Dragoljub Zbiljić: Da li su Srbi „spontano“ zatrudneli s tuđim pismom?

Datum objave: utorak, 31 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

Grafikon

– Ništa, valjda, nije paradoksalnije nego da Srbi jedni druge „ubeđuju“ zašto treba svoj jzik pisati svojim pismom

– Niko u svetu, osim srpskih lingvista, ne normira svoj jezik na dva pisma

– Niko u svetu, osim Srba, ne deli svoj narod po pismu

– Niko, osim srpskih lingvista (pa ni oni koji koriste lingvistički isti jezik – Hrvati) nema pojmove „ primarno pismo“, „sekundarno pismo“, „bogatstvo dvoazbučja“, a opet su Srbi među siromašnim narodima u svetu

– Niko se, osim Srba, ne opterećuje tim paradoksima i zato niko, osim Srba, nema nedoumicu kojim pismom da piše svoj jezik 

Paradoks je poznata stilska figura u izražavanju, koja se koristi za nešto što je sasvim neočekivano, nešto što se, narodski rečeno, kosi za zdravom pameću. I ništa nema, valjda, paradoksalnije od činjenice da je stiglo vreme da Srbi jedni druge ubeđuju u ono što zdrav čovek ne može da zamisli u svetu – da srpski sunarodnici jedni druge uče zašto je potrebno svoj jezik pisati scojim pismom (kad već imaju svoj jezik i svoje pismo).

A da će se i lingvisti međusobno ubeđivati u tome, to već malo ko može u svetu da poveruje. Mi Srbi, međusobno zaokupljeni tim problemom koji nigde više u svetu nije nikakav problem, ne pretpostavljamo, a biće da nam se u svetu podsmevaju zbog toga. Posebno oni koji bi mogli biti (a nikada, ipak, nisu bili) u sličnoj situaciji (zbog istog jezika koji međusobno koristimo) – Hrvati. Ali, valjda su i oni „uviđavni“, pa nam se baš ne smeju grohotom u lice zbog toga što smo većinsko napustili svoje i prešli na njihovo pismo, ali u sebi ne verujemo da mogu da se na to sasvim uzdrže.

Rekosmo, Hrvati bi mogli jedini imati taj problem pisma kao i Srbi (oni formalno mogu takođe svoj jezik pisati dvama pismima, ali oni to nikada ne čine. Zašto?

I Hrvati su, kao i Srbi, decenijama učili dva pisma za isti jezik (onaj iz Vukove reforme srpskog jezika), ali su samo Srbi prelazili na pismo onog drugog naroda. Da li je to paradoksalno da samo Srbi prelaze u 20. i 21. veku na pismo svojih jezičkih istoplemenika?

Devojka „slučajno“ zatrudnela

Mi smo ubeđeni, istražujući dugo to pitanje prelaska Srba na tuđe pismo i poznavajući činjenice, da to nije paradoksalno (neočekivano). Mada neki lingvisti (posebno italijanista i romanista Ivan Klajn, ali ne samo on) tvrde da su Srbi „spontano“ prelazili na (hrvatsku) latinicu. Kao, eto, omaklo im se, kao devojci koja je „slučajno“ zatrudnela. Tako su i Srbi, je li, imali premalo drugog posla, pa su uzeli da se u pisanju igraju prelaskom na tuđe pismo! I to tačno posle Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku (1954) kada je uveliko vođen razgovor o tome da su dva pisma nepraktičnost i šteta u „jednom jeziku“ i kao „slučajno“ je spominjano da se svođenje na jedno pismo izvrši postepeno i to, tada s većinskog ćiriličkog na manjinsko latiničko pismo, računajući istojezičke narode Srbe i Hrvate, ali danas i druge preimenovane narode. Do tada su svi Srbi pravoslavne vere, pa i mnogi muslimani (danas Bošnjaci), pa i svi Srbi u Crnoj Gori (danas se nacionalno jednostavno mnogi preimenovali u Crnogorce ne po državi, nego po nacionalnom novom osećanju). Dakle, kod svih naroda koji su se služili i danas se služe istim jezikom (samo različitog piolitičko-sociolingvističkog naziva) ćirilica je bila preovlađujuće pismo, a ipak se za postepeno zamenjivanje izabrala srpska ćirilica – pismo koje je neposredno pred tu odluku bilo zabranjeno u vreme postojanja NDH, kao i neposredno pre toga u okupaciji Srba od Austrougarske kada je ćirilica bila strogo zabranjeno Srbima već 1914. godine, a Srbima u Srbiji kasnije, posle okupacije i Srbije počev od 1916. do oslobođenja 1918. godine, i naređena njena zamena u hrvatskoj abecedi, ovoj istoj koja je danas preovlađujuća među Srbima i u Srbiji 90 odsto.

Eto, sve to „spontano“ (po Klajnu i onima koji slede Klajna). To je već paradoksalno – da naučnik ne zna da je „spontan“ samo pobačaj, a svaka druga pojava ima svoje uzroke i posledice. To je to, kada naučnik „glumi“ da ne zna činjenice ili se stvarno ne bavi činjenicama. To se može i razumeti kod „običnog sveta“ (koji se ne bavi visokom naukom), ali da naučnika ne zanimaju činjenice, to je već previše paradokslano za ljude koji znaju da naučno razmišljaju.

Većina lingvista ili ne zna ili skriva način nestajanja ćirilice

Paradoksalno je i to da svi srpski jezički stručnjaci govore o potrebi i značaju očuvanja ćirilice, ali oni u lingvističkim institucijama govore o tome necelovito, nedovoljno argumentovano i bez isticanja razloga kako je do nestajanja ćirilice među Srbima dolazilo, a pogotovo bez objašnjenja koji je jedini način da se Srbi ponovo vrate svom pismu. A taj način ne treba pronalaziti, on je pronađen za sve druge narode i njihove jezike. Kod svih drugih naroda koji imaju svoje jezike imaju normativan jezik normiran izborom pisma u jednoazbvučju, odnosno, jedan jezik i jedno pismo nemaju zamenu i nikada svoj jezik ne pišu čas jednim, čas drugim pismom jer je to neprirodno i u svetu paradoksalno, štetno, neodrživo na duži rok.

Niko u svetu, osim Srba, nikada ne razmišlja kojim pismom da zapisuje svoj jezik, jer mu je normirano i naučeno da ga zapisuje samo svojim pismom. Pa i Hrvati, kad pišu svoj jezik, nikada ne posoežu za nekim drugim pismom, za nekim tuđim pismom, nikada ne razmišljaju o „bogatstvu dvoazbučja“, o „ravnopravnosti pisama“, o tome koje je „sekundarno“, koje je „primarno“ i koje im je „bolje“ pismo iako i oni znaju ćirilicu i spominju da će i oni vratiti učenje ćirilice, pa pojedini čak tvrde da je i srpska ćirilica „hrvatsko pismo“ od starine, ali niko od hrvatskih stručnjaka ni u snu ne spominje da bi oni mogli uvesti srpsko „bogatstvo dvoazvučja“ i da bi ikada u pisanju svog jezika uvodili ćirilicu kao alternativno pismo. Jer, hrvatski lingvisti, kao i svi drugi, osim Srba, u svetu znaju da je paradoksalno i neodrživo uvoditi dva „ravnopravna pisma“ za svoj jezik i za svoj narod. Niko od lingvista u svetu, osim ovih u Srbiji, nije smogao snage da svom narodu u izboru pisma nanosi štetu i zabunu u vezi s deobom svoga naroda u pismu.

Novi Sad, 29. maj 2016.

Izvor: SRBI NA OKUP

 

Vezane vijesti:




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top