Dragoslav Bokan: SRPČAD, OKAČENA NOGICAMA ZA GRANJE ŠLJIVA

Na današnji julski dan u Velici i Gornjoj Rženici su u Drugom svetskom ratu, 1944. godine, pobijeni skoro svi stanovnici – među kojima najviše devojaka, žena i dečice. 

Piše: Dragoslav Bokan

Lokalni muslimani iz Rožaja i okoline su, uz podršku Šiptara sa Kosova i drugih okupatorskih oružanih trupa (iz u borbama prethodno razbijenih SS jedinica “Skender beg” i “Princ Eugen”) a pod ideološkim  vođstvom Sahit Hodže i Osmana Rastodera (predratnog matičara i islamskog veroučitelja) tada napravili zastrašujući pokolj, gori, crnji i krvaviji nego ma gde drugde po okupiranim delovima ondašnje Evrope.

Devojke, žene i devojčice su silovane, bebe bacane na nož, ljudi živi spaljivani, samo zato što su pravoslavni Srbi (iako im je pre toga data časna reč ove zlosutne vojske u prolazu) da ih niko neće dirati.

Ali, dve su stvari tu one koje, mislim, valja da zauvek zapamtimo – da se time iznutra ojačamo kad antisrbi raznih fela krenu da nas iscrpljuju i optužuju za sva zla ovog sveta.

Prva je – jezivi ritual DERANJA KOЖE NAЖIVO, posebno srpske dečice. Pa su im muslimanski ljudožderi sa nacističkim simbolima na uniformi derali kompletnu kožu lica (recimo, dečaku Tomi Vučetiću), sa sve skalpom, a mnogima i čitavu kožu sa malenog tela, kao zečevima, u ovom julskom paklu za koji će, nakon rata, retko ko odgovarati (a čitav ovaj pokolj će se nalogom odozgo zaboraviti, da se ne bi kvarilo ono nametnuto, veštačko “bratstvo i jedinstvo” između muslimanskih dželata i srpskih žrtava).

Kakvi su to bolovi i krici bili, ne možemo ni da zamislimo, jer ni u najgorim noćnim morama nismo doživeli ništa slično sasvim konkretnim stradanjima ove nesrećne dečice sa oguljenom i ostruganom kožom, čija je dugo i sporo, ritualno umiranje ličilo na najmračnije scene iz Danteovog “Pakla”.

A druga stvar koju treba zauvek zapamtiti kao ikoničku sliku ovog užasnog masakra je VEŠANJE NAŠE DEČICE ZA NOGE ZA GRANE TAMOŠNJIH ŠLJIVIKA!
Ovo drveće sa kojih naglavačke vise srpska dečica i sablasno se njišu, nakon klanja i umiranja u neopisivim bolovima, predstavlja strašnu i svetu sliku za nezaborav čitavom našem narodu, koliko god da nas ima i gde god živeli.
A mnogi među ovim mališanima su živi oderani upravo ovako zakačeni konopcem za šljivove grane. Samo bi ih od sadističke slasti zajapureni Šiptari i muslimani gulili, mesarski vešto vukući njihovu nežnu kožicu na dole, dok je potpuno ne svuku sa mesa i ne ostave za sobom jezivi trag neljudske surovosti I apsolutne MRЖNJE PREMA SVEMU SRPSKOM.

Ti ogoljeni trupovi, ta naša živa zapaljena, preklana i silovana dečica, ŠTO VISE SA ŠLJIVA uz put demonskih legija naše razbraće (koja su onako uverljivo glumila da su normalni – i pre i posle Drugog svetskog rata, nekažnjeni i nepokajani), to su prizori koje ne smemo nikad, ali nikad zaboraviti. Da ne bismo (tim kukavičkim zaboravom i sramnim nepominjanjem) izgubili svoju dušu i spasenje, jer ga svakako, ovakvi, ne bismo ničim zaslužili.

Strašna je Knjiga Stradanja srpskog naroda, a naročito naše dečice u pislednjim ratovima, a od ruke onih koje smo, kao neodgovorni idioti, prihvatali za tobožnju “braću”.

A velički stradalnici su kanonizovani i Srpska Pravoslavna Crkva ih proslavlja kao mučenike.

Izvor: Fejsbuk stranica – Dragoslav Bokan