издигне изнад осталих људи.

Наиме, у покушају да га спасу, лекари у пољској болници су му отворили грудни кош и тамо поред нормалног срца пронашли још једно. Истина мање, али сасвим довољно да објасни Драгутинову спортску личност и храброст.

Његова мајка Стана је епитафом на његовом гробу дала можда и најбољи крај ове приче о Драгутну Томашевићу, а на споменику је записано: “Сахранила га је мајка Стана и његово јунаштво”

Најпоразније од свега је да велики број људи у Србији који чује за име Драгутина Томашевића не зна о коме се ради. Истина, Петровац на Млави му се одужио кроз традиционалну трку и спортску халу који носе његово име, али да је припадник неког другог народа, давно би постојало небројено написаних књига, снимљених филмова и серија о човеку који је носио заставу на првом појављивању своје земље на Олимпијским играма, стигао на циљ маратонске трке иако су га напали, као угледни спортиста ипак отишао на прву линију фронта да брани Србију, херојски погинуо… и то све са два срца.

Аутор: Саша Стојадиновић
(Ебраничево)

Извор: МАГАЦИН

Везане вијести:

Да се усправимо!

Дванаест одличја ратника Стојана

Ленка, храбра ратница са Таре