Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања

Реаговање поводом интервјуа са новим председником Савеза јеврејских општина Србије Робертом Сабадошем објављеном у Политици 6.јуна 2017. – „Логор Старо сајмиште чека да буде достојно обележен“.

Господин Р.Сабадош је наследио дугогодишњег председника Савеза јеврејских општина Србије др Р.Фукса. Нови председник је обавестио најширу јавност о тренутном положају јеврејске заједнице у Србији, проблемима присутним у процесу реституције и учешћу Савеза у раду државне Комисије за уређење Старог сајмишта. Сазнали смо да се у садашњем Савезу налази 10 општина, од Суботице до Ниша. Ако се присетимо да је пре Другог светског рата на простору, приближно подударном са територијом данашње Србије, постојало око 60 јеврејских општина од којих је једанаест ортодоксних јеврејских вероисповедних општина егзистирало у данашњој АП Војводини онда је садашњи, редукован број општина, заиста скроман.

Али, радује нас показатељ да у Србији расте број припадника јеврејске заједнице. Да истакнемо и то да је само у Београду, највећој јеврејској општини, непосредно пред почетак Другог светског рата живело 10.388 Јевреја у две самосталне општине (Споменица 1919-1969,ашк.и сеф.с.204). Велико страдање (1941-1944) као и неколико великих алија у периоду од 1948. до 1952. године главни су узроци драстичног смањења јеврејске популације у Србији.

После Другог светског рата представници јеврејског народа у Србији тражили су од официјелних, државних органа, да се изрши меморијализација Старог сајмишта и обележе сва она стратишта на којима су страдали Јевреји (Јабука, Бањица, Јајинци, Топовске шупе, Крагујевац, Црвени крст у Нишу…).

Председник Р.Сабадош сматра да је Старо сајмиште централно место јеврејског страдања, на територији данашње Србије, које се мора, на посебан начин, обележити подизањем аутономног и монументалног Музеја Холокауста. Нажалост, приликом своје елаборације Сабадош је изнео и низ историјских података који не одговарају предходним и садашњим историографским сазнањима о Холокаусту.

Није спорно да је на државној територији дезинтегрисане и окупиране Краљевине Југославије извршен Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима и зато нећемо користитити метод историјског ревизионизма него ћемо, у наставку текста, покушати да укажемо на релевантне историјске чињенице о Геноциду и Холокаусту водећи рачуна о вредносним принципима културе сећања. На крају предложићемо мере које се морају, pro futuro, предузети ради трајног обележавања и сећања на трагично страдање сва три народа!

С Т А Р О  С А Ј М И Ш Т Е

У прилогу који је објавила „Политика“ , Р.Сабадош наводи нетачан податак да су од „маја месеца 1941. године до фебруара-марта 1942.године“ Јевреји довођени у логор Старо сајмиште. Одлука о претварању Београдског сајмишта у логор донесена је 28.октобра 1941.године, после припајања источног Срема (10.10.1941.) Независној Држави Хрватској. Октобарско разграничење приморало је окупациону власт да преко представништва Трећег рајха тражи одобрење, од усташке владе у Загребу, да се у Земуну, на простору где се налазио сајамски комлекс формира нацистички логор. Хрвати су дали сагласност, уз услов, да „логор чувају Немци и да снабдевање иде са србијанске, а не са хрватске стране“.

У новоосновани, нацистички логор Judenlager Semlin, веће групе Јевреја и Рома пристизале су у периоду од 8. до 15.децембра 1941.године. Опуномоћени и командујући генерал у Србији, у извештају од 20.12.1941. године, навео је важан податак да је „у новоформирани логор за Јевреје и Цигане у Земуну до 15.12.1941. доведено 5281 особа“. Нешто касније, средином јануара 1942. пристигла је мања група жена и деце из Крагујевца ,а затим је из Шапца, 26.јануара интернирана, у земунски логор ,већа група избеглих Јевреја који су припадали „Кладовском транспорту“.

После страдања јеврејских мушкараца у нишком логору на Црвеном крсту, њихове породице, интерниране су 24. фебруара 1942, на Старо сајмиште. Тада је достигнут, према извештају од 26. фебруара1942. и највећи број од 5780 заточеника, у земунском логору Judenlager Semlin! Последња група Јевреја депортована је из К.Митровице на Сајмиште 19.марта 1942. У транспорту су били Јевреји из К.Митровице, Н.Пазара и око 5о страних Јевреја који су из Куршумлије пребегли у италијанску окупациону зону. Већ почетком марта 1942. ослобођени су преживели Роми тако да је укупан број логораша, крајем марта, смањен на 5293 заточеника.

У складу са загребачким договором команда логора била је у надлежности Ајнзац-групе, односно Гестапоа. Логорско обезбеђење поверено је 64. резервном полицијском батаљону, а управа која је са писарницом и пратећим службама била смештена у Селулићевој Кули поверена је заточеним Јеврејима. Њен главни задатак је био да организује унутрашњи логорски живот и снабдевање. Иначе, интернирани Јевреји били су смештени у трећем и првом павиљону а Роми са помоћним занатским службама у другом. Нефункционални и тескобни павиљони „испарцелисани“ су у спратне „боксове“ са сламеним простиркама. У овако адаптираним павиљонима живели су заточени Јевреји и Роми.

После одлуке нацистичке владе и Главног уреда безбедности Рајха (РСХА), о уништењу Јевреја у Србији, средином марта 1942. године из Берлина, са немачким СС-подофицирима Гецом и Мајером, стигао је у Београд, камион-убица, „гасни камион“-„душегупка“. Веома брзо, у периоду од 19. до 23. марта, у „душегупки“ је угушено неколико стотина болесника јеврејске болнице и целокупно медицинско особље са својим породицама. Болница је била лоцирана у улици В.Стевана на Дорћолу и у њој су хоспитализовани тежи случајеви, као и бројни болесници Старог сајмишта.

Затим су на ред дошли и Јевреји са Сајмишта. Од почетка априла до 10. маја 1942.године свакодневно су СС-подофицири одвозили заточене Јевреје из земунског логора. После убрзаног преласка понтонског моста на Сави један од подофицира спајао би херметички затворени простор камиона у коме се налазило 50-80 заточеника, са издувном цеви кроз коју се ширио отровни гас. Смртоносна „душегупка“, у пратњи команданта логора Андорфера и његовог заменика Енгеа, довозила би у Јајинце већ угушене заточенике који су поред дорћолских Јевреја, закопавани у унапред припремљеним гробницама. Немачка команда и безбедносне структуре журиле су да потпуно испразне логор зато што су очекивали долазак већег броја заробљених устаника. Већ, почетком маја почели су да пристижу нови заточеници и он је убрзо претворен у Аnhaltenlager Semlin(прихватни/сабирни логор). Он је непрекидно функционисао од 10. маја 1942. до јула 1944. када је дефинитивно угашен.

Дакле,није тачна тврдња председника Р.Сабадоша да је,после уништења Јевреја, Старо сајмиште престало да ради и да је тек “после неколико месеци логор отворен за противнике система, антифашисте, противнике Недићевог режима“.

У Сабирном логору били су заточени, поред најбројнијих Срба и припадници других народа. Радно способна лица коришћена су као радна снага за потребе нацистичке ратне машинерије. Изнемогли логораши, са подручја НДХ редепортовани су најчешће у Јасеновац, а велики број заточеника страдао је на Старом сајмишту од: тортуре, глади, заразних болести и честих ликвидација стрељањем. Извештаји, о страдању Јевреја на сајамском стратишту упућени су после оснивања Прихватног логора.

Прво је Ф.Радемахер (F.Rademacher), стручњак за јеврејска питања у Министарству иностраних послова,у свом извештају од 29. маја 1942, закључио да „у Србији јеврејско питање више није акутно“, а затим је СС-пуковник Е.Шефер, Шеф Гестапоа и СД-а у Београду, 8. јуна 1942. године обавестио немачке генерале „да у Србији више не постоји „јеврејско питање“.

Последњи извештај Немцима, није упутио М.Недић, као што је у разговору за „Политику“ посебно истакао Р.Сабадош, него је у свом реферату, упућеном генералу Леру (Loehru) –Вермахтовом заповеднику за Југоисток 29. августа 1942. Х.Турнер истакао да је у Србији „јеврејско питање, као и циганско питање у потпуности ликвидирано“( Walter Manoschek, Serbien ist judenfrei…s.197.)!

Мада је на Старом сајмишту највише страдало Срба, не желимо да пребрајамо жртве зато што сматрамо да је свака вредна пажње без обзира на верску, етничку и националну припадност.

Посматрано са ове историјске дистанце, сигурни смо, да логор Старо сајмиште представља симбол свеопштег страдања: Срба,Јевреја и Рома и зато је потребно да ово стратиште буде на примерен и достојан начин трајно обележенo!

У Р Е Ђ Е Њ Е  С Т А Р О Г  С А Ј М И Ш Т А

После Другог светског рата, а посебно од 1987. године када је сајамски комплекс – Старо сајмиште заштићен као културно добро води се јавна расправа о ревитализацији и преуређењу простора, ове изузетно значајне урбане целине. Давне, 1992.године, уз помоћ Завода за заштиту споменика културе Београда усвојен је и детаљан урбанистички план уређења Старог сајмишта, а 2оо6. организован је у Атријуму Народног музеја најрепрезентативнији скуп под називом –„Дани Старог сајмишта“. Тада је у надахнутом, уводном излагању, академик Светлана Велмар-Јанковић истакла, да се после изгубљених деценија налазимо на прекретници.

Била је вернички убеђена да ће Старо сајмиште будућим генерацијама бити заветовано „као Градилиште и као Светилиште“! Видели смо да наредних година, надлежни градски органи, нису меморијализацију Старог сајмишта сврставали у приоритетне урбане и политичке циљеве.

Новоформирана Комисија за уређење Сајмишта на чијем челу се налази владика Јован Ћулибрк од 2014. предузима низ конкретних мера за обележавање земунског стратишта. Почетком 2017. јавност је упозната са првом верзијом – Предлогом закона о Успомени спомен – жртве коју је израдила Радна група Комисије. Међутим,после критичких примедби, упућених од представника јеврејске заједнице, почетни концеп законског текста преименован је у Нацрт закона о Старом сајмишту.

На последњем састанку Комисије одржаном 29.јуна текуће године извршена су побољшања предложеног текста. Примедба да у члану 1. закона не пише да ће меморијална установа „бити посвећена пре свега историји логора и његовим жртвама“, отклоњена је предлогом М.Кољанина којим се прецизира јасан историјски контекст настанка и функционисања, најпре логора Judenlager Semlin, а затим и прихватног- Аnhaltenlager Semlin. Иначе, највише примедби односило се на члан 3. предлога закона којим се дефинише структура Установе. Са јеврејске стране, изражена је сумња да се будућим Законом, у суштини реализује идеја из деведесетих година прошлога века, оснивање -„српског Јад Вашем“ и на тај начин „деградира“ аутономија Меморијала посвећеног јеврејским жртвама. Зато председник Ј.Сабадош,као и већина представника јеврејске заједнице, предлаже да будући Музеј Холокауста има потпуну управну и програмску самосталност, не искључујући при томе сарадњу са осталим „ентитетима“.

Комисија је прецизирала да се у оквиру кровне, меморијалне Установе формирају: Музеј Холокауста у „Спасићевом павиљону“, Музеј Порајмоса у „Турском павиљону“ и да се јасно дефинише статусни положај Музеја жртава геноцида. Ентитетски, Музеј холокауста и Музеј Порајмоса имали би аутономни положај у кровној Установи спомен-жртве, али не би могли да се региструју као независна правна лица – установе са посебним рачунима, матичним бројевима (МБ) и пибовима(ПИБ). Овај предлог је у складу са праксом и стандардима примењеним у бројним меморијализацијама најзначајнијих европских стратишта и концентрационих логора. Уколико би се прихватило решење да сваки „музејски ентитет“ има својство правног лица онда бисмо имали јединствен, непознат случај, да на једном месту, егзистра неколико самосталних меморијалних Установа.

Постоји низ специфичности које отежавају меморијализацију и уређење Старог сајмишта. Прва се односи на веома компликоване и нерешене имовинско-правне односе. Друга особеност се тиче постојећег сајамског ареала. Ако упоредимо његову данашњу слику, снимљену из „птичје перспективе“, са аутентичном, из 1938. године видећемо да постоји драстична неподударност. Нестали су зракасто распоређени сајамски павиљони. Савезничко бомбардовање и послератно девастирање Сајмишта преживело је само четири павиљона и две ротонде: Спасићев павиљон и Кула.

Југословенски павиљони где су били смештени Јевреји и Роми уништени су. Велелепно, сајамско здање, ремек-дело српске предратне Модерне, настало из урбаних, међународних и економски разлога, стицајем историјских околности, претворено је 1941. у логор. Дакле, павиљони нису наменски грађени као објекти и бараке у Јасеновцу и Аушвицу, већ су адаптирани у логорске објекте. Сем тога,преживели павиљони (италијански и чешки) и Секулићев Кула,  од педесетих година прошлога века,претворени су у атељеа и личне галерије у којима су пола века стварали најпознатији ликовни ствараоци: сликари, вајари, графичари…Зато је тај простор назван „српски Монмартр“.

И како сада данaшње Сајмиште, урбани простор градске сиротиње,и спреплетан неусловним, кичерастим објектима да рехабилитујете и преуредите у меморијалну и културну целину поштујући његову осмодеценијску историју?!

Будући Меморијал, независно од тога како ће бити насловљен, мора у свом саставу да има: комеморативну дворану (заједничку) посвећену страдалим заточеницима на Сајмишту, сталну изложбену поставку фотографија и аутентичних артефаката, научни, односно документационо – истраживачки центар, организовано издаваштво и перодични часопис, као и једну пристојно уређену салу где би се одржавали научни скупови и симпозијуми, концерти класичне и духовне музике, промоције књига, разне трибине…

И оно што је најважније ново, меморијално здање, као што је често истицао Е.Зуроф мора бити посвећено превасходно страдалим Србима, Јеврејима и Ромима на Старом сајмишту (1941-1944)!

Обележавањем великог стратишта на Сајмишту чинимо и неопходан цивилизацијски искорак према одговорним народима који негују културу сећања и поштују трагичну историју националног и свеукупног страдања !

А, на будућем, гранитмом спомен – обележју са именима жртава, довољно је уклесати само епитаф:

„Нисмо Вас заборавили“!

Драган Поповић публициста

Од истог аутора:

Зар Срби и Роми нису страдали на Старом сајмишту? | Јадовно …

Везане вијести:

Логор Старо Сајмиште чека да буде достојно обележен

Никола Милованчев: За Сајмиште крив Павелић, а не Недић

Старо сајмиште, стратиште НДХ