Dragoslav Bokan: SRPKO

Istorija je nešto najaktuelnije što postoji. A prošlost je herojska i savetodavna senka sadašnjosti. Ko to ne shvata, taj ništa ne razume.

U istorijskom kalendaru svake nacije postoje određeni dani (poput crkvenih praznika) kada se proslavljaju junaci koji su se bezrezervno i neustrašivo bacili u pakleni oganj najstrašnijih bitaka zarad svoje Otadžbine i njene časti. 

Ovi junaci su uspeli da za života, baš poput svetitelja, podignu lestvicu očekivanja od ljudskog roda, nasuprot i iznad svih ovozemaljskih strahova i smrtnih strepnji.

Zato nema ničeg važnijeg za vaspitanje karaktera neke nacije od živog podsećanja na njene besmrtne junake. To je suština obaveze i dužnosti svih nas, u svakom vremenu. 
A neki od tih besmrtnika čak nemaju ni svoj grob, a sećanje na njih je opterećeno nesnošljivim lažima istih onih koji su prethodno učetvovali u njihovom ubijanju (i, kasnije, smišljenom i sistematskom zaboravu junačkih podviga ovih istorijskih „ukletnika“).

Jedan od takvih je bio ravnogorski heroj i srpski junak iz redova kraljevske vojske koja se nije predala Nemcima posle aprilskog rata, neumrli Srpko Medenica. 
Niko danas više, osim Boga i naših anđela čuvara, ne zna tačno mesto i okolnosti pogibije ovog mladog besmrtnika, poručnika Srbobrana Medenice.

Zato ću sad molitveno ispisati kratko žitije mladog četnika i zaboravljenog junaka, čije ime ne krasi ime nijedne ulice ni škole u zemlji za čiju slobodu je dao svoj život.

Srbobran je bio pravo dete svog oca, solunskog heroja Vuka Medenice. Posle rata je on iz Kolašina došao u Užice, gde je, kao ugledan domaćin (jedan od ktitora crkve, usred šume, u Višegradskoj banji), igrom sudbine, živeo u istoj ulici gde i porodica budućeg poznatog partizanskog krvoloka Slobodana Penezića-Krcuna. Vuko je, sa Kosarom, imao osmoro dece, uz Srbobrana još petoricu sinova i dve kćeri. 

Kad je izbio Drugi svetski rat u iznutra (jugoslovenstvom) istruleloj Kraljevini Jugoslaviji, Vuko se odmah priključio žestokim borbama sa mržnjom ujedinjenim neprijateljima srpskog naroda.Kao solunski borac i narednik kraljevske vojske u rezervi, Vuko je postao jedan od najznačajnijih komandanata čitavog ovog kraja (uz krvavu Drinu, koja je delila dve obale srpskih teritorija). 

Tako je, kao komandir Prve dobrunske čete narodnih četničkih ustanika, i poginuo u žestokim borbama kod Višegrada, u oktobru 1941. godine. Pogunuo je, pogođen ustaškim metkom, na grudobranu srpstva protiv demonske „crne legije“…     

Na Vukovoj sahrani u Užicu, uz sve vojne počasti (bilo je prisutno čitavo Užice, da isprati heroja), na obe strane njegovog kovčega na odru bili su pripadnici dve vojske koje će uskoro početi svoj krvavi i bespoštedni sukob do istrebljenja. Na jednoj strani je bio četnički Dobrunski odred Vukovih saboraca, a na drugoj partizani, predvođeni nastarijim Vukovim sinom, devetnaestogodišnjim Branislavom. 

Tada na dan očeve sahrane, Vukov šinjel i oficirsku kapu preuzima mlađi mu sin Srbobran, sedamnaestogodišnjak, koji postaje komandir umesto palog oca.  To je bio trenutak od koga počinje saga o izvanrednom  junaštvu i besprimerno časnom ponašanju mladog četničkog heroja Srpka Medenice.
Uskoro prilazi Obaveštajnom štabu Višegradske četničke brigade majora Dragiše Vasiljevića i u njoj provodi rat, učestvujući u svim borbama sa Nemcima, ustašama i Titovim partizanima, sve do kraja rata.

Krajem 1945. godine, Srbobran Medenica dobija čast da bude (sa kapetanom Petrom Josićem) u ličnoj pratnji armijskog generala (ukazom jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića od 7. decembra 1941) Dragoljuba Mihailovića, načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini i ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije (u vladama Slobodana Jovanovića, Miloša Trifunovića i Božidara Purića).

Ne mogu da se ne zaustavim malo na ovom mestu i ne ukažem na neke poznate činjenice u vezi ličnosti i dela Dragoljuba Mihailovića. Kao da danas svi zaboravljaju da je reč o jedinom vrhovnom komandantu svih preostalih i nerazoružanih pripadnika bivše jugoslovenske vojske, ucenjenom od Nemaca na istu sumu rajhsmaraka u zlatu kao i komunistički vođa Tito, o ličnosti godine po izboru „Tajmsa“, junaku holivudskih filmova tog vremena, spasiocu američkih ratnih pilota. Ali, isto tako, reč je i o pitomcu-naredniku u Balkanskim ratovima. O učesniku Kumanovske bitke gde je odlikovan za pokazanu hrabrost. O istaknutom i ponovo odlikovanom potporučniku (sada već komandiru čete) u Cerskoj i Kolubarskoj bici. O jedva živom mučeniku sa Krfa posle povlačenja preko Albanije. 

Dragoljub Mihailović se, kao poručnik, ističe u strašnim borbama pri probijanju Solunskog fronta, gde dobija orden „Belog orkla sa mačevima“ za pokazano junaštvo. Tom prilikom je i ranjen, ali on odbija da ga premeste u pozadinu i vraća se na čelo svog mitraljeskog odeljenja (jedinog odlikovanog za hrabrost u čitavom puku), dok je on kao njegov komandir označen kao „najhrabriji i najistaknutiji vojnik čitave divizije“, pa tada dobija prestižni engleski Ratni krst. Nosilac je Albanske spomenice i načelnik štaba elitne Kraljeve garde.

Druguje sa budućim generalom De Golom na pariskoj Vojnoj Akademiji San-Sir (pa će se ovaj lično angažovati u pokušaju da spasi svog druga sa Akademije i iz Drugog svetskog rata od Titovog prekog suda i straljanja. Bilo je to 1930. godine, kada Dragoljub Mihailović odlazi na stručno usavršavanje u Francusku. Pred rat, ovaj hrabri i inteligentni srpski oficir dobija čin pukovnika i postaje redovni profesor Vojne akademije u Beogradu. Da bi, odmah na početku rata, sa majorom Aleksandrom Mišićem (sinom proslavljenog srpskog vojvode) i nekoliko patriotski nastrojenih oficira, na Ravnoj Gori, 11. maja 1941. godine, organizovao ustanak prve gerilske antifašističke vojske na Balkanu i u čitavoj Evropi.

Ali, ne možemo da ovde ne spomenemo i par reči o onom drugom gerilskom komandantu iz prve godine rata s Nemcima. Čisto da ne zaboravimo stvarnu biografiju Mihailovićevog vojnog i političkog suparnika i konkurenta, Hrvata Zagorca Josipa Broza, predratnog bravara i robijaša, bezbožnika i revolucionara, mrzitelja svega srpskog, aktivnog učesnika u napadu na Kraljevinu Srbiju i u monstruoznoj „kaznenoj ekspediciji“ austrougarske vojske, sve do januara 1915. (u sastavu zloglasne 25. puka 42. „Vražje divizije“, kao najmlađi podificir u čitavoj „K und K“ vojsci). 

Podnarednik Josip Broz tada učestvuje u borbama na Ceru, Mačkovom kamenu i Kolubari i svim drugim borbenim i kaznenim akcijama tokom napada sjedinjene austro-ugarsko-hrvatsko-poljsko-češko-slovenačke armade na srpsku vojsku (u kojoj se, u isto to vreme, kao poručnik odlikovan medaljama za hrabrost, bori Dragoljub Mihailović). U Srbiji je Broz tada unapređen u „štabsfeldvebela“ i tu dobija prvu od dve (drugu na ruskom frontu) medalje za hrabrost. 

I to se dešava u Podrinju gde je tokom tih nekoliko ratnih meseci ubijeno čak 50.000 Srba, tokom austrijskih odmazdi o kojima onako dokumentovano i potresno piše Arčibald Rajs. Ovo je podtekst čitave priče o ovoj dvojici ratnih komandanata, isprepletenih sudbina od 1914. pa do 17. jula 1946. godine (kada je general Mihailović streljan, zajedno sa generalom Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Konstantinom Kostom Mušickim i drugim vođama antikomunističkog otpora u Srbiji)…

A Srbobran Medenica je, krajem 1941, postao lični Dražin pratilac i njegov najpouzdaniji obaveštajac. Uz sebe nosi automatski pitolj koji dobija od Mihailovića i torbe sa poverljivim dokumentima i bombama. Učestvuje u svim borbama uz svog vrhovnog komandanta, sve do njegovog hvatanja 13. maja 1946. godine (nakon pet meseci duge i složene obaveštajne operacije pravljenja obruča oko najvažnijeg Titovog protivnika i neprijatelja), kada uspeva da preživi napad (u četnike prerušenih) oficira OZNE. 

Čitavu operaciju je kordinisao, iz Višegrada, lično Jovo Kapičić, kao general UDBE i Titov ministar unutrašnjih poslova. Pravim Božijim čudom tada preživljavaju i uspevaju da izmaknu komunističkoj poteri Srpsko Medenica i ranjeni Budimir Gajić.

A jedan od ovih „oznaša“ u četničkim uniformama (koji su se Draži i njegovim partiocima predstavljali kao beogradski četnički ilegalci, pripadnici Avalskog korpusa) ovako, sa neočekivanim poštovanjem, opisuje Srpska Medenicu:“On je bio čovek tridesetih godina, moje visine, dosta mršav, ali sa jakom koštanom-mišićnom građom. Smeđa kosa sa sitnim talasima padala je na vrat i po ramenima, oči je imao zelene, dosta mirne i prodorne – dugo su znale da gledaju, a da mu očni kapci ne trepnu. Iz te su mirnoće, kao bljesak, te oči znale da prelete očne rime, šibaju i po onome koga posmatraju, ili da se za tren zakrvave… U osnovi dosta nemiran s puno pokreta, ali na momente ukipljen, nepokretan kao zver kad osmatra i vreba. Ta iščekujuća nepokretnost naročito se zapažala onda kada je čekao neki interesantan odgovor. 

Govorio je tečno, s nepromenjenom bojom glasa, odmeravajući svaku rečenicu, stilski i gramatički. Osmeh mu je stalno lebdio na usnama, ali to je bio onaj ironičan koji je u sebi sadržao nešto lukavo i nepoverljivo. Inače, i pored toga stalnog osmeha, Srpko se nikada nije zaista smejao. Kada bi se to i desilo, bilo je samo za tren i to je bio sasvim drugi čovek. Baš kao takav, on je visoko odskakao od svoje okoline, i četnika i jataka.

Odeven je bio po potrebi života koji vodi. Obično je išao gologlav, ali je kod sebe imao šajkaču s oficirskim amblemom bivše jugoslovenske vojske. Nasuprot ostalima, Medenica je kao školovan čovek imao nešto više političkog uticaja i on se obično trudio da tim akcijama da politički karakter ili bar političko opravdanje…“

Nakon toga, počinje potera za Srpkom, kao da je zver, koja će trajati čak pet godina. 

U nemogućim uslovima, on ne samo da je uspevao da izmakne poterama u sve gušćoj i neprohodnijoj mreži komunističkih agenata, pomoćnika i cinkaroša.To je mogao zbog svoje vučje nepoverljivosti, obaveštajnih veština, legendarne neustrašivosti i ogromnog poverenja koju je prema njemu imao srpski narod s obe strane Drine (od Višegrada i Rudog do Zlatibora i Užica).  

Srpsko je svih tih godina pokušavao da organizuje ustanak protiv nove komunističke, Titove vlasti u Srbiji. 
Bez obzira na sve teškoće i opasnosti, on je do smrti verovao u takvu mogućnost i povratak kralja Petra u okupiranu Srbiju.    
On, dakle, nije bio samo progonjeni ideološki i politički neprijatelj antisrpskog režima, već i njegov aktivni i svesni protivnik.

Koliko je bio hrabar svedoče anegdote o Srpsku koji, prerušen, mirno šeta između partizanskih zaseda i straža, odlazeći čak u gradove, provocirajući tako pripadnike OZNE, UDBE i KNOJA.

Ta nadljudska hladnokrvnost i herojska odlučnost bile su njegove odlike, kojima je on javno provocirao čitav komunistički režim. 
Zato se iz godine u godinu povećavao broj pripadnika Titovih bezbednjaka, uključenih u akciju hvatanja Srbobrana Medenice.
Svi koji su ga čuvali i usudili se da mu budu jataci su bili suđeni i ubijani, bez milosti. Tako je stradala čitava porodica Badnjar iz Užica…

Sve je to trajalo do srpske nove godine 1951. kada je Srpsko, po navodima komunističkih istoriogradfa, ubijen iz zasede u selu Lunice kod Priboja. 

Grob mu se ne zna (iako neki meštani tvrde kako je na njegovim kostima sagrađena današnja fanrika FAP iz Pribija).  
Srpkova majka Kosara je morala da se odseli iz tog kraja zbog svakodnevnog maltertiranja, ali se takva njena sudbina nastavila i u Inđiji (gde je otišla sa drugim sinovima i kćerkama). Ništa nije pomoglo ni to da je njen sin, a Srpkov brat Branislav (Branko) bio „prvoborac“ i partizanski major (koji će živeti u Zagrebu i tamo ostati tokom čitavog rata devedesetih).

Ko stigne i seti se – nek upali sveću u crkvi Srbobranu Medenici, hrabrom srpskom junaku o kome nije smelo da se govori, sem ispotiha i krišom, u Srbiji pod Titom, sve do skoro. 

A jednog dana će, nadam se biti podignut spomenik njemu, Boži Bjelici i Vladi Šipčiću, trojici sigurno najistaknutijih antikomunističkih i antibezbožničkih gerilaca posle završetka Drugog svetskog rata.

Ako je neko to zaslužio, onda su to oni.

Ova legendarna gerilska trojka, koja je obraz Otadžbine smatrala važnijim od života i preživljavanja po svaku cenu.

U neka ranija vremena ova trojica junaka bi bili ovenčani svim najvećim srpskim odlikovanjima za hrabrost. U našem vremena oni su proglašeni „izdajnicima“ i „narodnim neprijateljima“, progonjeni do smrti, a klevetani posle nje.

Njihovim imenima su se plašila deca u komunističko vreme, grobovi su im neznani, a kosti rasute.

Ipak, sve je došlo na svoje i pravda opet pokazuje da je spora, ali dostižna.

Bog da im junačku i nepokornu dušu prosti!

Izvor: Dragoslav Bokan – Fejsbuk stranica