Ma kako možda nekom čudno zvučalo, ja ne mrzim hrvatski narod. I pored svega što danas znam o stradanju moje porodice, ”tamo”; i pored toga što sam, zgrožen i zauvek potresen, saznao toliko toga o užasima kroz koje su prolazili Srbi u hrvatskoj ”tisuću leta sanjanoj” državi, ja nisam nikada zamrzeo ”sve Hrvate”, niti poverovao u to da tamo žive sve od reda vampiri, monstrumi i krvoločne ubice u pokušaju.
Pa, nisam lud, ni oboleo od neizlečivog gneva i mržnje.
Odrastao sam, delom (preko letnjih ferija), i u maminoj Baniji i tatinoj Lici, pa sam tamo, u školskoj biblioteci u banijskoj Maloj Gradusi, saznavao sve nijanse i važnost borbe Zrinjskih i Frankopana (tog bledolikog viteškog junaka borbe protiv Turaka i nemačkog cara Ferdinanda), čitao sam nezaboravnu ”Modru lastu”, ali i Augusta Šenou, Vladimira Čerinu, Kušanovu ”Lažeš, Melita”, Ulderika Donadinija, Matoša, Slobodana Novaka, Ivana Supeka, Pavla Pavličića, Danijela Dragojevića, Tomislava Ladana, i, naročito, Tina Ujevića (koga prelistavam, redovno, i dan danas).
Uživao sam u Babajinoj ”Brezi”, Papićevom ”Izbavitelju”, ”Glembajevima” Antuna Vrdoljaka; sa simpatijama gledao na glumce poput fenomenalnog Ivice Vidovića, Borisa Buzančića, Ane Karić, Perice Martinović, Vanje Draha, Borisa Dvornika, Bogdana Buljana (mog nesuđenog tasta), Špire Guberine, Arijane Čuline; snimao prvi koncert grupe ”Film” u Beogradu, sretao se sa Darkom Rundekom i Ivom Lesićem…
Nikad nisam imao trunku mržnje prema Hrvatima, već sam u njima gledao mnogo konzervativniju varijantu slovenskih naroda od nas (sa neuporedivo boljom televizijom od one naše, beogradske)…
A onda sam u jednoj splitskoj kući, palati podignutoj još pre Drugog svetskog rata, tačno iznad njihove morske rive – dobio na čitanje ”Magnum Krimen” Viktora Novaka. Njeno prvo izdanje (iz 1948), od preko hiljadu strana, sa sivkastim koricama i naslovom na latinskom.
Još uvek se sećam tog dana jednog davnog leta. I mog šoka, dok sam čitao sve ono što je tu zabeleženo, slovima koja su mi, mutna, prosto lebdela pred očima.
Nikada neću zaboraviti taj sudbonosni trenutak i ovih par splitskih dana u kojima sam pročitao od korica do korica tu veliku (po svemu, a ne samo brojem strana) knjigu sećanja na srpske žrtve i njihova nepojamna stradanja u hrvatskoj državi pod poglavnikom Pavelićem.
Ipak, tu knjugu je napisao jedan etnički Hrvat (rođen u Donjem Zagorju), univerzitetski profesor i oštri kritičar rimokatolički i antisrpski orijentisanog ustaštva.
Ni to ne smo da zaboravimo, da ne bi postali slični onima koji to i žele da naprave od nas: ili da nas pobiju, ili da nas prevere u rimokatočičanstvo ili da nas proteraju i tako pretvore u frustrirane i nemoćne, doživotne mrzitelje svega hrvatskog (svoje blizance u iskrivljenom ogledalu).
Tragedija sadašnjih žitelja Hrvatske i jeste u tome što njihovi dedovi i očevi nisu prošli kroz više nego opravdanu i neophodnu lustraciju, što nisu denacifikovani ni ”deustašizirani” – jer su tako i oni, rođeni godinama posle ovih zločina, suštinski osuđeni na doživotnu mržnju i psihopatsko stanje uma i duše (isto kao i ono svojih roditelja, kao i njihovih roditelja).
Mi, Srbi, se borimo sa njima, ali bez te ideje o ”paklenom nakotu” koji ”treba istrebiti”. Mi toj borbi pristupamo ratnički, a ne sadistički i psihopatski.
Za nas je SVAKO DETE (bez obzira na poreklo i grehe roditelja) svetinja i nešto što se ne može ubaciti u naš međusobni račun i uzajamno bezumno masakriranje i ”namirivanje krvi”.
Zamislite tolike njihove generacije osuđene na pakao (pravi pravcati pakao, koga nijedan ustaša ni srbomrzački Hrvat nije izbegao), koliko je to strašno!
Jer i oni među Hrvatima koji nisu po prirodi zli, ni ”bešćutni”, upadaju u istu zamku nastavka genocidnog projekta protiv Srba, bez obzira da li su nacionalistički i šovinistički nastrojeni ili su ”samo” nespremni da shvate da četnici i ustaše nisu isto, da general Dragoljub Mihailovića (sa naslovnice američkog ”Tajma” tokom rata, dobitnik medalje predsednika Trumana odmah posle rata) i poglavnik Ante Pavelić (koga su se stideli i nad njegovim zločinima zgražali čak i visoki oficiri SS-a) ne predstavljaju istu grupu ”kolaboracionista” iz poslednjeg svetskog rata.
To ne razume čak ni jedan Lordan Zafranović, veliki hrvatski i evropski umetnik, iskreno posvećen pronalasku istine o stradanju nevinih civila (Jevreja, Srba, Roma…) u ratu u logorima smrti širom NDH. Pa i on u svoje filmove (”Pad Italije”) neprestano i neiizbežno ubacuje iskrivljeni lik ”četnika”, prikazanih kao da su izaslanici iz pakla, sasvim slični ustašama (čak i gadniji i primitivniji od njih).
Koliko je opasan taj virus, nasleđen iz jasenovačke torbe hrvatskih srboubica, tek će se videti, u nemogućnosti istinskog pokajanja čitavog ovog nesrećnog, paklu prepuštenog naroda. Zastrašujuće je to, posebno kada gledate u lica njihove dece, čedne i još uvek neiskvarene duševnim bolestima koje će neumitno steći daljim ”vaspitanjem” i tokom školovanja u ovako postavljenom ”vrednosnom sistemu”.
A pošto je ”napad – najbolja odbrana”, Hrvati tonu sve dublje i dublje u živo blato svojih grehova, pa počinju da izvrću činjenice za 180 stepeni i postavljaju istinu naglavačke, ismevajući stradanja Srba i optužujući ih za ono što su oni njima učinili. Do te mere, da umesto da zarone glavu u pesak večnog stida, oni NAS BEZOČNO OPTUŽUJU ZA NAVODNI „GENOCID NAD HRVATIMA“.
Kao kada bi Nemci krenuli da optužuju Jevreje za masovne zločine i genocid počinjen nad njima! S tom razlikom da su Jevreji mogli da gledaju poraženu Nemačku kako gori u osvetničkom plamenu posle strašnih savezničkih bombardovanje, da vide nacističke glavešine kako vise uredno obešeni posle suđenja u Nirnbergu – dok je sve to (gotovo u potpunosti) izostalo u srpsko-hrvatskom slučaju. Pa onda pišu da je ”Jasenovac osveta za Blajburg (!), kao da ne shvataju da su se zločini u jasenovačkom logoru smrti desili PRE onoga što se dogodilo u Blajburgu.
Hrvati idu, kao opsednuti, ka ambisu Božije osvete (ako ništa, onda posle smrti) u paklu, gde oni sigurno čine proporcionalno najprisutniju i najbrojniju naciju od svih na svetu.
I to je teško zaustaviti, jer se tamo ništa iole ozbiljno ne čini da se spreči ovakav tok stvari. Franjo Tuđman je uništio, izgleda, i poslednju šansu da se privedu ”k poznaniju prava” i ipak nekad osete svoj nepokajani, strašni greh.
On je, suprotno svemu normalnom i pravednom, Hrvate uveo u još dublju mržnju prema nama, Srbima, sa idejom da ”treba uništiti svedoke”, pa će tako ”nestati i sam (počinjeni) zločin”.
Strašna je i jeziva hrvatska sudbina. Ne bili im u koži.
Božija kazna je nešto najstrašnije što se uopšte može zamisliti.
A tome se, vrlo lako, može pridodati i makar nešto ovozemaljske pravde.
P. S.
Poseban dodatak svemu što znam i osećam kada je reč o Hrvatima, predstavlja sudbina moje majke Milke, njenog oca Đure i dede Dušana (ubijenih u Jasenovcu). I sve ono što sam, mnogo kasnije nego što bi to bilo normalno, saznao o patnjama očeve porodice u Lici, tokom tih istih strašnih godina (kada je skoro cela Hrvatska postala ustaška).
Ovo me i lično obavezuje da istrajem u upornom otkrivanju (pred svetom, ali i pred još neobaveštenim Srbima) one pune istine o našem ogromnom, biblijski velikom stradanju.
Izvor: Dragoslav Bokan